Poslastičarnica “Kod budžetlije”

Neki stručnjaci kažu da država nikad nije dobar poslodavac. Ima oko ovog stava sporenja i polemika, ima i drugih škola mišljenja, ali na našim prostorima se, kroz bezbroj primera, definitivno pokazalo da države baš i ne umeju da vode biznis.

Pošto je ovo rubrika Cake News, zamislite da je naša država recimo poslastičar. Kako bi poslovala? Pa, za početak, zgrada koju bi taj poslastičar sagradio za svoj posao u najmanju ruku ne bi imala upotrebnu dozvolu. Bez obzira na to, on bi svejedno radio bez dozvole jedno tri-četiri godine, dok nekako u nekom trenutku ne uspe nešto da izmuva i dobije je.

U celom poduhvatu zadužio bi se na sve strane (bez transparentnosti o prihodima, rashodima i ostalim trivijalnostima tog tipa, a zauzvrat bi poveriocima dao koncesiju na pojedine delove biznisa. Tako bi posao pravljenja limunade preuzeo jedan kreditor, kafu bi kuvao drugi, treći bi pravio i prodavao vanilice, sve u svemu, svi bi od toga zarađivali dodatni novac, a naš poslastičar bi od toga imao tek mali ili nikakav procenat, uz kredite na grbači.

Za proizvodnju torti ovaj preduzetnik bi angažovao podizvođače jer se ispostavilo ne ume sam da ih pravi, ali je problem što ne bi pronašao one koji to zaista znaju da rade nego bi posao nepotistički nabacio sestri svog najboljeg druga, koja je tek osnovala firmu, ali on, eto, njemu duguje uslugu, pa da mu učini. Ova saradnja rezultiraće tortama koje nisu dobro napravljene iako su skupo plaćene, pa će poslastičar morati da angažuje drugog poslastičara da ih popravi, po naravno potpuno novim cenama.

Ilustracija: Paola Felix Meza

On će sve vreme gledati da sastojci budu najjeftiniji mogući, pošto njegov stric drži radnju sa rinfuznom robom, pa da i njemu nabaci malo posla, a kada se desi da se pojedine mušterije otruju i tuže ga, on će ustvrditi da mu sve smešta konkurencija zato što ne mogu da podnesu njegov vrtoglavi napredak i uspeh. Takođe, on će angažovati i poslastičare iz drugih radnji, takozvane poslastičare-preletače, i to ne samo da rade za njega, već i da blate konkurentske radnje pričama da su im kolači loši i da kradu tuđe recepte.

Iako nije dobar u svom poslu ni po jednom realnom parametru, naš poslastičar ipak shvata značaj i snagu marketinga, pa razume i da uopšte nije važno da zaista pravi dobre torte i kolače, koliko je važno da ubedi ljude da su njegovi kolači i torte dobri. Zato će enormna sredstva uložiti u marketing i svakodnevno ispiranje mozga mušterija jednom porukom: “Poslastičarnica zlatno doba je najbolja. Poslastičarnica zlatno doba je najbolja. Poslastičarnica zlatno doba je najbolja. Poslastičarnica zlatno doba je najbolja. Nemoj imati drugih poslastičarnica osim mene…”

To međutim, neće biti dugog daha. Ovaj biznis poduhvat se, nažalost, najčešće završi tako što vlasnik zbog dugova, nedomaćinskog poslovanja i traljave usluge mora da proda biznis budzašto, najčešće za jedan dinar plus dugovi. I to je prilično dobar dil.