.jpg){kind=small}
Beograd, kao i svaka prestonica, ima svoje simbole po kojima je prepoznatljiv. To su obrisi bogate istorije, kraljevskih dinastija, ratova, junačkih poduhvata, kulture i umetnosti. Ali svako vreme ima i svoj...
Kompanija Belmond za luksuzne turističke aranžmane početkom juna organizuje dvodnevno putovanje od Reimsa u Francuskoj do Venecije, preneo je portal Food And Wine. Reč je o luksuznom putovanju namenjenom ljubiteljima šampanjca, ali i atmosfere iz dela Agate Kristi.Svako ko je čitao roman ili gledao film Ubistvo u Orijent ekspresu, snimljen prema delu Agate Kristi, odmah je proveo nekoliko minuta sanjajući o tome da krene na to legendarno putovanje vozom.Belmond je inače još 1982. godine pokrenuo je svoju Venice Simplon Orient Express turu, vozeći svoje goste od Londona do Venecije i dalje u svojim starinskim vagonima.Putovanje će početi u nedelju, 5. juna, u Remsu, u Francuskoj, gde će se proslaviti 250 godina Kuća šampanjca Veuve Clickuot, koja je osnovana daleke 1772. godine.Nakon posmatranja izlaska sunca nad gradom, gosti će obići njene podrume, a posle toga ukrcaće se u voz. Sledećeg jutra gosti mogu da gledaju još jedan nezaboravan izlazak sunca i protežu noge na stanici u Insbruku, kada uđu u Austriju.Luksuz, mir i nasladaZarade ima, a luksuza nema Kada voz stigne u Veneciju, svi će biti odvezeni čamcem do hotela Cipriani, koji je u vlasništvu kompanije Belmond.U pitanju je putovanje od svega dve noći, koje košta kao da traje bar deset puta duže.Cena karte za kabinu sa dva mesta je 8.430 dolara po osobi, a za jednokrevetnu kabinu 14.280 dolara. Ukoliko, primera radi, neki bogat par želi romantično putovanje „na visokoj nozi“, karta za njih će po osobi koštati skoro 30.000 dolara.Belmond je inače postao deoje francuska luksuzna modna kuća i kompanija visoke klase, Louis Vuitton, pre skoro tri godine.
Film “Strahinja Banović” reditelja Stefana Arsenijevića biće premijerno prikazan u Srbiji 25. februara u Kombank dvorani, na otvaranju jubilarnog 50. FEST-a. Film je imao svetsku premijeru na 55. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je osvojio pet nagrada, uključujući i glavnu nagradu, gran-pri Kristalni globus za najbolji film. Ovo je prvi put u ovom veku da je srpski film trijumfovao u glavnom takmičarskom programu na nekom od svetskih festivala najvažnije A kategorije.- Svi smo jako uzbuđeni pred domaću premijeru, iz mnogo razloga. Konačno ćemo čuti reakcije domaće publike, nama najvažnije, koja na mnogo više nivoa može da iščita film. Većina naše filmske ekipe, inače raštrkane po svetu, okupiće se specijalno za ovu priliku. I konačno, ali nikako manje važno, naš “Strahinja Banović” će otvoriti jubilarni 50. FEST, rekao je reditelj filma Stefan Arsenijević.Reč je o adaptaciji čuvene narodne epske pesme „Banović Strahinja“, smeštenoj u savremeni kontekst izbegličke krize. Glavni junak je mladi migrant iz Afrike (Ibrahim Koma) koji je, u želji da se što bolje uklopi u novu sredinu, uzeo srpsko ime Strahinja. Sa svojom ženom Ababuo (Nancy Mensah-Offei) on živi u izbegličkom kampu u Krnjači, dok novi talas izbeglica iz Sirije, među kojima je i harizmatični Ali (Maxim Khalil), ne unese nemir u njihov život. Reditelj filma Stefan Arsenijević stekao je slavu kratkim filmom „(A)torzija“ za koji je 2003. dobio Zlatnog medveda na Berlinskom festivalu, Nagradu Evropske filmske akademije i potom bio nominovan za Oskara.
Dva mladunca orla krstaša koja su rođena prošle godine u Srbiji Društvo za zaštitu i proučavanje ptica prati uz pomoć savremene satelitske tehnologije. Ornitolozima je kako se navodi poznato gde su se kretali od prvog izletanja iz gnezda, pa sve do danas. "Krstaši Mima i Mihajlo preleću ogromna prostranstva na jugu Panonske nizije. Od sredine jula pa do danas Mihajlo je preleteo 6.815 kilometara, a Mima 6.320, nebom teritorija Srbije, Mađarske i Rumunije", kaže Maksim Karanović iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica.On podseća da mladim krstašima prete mnoge opasnosti poput trovanja, stradanja na dalekovodima i gladi zbog čega svakodnevno prate. U slučaju neke opasnosti, kako dodaje, zajedno sa kolegama iz država u okruženju spremni su da ih hitno spasu.Napomije se da su krstaši bili u Mađarskoj sredinom januara gde su ih uočili i fotografisali istraživači tokom zimskog popisa ptica vodenih staništa i Panonskog popisa ptica grabljivica. Na osnovu fotografija i praćenja zaključuje se da su u odličnoj kondiciji i da su savladali veštine pronalaženja i ulova plena.Orlovi krstaši Mima i Mihajlo, kao i još dve jedinke izlegli su se na severu vojvođanskog Banata u proleće 2021. godine.Foto: Ewa GlavatiSatelitsko praćenje i obeležavanje ptica ornitološkim prstenovima omogućava prezicno praćenje orlova pruža značajne podatke o najvažnijim lokalitetima i staništima na kojima se zadržavaju i koje bi trebalo očuvati.Orlovi krstaši se ubrajaju u najređe ptice u Srbiji budući da njihova populacija broji svega tri odrasla para. Krstaš, simbol sa nacionalnog grba, u Srbiji ima status kritično ugrožene vrste i svaka jedinka izuzetno značajna za njihov opstanak.Dužina njihovog tela, od vrha kljuna do vrha repa je oko 80 centimetara, a raspon krila kreće se od 180 do 215 centimetara. Odrasla jedinka je mase od 2,5 do 4,5 kilograma. Kao i kod drugih ptica grabljivica ženke su krupnije i masivnije od mužjaka.Krstaši postaju polno zreli tek sa 5 godina starosti. Osnovna hrana krstaša su mali sisari poput tekunice i ptice srednje veličine. U prirodi mogu da dožive starost od oko 30 godina.
Društvo za zaštitu i proučavanje ptica podseća da treću godinu zaredom organizuje takmičenje u prihranjivanju ptica. Cilj je kako se objašnjava da se skrene pažnja na ptice koje zimuju u našem okruženju i kojima je potrebna pomoć tokom hladnih dana kada nema dovoljno hrane.Takmičenje je podeljeno u nekoliko kategorija kako bi svako za sebe mogao da pronađe neku aktivnost, učestvuje i doprinese. Prihranjivanje ptica može da bude i oplemenjujuća zimska razonoda: raspoznavanje vrsta, prebrojavanje ptica, fotografisanje ili njihovo crtanje.Tokom poslednjeg takmičenja probrojano je skoro 2.900 jedinku, a među njima 31 vrsta ptica kojima je pružena pomoć da lakše dočekaju proleće. U takmičenju je učestvovalo 77 ljudi, 35 je beležilo podatke o tome koje ptice dolaze do mesta sa hranilicama."Hranilice su najšečće posećivale velike senice, poljski i vrapci pokućari, kao i divlji golubovi. Za to vreme, 44 takmičara uzelo je učešće u kreativnim aktivnostima zimske prihrane: stiglo je 63 fotografije i 47 dečjih likovnih radova", dodaju u Društvu za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.Pobednik na fotokonkursu je Miša Zlatarov.Pobednica na likovnom konkursu za decu Jana Marčeta.Pobednik u kategoriji Hranilica sa najviše vrsta ptica je Rudo-Jan Ćefera iz Bačkog Petrovca koji je na pet hranilica tokom jednog posmatranja prepoznao i zabeležio 11 različitih vrsta ptica: gugutku, kopca, svraku, veliku i plavu senicu, crvendaća, poljskog vrapca, običnu zebu, žutaricu, zelentarku i jelovu senicu.Pobednica u kategoriji Hranilica sa najviše jedinki ptica je Biljana Marinović iz Kovina. Ona je na osam hranilica izbrojala 262 ptice. Na njenom meniju za ptice najčešće se nalaze suncokret, lojne kugle, pšenica, kukuruz i jabuke."Ono što je najvažnije i ispunjava optimizmom, a jasno se vidi na svim pristiglim radovima, jeste upućenost najmlađih na svet ptica i prirode", kaže vizuelna umetnica koja je bila jedan od članova žirija Bojana Lukić.Pore nje u žiriju su bili i Kalman Moldvai, grafički dizajner i Uroš Stojiljković, vizuelni umetnik.
.jpeg){kind=small}
Trudnoća kao drugo stanje menja dosta toga u životu svake žene. Njeno telo prolazi kroz neverovatne promene, a pod uticajem hormona i psiha je na udaru. Česte promene raspoloženja, mučnine, averzija prema h...
U engleskom gradu Brajtonu uvedeno je pravilo prema kome u nove objekte moraju da budu ugrađene posebne cigle koje će obezbediti gnezda za divlje pčele, prenosi portal Gradnja. Zagovornici toga kažu da žele da poboljšaju biodiverzitet. Naučnici smatraju da korišćenje tog materijala može da bude opasno za ljudse.Prema novim pravilima zgrade koje su više od pet metara treba da imaju i cigle za pčele, kao i boksove za gnežđenje ptica čiopa. Cigle namenjene tim insektima iste su veličine kao i obične, ali imaju integrisan niz uskih otvora, načinjenih po uzoru na one u kojima se gnezde divlje pčele.Pčele lutalice, kako se podseća, čine skoro 250 od približno 270 vrsta pčela u Britaniji i igraju važnu ulogu u ekosistemu. Kako se dodaje, pošumljavanje, rupe za ježeve, kućice i hranilice za ptice su primeri jeftinijih i jednsotavnih ideja, koje mogu da očuvaju biološku raznolikost.Predstavnici kompanije Green&Blue, kompanije koja proizvodi cigle namenjene pčelama, saopštili su da njihov proizvod oponaša prirodno gnezdo za divlje pčele.Ipak stručnjaci naglašavaju da se divlje pčele gnezde u trošnim zidovima od maltera i u starim ciglama. Međutim, savremene zgrade se grade kvalitetnije i skoro sve šupljine na njima su zatvorene.Foto: Kompanija Green&BlueUostalom, to je i razlog zašto se smatra da su potrebne posebne cigle za pčele. Ipak, naučnici su podeljeni u vezi sa mišljenjem o njihovoj efikasnosti.Neki naučnici navode kako navode postoji rizik da one privuku parazite grinje i povećaju širenje zaraznih bolesti. Ipak, drugi naglašavaju da su takve cigle ipak korisnije od drvenih hotela za insekte, jer ne trule i ne privlače štetočine.Kompanija Green&Blue predstavila je svoj ciglu za pčele 2014. godine i tada je dobila nagradu za inovacije. Jedna od bitinih stvari prilikom njihve ugradnje je da se obrati pažnja da u blizini ima biljaka i drveća na kojima mogu da se hrane.Kako se naglašava, većina divljih pčele hrane se samo u krugu od 100 metara od mesta gnežđenja.Medonosne pčele nisu ugrožene, a svet bez njih ne bi nestao (VIDEO)Pčelari uskoro dobijaju digitalnu mapu pčelinjaka
Konkurs „Oni su heroji“ u organizaciji Delegacije Evropske unije u Srbiji otvoren je do srede 26. januara 2022. Zainteresovani su u mogućnosti da putem sajta onisuheroji.rs prijave svoje sugrađane, komšije, prijatelje, članove porodice, pojedince koji su se u 2021. godini istakli svojim nesebičnim delima.„Solidarnost i humanost su reči i dela na čiju se sve veću važnost stalno podsećamo, posebno u ovim izazovnim vremenima pandemije. To su dela na kojima je izgrađena Evropska unija i koja čine naše ključne vrednosti, zbog čega smo želeli da odamo počast onim pojedincima koji su najbolji primeri solidarnosti, tako presudne za svako društvo,“ istakao je ambasador Delegacije Evropske unije u Srbiji Emanuele Žiofre. Inicijativu „Oni su heroji“ pokrenula je 2020. godine Delegacija EU u Srbiji, sa ciljem da se prepoznaju i nagrade pojedinci koji su svojim dobrim delima primeri čovekoljublja i solidarnosti.Fondacija Ana i Vlade Divac implementira u ime Delegacije Evropske unije u Srbiji konkurs „Oni su heroji“ u ovogodišnjem ciklusu izbora i promocije heroja. Kroz javni konkurs i komisijsku preveru biće odabrano 10 heroja iz cele Srbije, koji će biti promovisani kao primeri hrabrosti, požrtvovanosti i nesebičnosti. Pravila i uslovi konkursa nalaze se na veb sajtu onisuheroji.rs.Jasmina Tošović, Slavica Jovičić i Julija Milojević takođe su među izabranim heroinama za 2020. godinu. Osim humanosti i velikog srca, zajednička im je i ljubav prema medicini i brizi o ljudima. Vanredno stanje provodile su u Kovid ambulantama i laboratorijama, a njihova srdačnost i ljubaznost zaslužni su za to što su ih ljudi prepoznali kao iskrene dobročinitelje.Kandidujte i Vi svog heroja.
U prethodnoj godini, TikTok postao je najpopularnija društvena mreža na svetu. Ova najbrže rastuća kompanija popularizovala je svoje korisnike koji danas zarađuju više od izvršnih direktora poznatih kompanija, piše The Wall Street Journal.Čarli D'Amelio popularna je TikTok zvezda, a njena zarada samo u 2021. godini iznosila je vrtoglavih 17,5 miliona dolara. Poređenja radi, direktor kompanije ExxonMobil corp. Daren Vuds u 2020. godini zaradio je 15,6 miliona dolara. Na trećem mestu Forbsove liste najplaćenijih ljudi na planeti je Kevin Džonson, direktor Starbaksa sa 14,7 miliona dolara godišnje. Čarli D'Amelio svojih 17 miliona zaradila je od influens marketinga, rijaliti šou programa "The D'Amelio show" koji se emituje na digitalnoj platformi "Hulu", kao i od sopstvene linije odeće koju je kreirala.I njena sestra Diksi, druga po zaradi na TikToku, takođe je uspešna influenserka, a zajednička zarada ovih sestara iznosi preko 27 miliona dolara, piše Forbs.Društvene mreže ne moraju biti samo mesto zabave, a da posao može da bude unosan, govore i zvanični podaci prema kojima tinejdžeri mogu da zarade više od uglednih biznismena sa višedecenijskom karijerom.
.png){kind=small}
Rajksmuzeum u Amsterdamu je objavio "najveću i najdetaljniju fotografiju bilo kog umetničkog dela" i može se besplatno pogledati na veb stranici ovog muzeja. U pitanju je remek-delo Rembranta van Rajna iz 1642. godine Noćna straža, koja je trenutno u fokusu ogromnog projekta istraživanja i restauracije pod nazivom "Operacija Noćna straža".Tehnički detalji skeniranja su zapanjujući. U saopštenju za štampu, Rajksmuzeum objašnjava da se sastoji od 8.439 pojedinačnih fotografija snimljenih kamerom Hasselblad H6D 400 MS od 100 megapiksela.Rezultet je najveća i najdetaljnija fotografija umetničkog dela ikada napravljena, veličina je 717 gigapiksela (717 milijardi piksela), udaljenost između dva piksela je 5 mikrometara (0,005 milimetara), što znači da je jedan piksel manji od ljudskog crvenog krvnog zrnca.Omogućeno je zumiranje da bi se mogle videti pukotine koje su se pojavile u pojedinačnim potezima četkice ovog remek dela.Verovatno je to još bolje iskustvo nego da vidite sliku u telu, jer vam ovaj softver omogućava da zaista "pritisnete nos" uz nju tako da biste bili izbačeni iz većine muzeja.Ako ste voljni da žrtvujete malo rezolucije, onda veb lokacija takođe ima alternativnu verziju Noćne straže sa vraćenim isečenim stranama koje nedostaju jer su skinute sa slike 1715. godine, što joj je omogućilo da se uklopi na skučenije mesto u gradskoj kući u Amsterdamu. U saopštenju za štampu Rajksmuzeuma se navodi da će ovo skeniranje pomoći u istraživanju slike, posebno na daljinu i trebalo bi da omogući istraživačima da sa više tačnosti prate kako slika stari.Pošto je skeniranje završeno, muzej je napomenuo da planira da postavi Noćnu stražu na nova nosila kako bi ispravio deformitete na platnu koji su se pojavili.Skeniranu Noćnu stražu u visokoj rezoluciji možete pogledati ovde.
2. DEO: PRAKTIČNE PREPORUKEPiše: Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut, www.diaid.nl Šta možemo da uradimo da bismo se oduprli potpadanju pod uticaj sadržaja u medijima i ...
-270x152.jpeg)
Božić po julijanskom kalendaru u Srbiji se proslavlja na razne načine. Običaji se razlikuju od kraja do kraja, ali je simbolika uvek ista - doček velikog praznika u izobilju u krugu porodice. U svetskoj prestonici trube, Guči, srcu Dragačeva, praznik počinje već 5. januara, na Tucindan. Tada se za ražanj priprema "božićnjak" ili "božitnjar" koje se istog dana počinje da peče. Po nekom nepisanom pravilu, prase treba da bude gotovo na vreme, a to znači da možete da ga jedete čim stigne Božić. Na Badnji dan se posti. Tog jutra, veoma rano, domaćin odlazi u šumu po badnje drvo. Naš sagovornik kaže da u šumu odlazi kao i njegovi preci - pešaka, sa sekirom na leđima, malo rakije ili vina i klipom kukuruza. Badnjak se seče u društvu drugih komšija, uz obavezno zalivanje badnjaka pre sečenja i bacanje kukuruza. Kažu - valja se tako.Komad drveta sa badnjaka se seče i daje se domaćici kuće. Po verovanju, ono se stavlja ispod karlice, odnosno drvene posude u kojoj se čuva kajmak, da bi kajmak bio "debeo". Dakle, da bude izobilja.Ako se nađete u ovom kraju za Božić, nemojte se uplašiti zbog prangijanja od ranog jutra 6. januara. Gotovo svi, kada iseku badnjak, pucaju uvis. Badnjak stoji ispred kuće do uveče. Badnje veče se proslavlja prvo unošenjem badnjaka. Opet domaćin vodi glavnu reč. Unosi drvo uz pozdrav "dobro veče, srećno Badnje veče" bacajući kukuruz po sobi. Ostali ga pozdravljaju sa "dobrodošao, badnjače" i takođe bacaju kukuruz po badnjaku. Prvo domaćica, a za njom svi ostali, deca, prateći ga do ognjišta.Kukuruz simbolizuje plodnost i treba da najavi rodnu godinu. Dragačevo, iako poznato po malini i krompiru, pretežno je stočarski kraj. Zato se od davnina stoka smatrala vrednim kapitalom. Toliko vrednim da se za nju, o praznicima, treba moliti. Nakon unošenja badnjaka, uzima se deo stabla i od njega prave tri koja se ređaju na ognjište odnosno šporet. Na tri drveta stavljaju se kocke šećera, onoliko koliko je ukućana. Svako prilazi, krsti se i usnama, dakle nikako rukama, uzima šećer. Zatim, deo koji najviše vole deca. Domaćica donosi slamu u kojoj su kovanice, kocke šećera, suvo voće. Danas su tu bombone, čokolade. I onda sledi najzabavniji deo - pronalaženje poklona u slami.Nakon toga se na istoj toj slami večera. Trpeza treba da bude raznovrsnija i berićetnija da bi takva bila cela godina. Naravno, na Badnji dan treba da se posti, pa je takva i trpeza. Riba, pasulj prebranac, sarma, pite sa krompirom, kupusom i slatka sa pirinčem. Jedu se i salate, a glavna je ona od krompira. Tu je i suvo voće, a odrasli piju kuvano vino ili rakiju. U dragačevskom kralju se, čini se, više ljubi rakija.Prema verovanju, trpezu na senu ne valja sklanjati do Božićnog jutra. Kada ono svane, najvažnije ko će vam tog jutra prvi ući u kuću. Ko vas prvi poseti na Božić, on je položajnik. Njega daruju jer im donosi sreću. Naravno, jasno je da postoje poželjne komšije koje tog jutra priželjkujete da vidite na vratima.Viralna česnicaVeć nekoliko godina društvene mreže na Božić preplavljene su fotografijama u kojima se autori hvale da su izvukli paru ili dukat iz božićne pogače - česnice. Možete da izvučete i kukuruz, pasulj, komad badnjaka ili drena. Sve simbolizuje plodonosnu godinu i zdravlje. Ručak na Božić se sa trpeze sklanja, ali se nakon pranja, vraćaju na sto da bi sve bilo spremno za božićno veče. Slama je ispod stola naredna tri dana, kao simbol mesta Hristovog rođenja.
Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima. „Junaštvo nije, ali legendarni govor jeste izmišljen!“ Ovo je naslov jedne od 147 priča iz „Zanimljive istorije Srba“, knjige koju je upravo objavio kolega Momčilo Petrović (izdanje Lagune). Priča se tiče onog „motivacionog“ govora majora Dragutina Gavrilovića iz oktobra 1915. koji je on „navodno“ – a sad ćemo videti da nije ni navodno, niti uopšte – održao vojnicima svog puka u odbrani Beograda pred Austrougarima.Čitao sam ponekad na mrežama poneko od zanimljivih istorijskih istraživanja kolege Petrovića, ali slučajno sam saznao da se među tim zanimljivostima sakupljenim u ovoj knjizi nalazi i nekoliko desetina istraživanja čija je suština upravo ono što je godinama smisao i ove moje rubrike. Dakle, onih neistina, zabluda, falsifikata i prevara koje služe da „unazad“ ulepšaju istorijske događaje, postanu stereotipi koji se teško razbijaju.Mogu li bogataši da kupe duži život?(Pa mi se, primerice, zato jedan kolega sa radija, kad sam mu objašnjavao otkud poslovica „Hvala k...u i Petru Dobrnjcu“ nadovezao „100 posto istinitom“ vezom između Petra i Marije Terezije, ne znajući za istorijski razmak od više decenija između njihovog postojanja na ovom svetu.)Nadalje, ima ih u Petrovićevoj knjizi dosta. Postoje i događaji koji daju isti, „patriotski“ efekat, a koji su istorijski dokazani, ali se u popularnoj, školskoj ili propagandnoj istoriji zaobilaze ili se iz njih ističe samo njihov lepši deo. Poput, na primer, Petrovićevog nalaza da se bitka na Čokešini u Prvom srpskom ustanku često naziva „srpskim Termopilima“ zbog pogibije 300 mladih ustanika, a ne pominje se razlog – pijanstvo komandujućih, braće Nedića.Pre nego što se vratimo Gavriloviću, da napomenemo da u tom setu „zanimljive“ istorije u knjizi ima, takođe nepoznatih ili malo poznatih priča koje valja znati, takođe zbog sravnjivanja sa uobičajenim uverenjima ili, naprosto, zbog njihove zanimljivosti. Takva je, recimo, ona kako je Elizabet Tejlor bila stvarna mlada (udala se) na scenski osmišljenoj „srpskoj svadbi“ u Mažestiku, a za 2.000 zvanica. A da li je Betoven bio u Golubincima, još treba istraživati!Mihailov politički triler: despotizam, gušenje kritike, prevare...Iako delove govora, a možda i ceo, mnogi znaju naizust, ponovimo šta Gavrilović nije izgovorio: „Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“Autor navodi da je „tačno u tri po podne bataljon majora Gavrilovića krenuo u juriš“. Većina vojnika je izginula, major je ranjen. Kvaziistorija međutim više voli, pa tako i tvrdi, da je i on poginuo, a istina je da je umro tek krajem Drugog svetskog rata, u svom krevetu u Beogradu, a Nemci su ga na početku rata bili zarobili.Dva su dokaza da je govor izmišljen, piše Petrović. „Na prvom mestu – a ozbiljni istoričari su u tome jednoglasni – zato što Vrhovna komanda ni tada, a ni pre ni posle, naređenje kojom bi neku jedinicu žrtvovala – nije izdala!...Na drugom, a možda još važnijem mestu – zato što major Gavrilović, čovek van svake sumnje hrabar, i odličan oficir, taj govor uopšte nije ni održao! Prvi put se njegovo obraćanje borcima pominje tek 1930. i to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti – Đorđa Roša, u memoarima objavljenim pod naslovom „Na Dunavskom keju“.Taj Roš je bio učesnik upravo ove borbe pod komandom Gavrilovića. Kraj rata je dočekao kao vojni pilot, a piše Petrović da je za vreme Drugog svetskog rata, po svemu sudeći, bio agent Gestapoa. (O njemu u ovoj knjizi ima posebna priča pod naslovom „Đorđe Roš: zagonetni spasilac Hilandara“.)Iz Rošove knjige govor su preuzimali mnogi, a najpre Branislav Nušić, koji je „lako mogao da zna istinu“Iz Rošove knjige govor su preuzimali mnogi, a najpre Branislav Nušić koji „iako je lako mogao da zna istinu, navodi da je Dragutin Gavrilović poginuo sa svojim vojnicima i ta će se tvrdnja ponavljati sve dok u Vojnoj enciklopediji 1972. ne bude naveden tačan podatak“. Koji smo ovde već naveli. Dakle, bilo je - fama crescit eundo – glasina se uvećava ponavljanjem.Autoru ovih redova istina o Gavriloviću interesantna je zbog još jedne „književne istine“. Kao čitalac i prvi prikazivač NIN-ovom nagradom kasnije „ovenčanog“ romana „Luzitanija“ Dejana Atanackovića, prisetio sam se da u njemu ima odlična „istinita fikcija“ baš o „izbrisanima iz bojnog stanja“.Romanopisac to „domišlja“ ovako – Gavrilović je okupio svoje oficire i raspustio ih da idu kućama. Ali, pre toga nekom od „njih sedam podređenih oficira“, dao je „rukom napisan govor“ koji nije održao, što bi se reklo, za rodoljubivu istoriju.Kad je ove ispratio, okupio je svojih „tri stotine od straha zanemelih momaka i, u tišini koja je iznenada nastala, gromoglasno naređuje: Junaci! Sad me još jednom slušajte pažljivo. Tačno u 13.30 časova, dok još bude trajala oficirska pauza za ručak gnusnoga okupatora, jedan po jedan šmugnućete iza ove kafane, pa uzbrdo Dorćolom, a posle kud koji – i to tiho, da vas niko ne čuje i ne vidi - a onda ćete nastaviti da živite to što je od vaših života preostalo. Daće bog da vam je preostalo još podosta, i to dobrog i vrednog života. Meni drugog izbora nema, sem da sam ostanem da branim neodbranjivo, i tako je dobro da bude, a bog će valjda dati da i tu muku preživim, ko zna, možda i samilošću samog neprijatelja, ukoliko mu baš ne bude ćef da me progoni. Vama, junaci, želim da osvetlate obraz narodu tako što ćete izučiti korisne škole, stvoriti dobre porodice i zauvek se kloniti vojske i ratovanja. Zato, napred u slavu!“Prvi put se Gavrilovićevo obraćanje borcima pominje tek 1930. i to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti – Đorđa Roša, u memoarima objavljenim pod naslovom „Na Dunavskom keju“Vojnici, da ne zaboravim, imali su i zadatak da poskidaju uniforme. Onda je seo ispred jedne drvene barake, te kafane, da popije piće. Kad je dotle dopuzao austrijski izviđač, video je da tamo „žive duše nije bilo, a na sve strane ležale su uniforme, kao da su tela u njima isparila“. Video je i majora pred kafanom, razmenili su vatru, ali major kao da mu se ne diže sa stolice, pa je zato i ranjen, a izviđač je pobegao „glavom bez obzira“. Tačno u 15 časova nagrnula je sva nemačko-austrijska vojna sila „i zauzela jednu praznu kafanu, zatekavši tek jednu ispijenu čašu dunjevače i nekoliko kapi krvi na majorovoj stolici“.Pitao sam Atanackovića, za potrebe ovog teksta, da li je znao da govora nije bilo, pa je zato ovako „izmišljao i maštao“. Kaže, bio je načuo nešto, nije istraživao i zato je maštao. Ali, znam da je maštao i zbog sledećeg stava: „Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidljiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, da predskazati ako nikako drugačije, onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti“, piše autor „Luzitanije“ baš u poglavlju o Gavriloviću. Efektno i, nažalost, tužno tačno za kraj!
Tradicionalni koncert seriozne muzike Bečke filharmonije decenijama gleda uživo milioni ljudi. Zahvaljujući televiziji, ovaj koncert u mnogim domovima postao je tradicija svakog 1. januara. Tačnije, preko 90 zemalja prenosi koncert iz Zlatne sale Musikferajna u Beču, a pored televizora je preko 60 miliona ljudi širom sveta. Tradicija novogodišnjeg koncerta datira još iz 1838. godine. Mada, tada se nisu izvodila dela kompozitora iz porodice Štraus. Koncert je ekspanzijom nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata zloupotrebljen. Naime, pojedini istoričari tvrde da je lično Hitler naredio da se novac od prodatih karata uloži u gorivo za vojsku. Gebels je smatrao da će ovakvi koncerti podići moral vojsci Trećeg rajha.Potom je Bečka filharmonija, tih ratnih godina, praktično poklekla pred nacizmom. Otpustila je sve Jevreje iz orkestra, neki su završili u Aušvicu, a nacističke oficire odlikovala je Zlatnim prstenom. Nakon rata, kada je javnost saznala za sramni čin odlikovanja, filharmonija je povukla odlikovanja nacistima.Orkestar je, kada je počeo da služi nacizmu, pod dirigentskom palicom Klemenska Krausa, te 1939. izvodio dela, pre svega, Johana Štrausa starijeg i mlađeg, Jozefa i Eduarda Štrausa. Međutim, u godinama koje su usledile, često su u repertoar ulazila i dela drugih kompozitora: Jozefa Helmesbergera, Ludviga van Betovena, V.A. Mocarta i drugih. Od tada, koncert se izvodi čak tri puta: 30. decembra u čast austrijske vojske, u noći dočeka Nove godine i prvog januara kada se putem televizije prenosi širom planete.Koncert počinje tačno u 11.15 po srednjeevropskom vremenu. Ako ne računamo pauzu, koncert traje oko dva i po sata. U neku vrstu tradicije ušao je običaj da se orkestar vraća na bis čak tri puta. Prvi put, zna se, izvodi se brza polka koju izabere dirigent. Drugi bis rezervisan je za čuveni valcer "Na lepom plavom Dunavu" Johana Štrausa sina. Treći bis rezervisan je za Radecki marš Johana Štrausa oca praćen aplauzom publike u taktu.Samo jednom, ne tako davne 2005. godine nije izveden Radecki marš u znak poštovanja prema žrtvama cunamija u Šri Lanki koji se dogodio svega nekoliko dana ranije.Od 2006. u prenosu koncerta mogu da uživaju i stanovnici afričkih država: Malavi, Namibija, Svazilend, Bocvana, Lesoto... Poslednje 42 godine, salu krase buketi svežeg cveća koju tradicionalno poklanja italijanski grad Sanremo.Nakon prvog bisa, tradicionalno se publici širom sveta obraća dirigent, a ove 2022. to će biti osamdesetogodišnji Danijel Barenbojm, dirigent i pijanista poreklom iz Argentine.
Nakon prošlogodišnjeg odlaganja zbog pandemije, 14 beogradskih restorana se po prvi put našlo u Mišlenovom vodiču za najbolje svetske restorane, među kojima se našao i restoran Homa. Razgovarali smo sa šefom i suvlasnikom Filipom Ćirićem o značaju Vodiča za našu zemlju, o promenama na domaćoj gastronomskoj sceni u poslednjih deset godina, kao o tome i kako se kuvari nose sa stresom svog posla.Šta za vas znači dolazak Mišelin vodiča u Srbiju?To je velika čast i velika stvar, i za srpsku gastronomiju, jer je direktno povezana sa turizmom. Vodič dovodi mnogo veću publiku ali i usmerava na mesta vredna pažnje - koja konzumira gastronomske sadržaje i turizam. A mi ugostitelji ćemo naš posao smislenije razvijati i podizati standarde na višu lestvicu. Po meni, to znači da sada počinje nova era srpskog ugostiteljstva, jer imamo jedan vrlo kompetentan parametar po kom će se svi voditi i utrkivati za što bolju poziciju u vodiču. Ne samo u tom vodiču, dolaze i drugi veliki i vrlo uticajni vodiči, ali Mišlen jeste najpoznatiji na svetu koji je došao kod nas prvi. On je inspiracija svim ugostiteljima.Jeste li u vašoj karijeri imali priliku da upoznate nekog Mišlenovog inspektora?Ne, to nije moguće. Niko nikad nije saznao ko su oni, niti se zna kada oni dolaze i proveravaju vaš standard.Kako biste opisali našu gastronomsku scenu u ovom trenutku?U Beogradu postoji mnogo različitih tipova restorana, svako je u nekom svom orijentiru bolji u odnosu na druge. Ima mnogo dobrih ugostiteljskih objekata, sve zavisi od toga šta mi tražimo.Zbog toga Mišlen tačno predstavlja u čemu je neko dobar. Na celom svetu ima 13.000 restorana sa karakterom "recommend" a 12 od tih 13.000 je u Srbiji. U taj segment ulaze i restorani specijalizovane kuhinije, nacionalne kuhinje, moderne kako oni kažu, inovativne, samoodržive... Ima još modela. Mogu da predviđam da će, za par godina i kako se Mišlen bude razvijao, sledeće godine ući barem 30 do 40 restorana ući u Vodič, i to ne samo iz Beograda već iz cele srbije, jer ih ima dosta kvalitetnih.Fast food je u ozbiljnom povoju, zbog korone. Primetio sam da dosta ljudi ulaže u to, a te investicije su skoro pa kao za restorane. Margine su tu mnogo manje, ide se na veći obrt i dostavu. Mnogo toga se promenilo. Koliko se gastro-scena promenila u poslednjih deset godina? Koje su novine?Dve stvari: razmena informacija ide mnogo brže. Pre deset godina, imali smo mnogo manje kapaciteta da primimo, obradimo, informacije i da ih upotrebimo. Pored toga, sve više znanja - a sve manje radne snage, to je nepomirljiva razlika i veliki problem. Danas mnogo lakše dođete do sadržaja pošto imate znanje, ali nema onih koji to mogu da sprovedu fizički. Danas je vreme kada novca za investicije ima i više nego što je potrebno svuda pa i na našem tržištu, ali nema ko to da odradi. Taj koji stvara neki sadržaj, mora ozbiljno da „potegne“ i da radi.Kako izgleda proces osmišljavanja menija? Koliko je vremena potrebno?Svaki posao zavisi od tog menija i uslova u kojima bi se ta jela proizvodila. Da se razumemo, meni i jelovnik su dve različite teme. Jelovnik je sadržaj ponude koju pruža restoran, a meni je nešto što je konciznije, kao svedena dnevna ponuda, i što ima nekoliko sledova jela. Jelovnik je ogledalo svakog ugostiteljskog objekta i od njega sve počinje. Doći do toga šta pripremiti i koji sadržaj imati, to je još jedna dodatna filozofija, kakav je šef i koje su njegove tendencije, od želje investitora i njegovih zamisli, a koliko je to dobro za uspeh. To nikada ne znamo. A, sa druge strane, postoje veliki i iskusni kuvari, koji mogu u oskudnim uslovima da naprave izuzetnu hranu. Od uslova zavisi ekonomija hrane, da li možete da sve procese porizvodnje hrane da zadržite u zdravom obliku.Za jedan kvalitetan jelovnik, potrebno je mnogovremena. Ali za jedan kvalitetan meni, potrebno mi je barem mesec dana. Zbog čega? Zbog sezone određenih namirnica, količine ljudi koju želimo da privučemo u svoj restoran, komunikacije sa dobavljačima...Koncept vašeg restorana fine-dining. Kako biste najjednostavnije objasnili taj koncept?Fine-dining se „uvukao“ u rečnik kao izraz koji znači vrhunska ili visoka grastronomija. Na srpskom bi to bilo „vrhunsko ugostiteljstvo“, ali je jednostavnije fine dining. Taj izraz postoji više od deset godina. Takav restoran teži što savršenijem, finijem predstavljanju koncepta hrane i usluga.Jedan od kriterijuma je ličnost šefa i uticaj u njegovoj kuhinji ali i na tržište, kako on treba da se postavi da bi svoj tim predvodio ka uspehu?Tu postoji neka sistematizovana hijerarhija. Najbolja verzija svega je da je vlasnik i šef restorana ili ženadze ili somlije. To vam je kao u građevini, od arhitekte preko preduzimača do izvodjača, tako je i u kulinarstvu. Kada svako zna svoje mesto i posao, to stvara jednu celinu koja je optimizujte mnogo procesa da bi bila isplativa i uspešna. Jesu li kuvari zavisnici od adrenalina?Težak je posao. Živiš sa tim neprestano. Zahteva se da budemo što spretniji i savršenoj ali to ima svoje koncekvence. I muzičari čitaju notne sveske, iako svoje pesme znaju napamet. Tako i mi imamo protokolarne procese koji su veoma kompleksni i koji su propisani negde. To izgleda tako da npr. kada imam kompretnu funkcionalnost restorana u zamišljenoj šemi i formatu u mislima, celu proceduru, šta, kako, koliko, šta je bilo, koliko će biti. I dođe do nekog malog propusta koji može srušiti projektovanje kulu od karata u nekom trenutku. Ali taj trenutak menja. Tajming koji postaje nesnosan, i to je pritisak koji je obavezan u našem poslu. Tako da adrenalin je prisutan u tom fokusu na nepogrešivost.Svi mi se trudimo da nađemo neke procese da olakšamo sebi (posao). A propusti se dese skoro svaki dan.Imate li neki hobi da odmorite glavu i rešite se stresa?Znam da se neće srušiti svet ako na dva dana ugasim telefon. I u tom periodu se stvarno trudim da ne mislim o poslu. Volim da otputujem, ali je to uvek vezano za gastronomjiu i tada istražujem neke vinariju ili neki dobar restoran. Ja se vratim sebi, kada nisam povezan sa poslom. Gde pronalazite inspiraciju, kada imamo sve veću ponudu?Inovacija je u mom slučaju, a mislim da može da posluži kao primer mnogima, u korenima u nasledja i nekim iskustvima. U mom slučaju iz nekih najranijih navika i sećanja. Verujem i u kreativnim radovima drugih ljudi.Koliko Vam druge poslovne obaveze dozvoljavaju da se kreativno izrazite u kuhinji?Ljudi su uvek u nelagodi kreativniji, u komforu nema kreative, a samim tim ni uspeha. Što se mene tiče lično, uspevam u tom smislu jer je ovo posao na više nivoa i profila vođenja biznisa. Postoje i lideri, šefovi, pomoćnici. Svako ima mesto u funkcionisanju tog mehanizma. Nekako ja volim da radim od jutra do mraka, radni kreće u osam ujutro, a završava oko ponoći. Navikao sam da stvaram pod pritiskom.Da li je istinita predrasuda da kuvari ne kuvaju kod kuće?Verujem da jeste, jer ja prvi ne kuvam kod kuće. Kuvam kad moram. Kuvao sam ceo dan ovde, i kao još da nastavimkod kuće... Pritom mi kod kuće nemamo uslove kao što imamo u restoranu. Kuvao sam kada mi se ćerka rodila pa kad smo je uvodili u ishranu par godina.. Tada sam imao celu aparaturu i uslove.
-270x152.jpg)
Kompanija McDonald’s danas je otvorila novi, renovirani restoran Zmaj. Drive McDonald’s restoran Zmaj otvoren je u okviru Gazprom benzinske stanice na auto putu Beograd-Zagreb. &bdqu...
Američki startap New Culture, vredan 25 miliona dolara, uspeo je da napravi mocarelu bez punomasnog mleka uz pomoć osnaživanja mikroorganizama u procesu fermentacije.Tim ljubitelja sireva iz naučnih krugova je pokrenuo ovaj startap kako bi smislili novi način uživaju u mlečnim proizvodima, ali da posledice izaziva proizvodnja budu manje, prenosi Klima 101. Usled zabrinutosti ljudi za životnu sredinu, porasla zainteresovanost za veganstvo. Samim tim porasla je i vrednost tržišta veganskog sira, u 2020. iznosila je 2,2 milijarde američkih dolara.Predviđa se porast ovog tržišta za 12,4 odsto do 2028. godine, do čega će oko trećinu tržišta činiti upravo veganska mocarela.Ključan protein za topljenje sira je kazeini koji se nalaze samo u mleku sisara, nemaju izdefinisan oblik ali pod mikroskopim podsećaju na špagete. Kazeini pre predstavljaju oko 80% proteinskog sadržaja u mleku. Neophodni su za izgradnju naših mišića i bogat su izvor kalcijuma za kosti i hrskavicu. Povrh toga oni sirevima daju i prepoznatljiv ukus.Upravo zbog tih proteina, retko ćete naleteti na veganski sir koji se razvlači i topi, kao kravlji.Eksperti su u prošlosti utvrdili da mikroorganizmi takođe mogu da budu „programirani” tako da proizvode kompleksne organske molekule po znatno nižim troškovima. Uključujući i kazeine.Tehnologija koju je primenio u proizvodnji ključnog sastojka sira ovaj startap iz San Franciska naziva se se preciznom fermentacijom.Iako pravljenje ovog sira predstavlja udaljavanje od tradicije, američki startap se i dalje oslanja nekim delovima proizvodnje na stara znanja.Globalna potražnja za sirevima raste, a naročito za čedarom, parmezanom i mocarelom, zbog sve veće potražnje za brzom hranom. Najviše se koriste u pripremi burgera, pasti i pica.Vrednost tržišta sira na svetskom nivou tokom 2020. godine procenjena je na 150 milijardi američkih dolara, a očekuje se dodatni rast do 2027.Krave muzare i njihov izmet oslobađaju gasove sa efektom staklene bašte, pre svega metan, koji zadržava 84 puta više toplote od ugljen-dioksida i samim tim imaju veliki doprinos klimatskim promenama. Neodgovorno upravljanje đubrivom može dovesti do zagađenja lokalnih voda. A neodrživo stočarstvo do krčenja izuzetno značajnih prirodnih područja kao što su šume i močvare.Tokom 2015. mlekarska industrija oslobodila je 1700 miliona tona ugljen-dioksida to jest otprilike 3,4% ukupnih emisija te godine. Tu količinu gasova sa efektom staklene bašte su ispustili avijacija i pomorski transport zajedno.
Naučnici iz Kaira su digitalno "odmotali" Amenhotepa I, otkrivajući detalje od njegovog grobnog nakita do zuba.Mumificirano telo ovog faraona i kralja ratnika koji je bilo enigma jer je jedna od retkih kraljevskih mumija koja se ne može odmotati u moderno doba, to jest do sada. Sahar Salim, profesor radiologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Kairu, deo je tima koji je uspešno odmotao Amenhotepa I, ali ne fizički već digitalno, prenosi The Guardian.Rezultati, koristeći tehnologiju skeniranja 3D kompjuterizovanom tomografijom (CT), su bez presedana i fascinantni. Oni pružaju detalje o njegovom izgledu i raskošnosti nakita sa kojim je sahranjen."Pokazujemo da je Amenhotep I imao otprilike 35 godina kada je umro, bio je visok otprilike 169 cm, obrezan i imao je dobre zube. U svojim omotima nosio je 30 amajlija i jedinstveni zlatni pojas sa zlatnim perlama", rekla je Salim.Dodala je da je fizički podseća na svog oca jer je imao usku bradu, mali usku nos, kovrdžavu kosu i blago izbočene gornje zube, ali i da je iznenađujuće za nekoga ko je živeo pre oko 3.500 godina, da ima zapanjujuće dobre zube.Salim ističe da je iznenađujuće ua nekoga ko je živeo pre oko 3.500 godina da ima zapanjujuće dobre zube, kao i da ova činjenica svedoči o tome koliko je bio neverovatan proces mumifikacije. Istraživački tim je takođe otkrio da je Amenhotepov mozak netaknut, za razliku od drugih kraljeva, uključujući Tutankamona i Ramzesa II.Salim je rekla da je projekat bio uzbudljiv, "kao što je odmotavanje poklona". Tim se nadao da će pronaći dokaze o tome kako je Amenhotep umro, ali se to pokazalo nemogućim."Mumificirana tela su bila dobro očuvana, čak su i sitne kosti unutar ušiju sačuvane. Nema sumnje da su Amenhotepovi zubi bili dobro očuvani. Mnoge kraljevske mumije su imale loše zube, ali sam Amenhotep je imao dobre zube", kaže Salim.Amenhotep I je bio drugi kralj iz 18. dinastije i došao je na presto posle smrti svog oca Ahmosa I, vladao je Egiptom oko 21 godinu između otprilike 1525. i 1504. godine pre nove ere. Njegovo ime znači "Amun je zadovoljan", a prestono ime bilo mu je Djeserkare što znači "Sveta je duša Re". Smatra se da je imao mirnu vladavinu koja mu je dala vremena da se koncentriše na administrativnu organizaciju i izgradnju hramova, apostoji mogućnost da je vladao zajedno sa svojom majkom Ahmose-Nefertari.Egiptolozi znaju iz dekodiranih hijeroglifa da su Amenhotepa razmotali sveštenici u 11. veku pre nove ere kako bi popravili štetu koju su naneli pljačkaši grobnica. Spekulisalo se i da su ga odmotali kako bi ponovo upotrebili kraljevsku opremu za sahranu ili ukrali ukrase, ali Salim navodi da su njihovi nalazi razotkrili te teorije i pokazali da su sveštenici imali najbolje namere.Originalna grobnica Amenhotepa I nikada nije pronađena. Otkriven je 1881. godine na mestu u Luksoru gde je poznato da su sveštenici sakrili mumije kraljeva i plemića kako bi ih zaštitili od pljačkaša grobnica.Njegov dom je Egipatski muzej u Kairu. Nije odmotan zbog savršenih platnenih omotača prekrivenih vencima od delfinijuma, egipatske rečne konoplje i šafranike, i lepote njegove oslikane pogrebne maske."Nismo mogli da pronađemo nikakve rane ili unakaženost usled bolesti koja bi opravdala uzrok smrti, osim brojnih postmortalnih sakaćenja, verovatno od strane pljačkaša grobova nakon njegove prve sahrane. Prvi mumifikatori su mu uklonili utrobu, ali ne i mozak ili srce", rekla je Salim.
Nikolu Džaletu, tridesetjednogodišnjeg teniskog trenera, je jedno putovanje u Ameriku nateralo da zaviri u kuhinju, i tamo već 5 godina provodi slobodno vreme praveći popularne torte sa staklenom glazurom (mirror glaze).Pored dede kuvara, tate ugostitelja, mame i bake, koje su kako kaže vrsne domaćice, bilo je samo pitanje dana kada će se i on latiti kutlače i varjače.Rođen je u Srbiji, ali je detinjstvo proveo u Libiji gde njegova porodica radila. Sa 10 godina se vraća u Srbiju zbog tenisa, koji igrao do svoje dvadeset pete godine. „Tenis nije kao kolektivni sport gde iako nisi najbolji, možeš da zarađuješ. To je sve traži dosta novca, hrana, hotel, putovanja, kotizacija...“Trenirao je i ranije sa Đokovićem i Zimonjićem, bio je sparing partner Fed kup reprezentaciji i Jeleni Janković na turnirima. Prvo je povremeno krenuo da menja prijatelje na časovima tenisa, nakon toga kreće da radi teniskom centru Đukić, a u tc Novak je već tri godine. „Sve je počelo kada sam se jednom vratio iz Amerike. Tamo imaju neke rolnice sa cimetom kojih kod nas, pre jedno 4 godine, nije bilo. Nisam znao jaje da skuvam, ne preterujem kada to kažem. Našao sam recept tih rolnica na internetu i kao da pokušam da napravim. Mislio sam da neće uspeti, međutim, uspelo je i testo i glazura za rolnice. Tu sam se oduševio, kako sam ni od čega uspeo da napravim nešto. Tako je i krenulo.“Na svaka 2-3 dana je pravio neke kolače kojih nije bilo kod nas Braunis, američke perece, Lava kejk, a nakon godinu dana napravio prvu tortu čizkejk Nju Jork stajl. Torte sa staklenom glazurom prvo je primetio na društvenim mrežama. „Posle istraživanja i prevođenja (recepata) sajtova sa engleskog, francuskog i italijanskog, naučio sam da ih pravim. Tada to nije bilo to, kao sada, ali izgledalo je okej i ukus je bio fin. Posle par meseci sam počeo da ih intenzivnije pravim. Naučio sam koji alati, koji kalupi i ukusi, da nisu to one klasične kao što ja kažem “svadbarske”, nego da su specifične jer mogu da imaju od 2 do 4-5 ukusa. Prijateljima se svidelo to kako sam pravio, počeli su oni da naručuju, pa njhovi prijatelji, i krug se proširivao. Od hobija je nastao takoreći drugi posao. Ali sve je i dalje sa uživanjem.“I dalje ovo smatra hobijem, ali se nada da će uskoro prerasti u biznis i to porodični, jer se njegovi roditelji bave kafom, pa bi želeo to da objedini. „Hteo sam da nađem neki lokal za nas, pa da spojim i napravim jedan biznis, jer jedno i drugo idu savršeno. Videćemo uskoro, već imam plan da nešto krenem, ali ne znam tačno kada, jer mi je ipak primarni posao teniskog trenera, u tome sam već davedeset i kusur godina.Za jednu tortu mu treba 3 dana, minimum, jer svaki se svaki segment torte (ukusa), gde ih ima 3-4, mora da odstoji. Kaže da je najbolje kad prenoći. „Sve sam sam naučio, sve sam i radim. Voleo bih i mamu da naučim ali videćemo, otom-potom. Lakše bi mi bilo da imam pomoć, pogotovo kad u stanu radim. Jeste da mi bi dobro došla neka pomoć, makar nešto neko da mi pomogne, pogotovo u ovom periodu. Ali ne žalim se, uživam. Od ujutru do predveče sam u centru, a onda dođem i uveče radim u kuhinji.“U početku je recepte po internetu, a kasnije je sam krenuo da eksperimentiše sa ukusima. Njemu su najdraže kombinacije sa slano karamelom, koju sam pravi i pralinom, francuskim kremom koji se pravi od badema, lešnika i karamele.„Sada uzimam knjige od poznatih poslastičara, pa gledam da li ima nešto novo, kako oni spajaju neke ukuse, teksture, tehnike... U suštini, po mom mišljenju, tehnika je tu najbitnija. Mogu da ti dam recept palačinki, uradićemo ga totalno drugačije, ti i ja, a isti su sastojci. Više gledam kako se nešto pravi, nego same ukuse.“Prema njemu ove torte se od klasičnih tj. „svadbarskih“, kako ih on zove, razlikuju po teksturi i složenosti. „Ne vređam „svadbarske“ torte, ali tu ide patišpanj i šlag, i to je osnovni segment. Ovde ide mus, neki krem, kompot od voća, pa još neka podloga. U jednoj torti dobiješ više ukusa. To je jedna od bitnijih razlika. A i tekstura, ukusi u ovim tortama(koje pravim) su kremastiji.“Napravio je takav koncept da se može naručiti torta od ukusa koje želimo, dodaje da sa čokoladom nema promašaja. Najviše mu traže kombinacije sa musom od crne čokolade i višnjom ili musom od malina,kremom od bele čokolade i vanile i keks podlogom. Dekoraciju uglavnom pravi sam i od čokolade.„Tu je dosta ozbiljan proces, to zove „tempiranje čokolade“. Tu moraš da topiš čokoladu do određene temperature, onda spuštaš do određenje temperature, pa opet dižeš do određene temperature. I onda sa njom možeš da radiš svašta kao ovaj pečat(zlatotisk na beloj torti), samo što sam ja dodao jestivi zlatni prah. Pa onda imaju i neke spirale, isto od čokolade. Imaš određen period kada je čokolada „tempirana“(istopljena) i možeš da radiš sa njom, inače kreće da se stvrdnjava.“Ako neko naruči, može da napravi „zdravu“ tortu, tada recimo umesto običnog mleka koristi bademovo ili umesto šećera agava sirup ili javorov sirup.Torte je pravo i za našeg najbolje tenisera, Novaka Đokovića. „Pravio sam i od šargarepe i od čokolade, preferira i jedno i drugo, mada više čokoladu naravno.“Pred torti, za prijatelje najviše voli da pravi Braunis, Blondi (brauni sa belom čokoladom), a u poslednje vreme Paris-Brest, francuski specijalitet po teksturi najsličniji Princes krofnama.Roditelji nisu bili svesni ozbiljnosti njegovog hobija dok nisu krenuli da ga zovu za intervjue. Do tada im je samo „smetao“ u kuhinji, kaže kroz smeh. Detinjstvo je proveo Libiji, najlepše uspomene su mu bile sa plaže. Kada se vratio u Srbiju najčudnije mu je bilo vreme, zima i sneg, i škola, razlike između srpskog i arapskog jezika, kao i matematike.„Plaža mi je bila na 100 metara Najlepše uspomene sa mojima su upravo odatle. Kada kažeš da si imao svoju plažu, danas je to pojam. Moraš da budeš milijarder, a mi smo to sve imali u sklopu toga tamo gde su oni radili. Tamo sam proveo 10 godina. Zbog tenisa sam se vratio u Srbiju, tamo sam školu pohađao do 4. razreda.“
Ljubiteljima fantastike ppred nove sezone Sage o vešcu sada je dostupan i četvrti deo Matriksa: Uskrsnuće. Holivudski blokbaster, u distribuciji Blitz Film & Video, se može pogledati u svim CineStar bioskopima.Nakon 18 godina od izlaska poslednjeg dela Lana Vačovski (Lana Wachowski), direktorka filma, izgleda da nije uspela da probudi nostalgiju kod fanova, sudeći prema reakcijama nakon održane premijere.Naočare za sunce su promenjene, a likovi sada imaju više tetovaža, ali to su najznačajniji pomaci, kaže novinar BBC-ja.Film trenutno ima dve nominacije za Filmsku nagradu po izboru kritičara u kategoriji za najbolje vizuelne efetke i Kuirtija (Queerty) za „Next Big Thing“. Podsetimo prvi deo je od 51 nominacije osvojio čak 42 nagrade, među kojima su i 4 oskara.Glavne uloge tumače Kijanu Rivs, Keri-An Mos, Jahja Abdul-Mejtin II i Džonatan Grof.Koautorke Matriksa, Lana i Lili Vašovski, okvirno su zasnovale svoju distopijsku viziju na radovima francuskog akademskog filozofa Žana Bodrijara, pa je od Rivsa traženo da pročita pročita Bodrijarovu knjigu iz 1981. godine Simulakrum i simulacija kako bi se bolje pripremio za ulogu, piše BBC na srpskom.Teško je bilo ponoviti uspeh prvog dela koji je izašao 1999. godine, iako su i drugi i treći deo izašli u istoj godini, 2003., nisu uspeli u tome.
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
