Pametniji (ne)popušta: Mudrost naspram inteligencije

2. DEO: PRAKTIČNE PREPORUKE
Piše: Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut, www.diaid.nl

Šta možemo da uradimo da bismo se oduprli potpadanju pod uticaj sadržaja u medijima i u drugim vidovima komunikacije, koji su bezvredni ili štetni za nas kao pojedince, ali i za društvo u celini?

U prošlom broju smo se pozabavili objašnjenjem uzroka zašto ljudi podležu i povode se za bezvrednim ili čak štetnim sadržajima i interakcijama u medijima, na društvenim mrežama i uopšte u prostorima javne komunikacije. 

Kao česte uzroke naveli smo nekoliko fenomena tipičnih za psihološku prirodu i funkcionisanje ljudi. 

Na prvom mestu, tu je pojava da ljudi više polažu na formu nego na sadržaj onog što se iznosi. Ljudi su zato skloni da precenjuju samouverenu, „našminkanu“ ili prezentaciju „sa visine“, čak i kada je ona neistinita ili sadržinski bezvredna ili besmislena, u odnosu na prezentaciju koja je istinita, zasnovana na činjenicama i logici, ali iznesena, na primer, na neutralan i nepretenciozan način. 

Jedan drugi psihološki fenomen, tzv. Daning-Krugerov efekat, „kaže“ da pojedinci sa manje znanja i kompetencija, paradoksalno, češće precenjuju svoje kompetencije i veruju da su pametniji ili sposobniji nego što u stvari jesu. Nasuprot njima obrazovaniji i kompetentniji ljudi su skloniji da sumnjaju u svoje kompetencije. 

Ovaj fenomen, u kombinaciji sa napred navedenim primatom forme, često stavlja nekompetentne ljude, ili one sa ograničenim znanjem, u povlašćen položaj, što se tiče moći uticaja na druge (posebno ako ti drugi, tj. posmatrači ili konzumenti poruka, imaju slab uvid u svoje mentalne procese ili u ljudsku psihološku prirodu uopšte). 

Kao dodatni uzrok podleganju površnim, glupim i štetnim sadržajima u javnom diskursu, naveli smo vrednosni sistem većine savremenih društava koja favorizuje inteligenciju, a na štetu mudrosti. Pri tome, pod mudrošću podrazumevamo sklonost i sposobnost neke osobe da sagleda celinu, da shvati šta je bitno, a šta nebitno, šta je vredno u dugoročnoj perspektivi i šta je moralno ispravno. Mudra osoba ima široku perspektivu i holistički pristup znanju.

Kada imamo ovo sve u vidu, postavlja se pitanje šta možemo da uradimo da bismo se oduprli potpadanju pod uticaj sadržaja u medijima ili u drugim vidovima komunikacije, a koji su bezvredni ili štetni za nas kao pojedince, ali i za društvo u celini. 

Postoji nekoliko korisnih stvari i te postupke možemo uslovno da podelimo u dve grupe, na ono što može da učini svako od nas, kao pojedinac i na ono sto možemo da učinimo kao zajednica, odnosno grupa pojedinaca ili društvo u celini. 

KAKO DA KAO POJEDINCI POSTANEMO MUDRIJI 

Pre nego što izrazimo očekivanja od drugih, bolje je da najpre osvestimo sopstvene dugoročne vrednosti, ciljeve i da se zapitamo: koji je krajnji cilj mog ličnog života? 

Da bismo sebi razjasnili šta tačno i konkretno treba da radimo da bismo zadovoljili sopstveni kriterijum da živimo život vredan življenja i da se na kraju života ponosimo time kakva smo osoba bili i šta smo uradili, možemo, na primer, da se zapitamo: Kakva osoba želim da budem? Kakav primer želim da dajem drugima svojim ponašanjem? Ko su osobe koje ja cenim? Zašto cenim te osobe, odnosno šta mi, konkretno, u njihovom ponašanju imponuje? Kako bih to što cenim kod sebe i drugih ljudi mogao/mogla da „prevedem“ u konkretne, svakodnevne postupke u svom životu? Šta treba da radim više nego do sada, a šta treba da prestanem da radim ili da barem radim manje?

Kada „razbistrimo“ stvari u svojoj glavi, onda bismo mogli da se pozabavimo time kako se ponašamo prema drugima u našem bližem i daljem okruženju. Ako želimo da živimo u skladu sa sopstvenim uverenjima i da negujemo mudrost i vrlinu, onda treba da respektujemo druge i da respektujemo sebe, kao vrednost za sebe. 

S tim u vezi je drevno vrednovanje opšteljudskih vrednosti koje nemaju materijalnu cenu, kao što su hrabrost, istinoljubivost, pravednost, požrtvovanost, empatija. 

Treba imati u vidu da je čovek po svojoj prirodi društveno biće i da se svi mi ugledamo jedni na druge i jedni druge imitiramo. Što se kaže u šali „majmun radi što majmun vidi“. 

Zato je jako bitno kakav primer dajemo drugima svojim postupcima, tj. kakav smo primer za ugledanje. Ljude podstiče, ali i demotiviše tuđi primer. Davanje sopstvenog primera je jače od bilo kakvog racionalnog argumenta.  

Naravno, mnoge pojave u društvu prevazilaze relativno skromne moći pojedinca. Zato je lako upasti u „mantru“: „Šta ja tu mogu?“ ili „To ne zavisi od mene“. Istina je da je društvo veoma složena tvorevina i da nijedan pojedinac ne može sa sigurnošću da predvidi razvoj situacije u budućnosti ili promeni društvo. 

Treba spoznati i prihvatiti svoju ograničenu moć, ali ipak shvatiti da je to neka moć. I ma koliko da je mala, ta moć pojedinca je uvek veća od nule. Zato možemo da krenemo od mota: Ja ću da uradim ono što ja mogu i što je na liniji mojih uverenja. Ja, lično, daću primer kako treba da se ponaša dobar i ispravan čovek. A kako će drugi na to reagovati, to je njihova stvar i njihov slobodan izbor. 

ŠTA JEDNO DRUŠTVO ČINI MUDRIM

Više puta smo spomenuli da je čovek po svojoj prirodi društveno biće. To, između ostalog, znači i da su nam drugi ljudi jako bitni, da nam je važno šta drugi o nama misle i kakva je naša lična pozicija u grupi kojoj pripadamo, zajednici ili društvu. Iz tog razloga, većina ljudi će uložiti dosta truda u to da ih drugi cene, vole ili prihvate.

Jedna zajednica ili društvo koje želi da prosperira će tu urođenu ljudsku motivaciju konstruktivno upotrebiti ako u javnom diskursu propagira i slavi pozitivne primere. Pozitivni primeri su oni pojedinci, ili tačnije oni postupci ljudi koji doprinose opštoj dobrobiti i „hrane“ i neguju društvene vrednosti. 

Većinu ljudi usrećuje kada rade ispravnu stvar. Ali, kada je za činjenje ispravne stvari potreban izuzetan napor ili je potrebna nekakva žrtva, onda je podrška drugih ljudi neophodna. Pošto je čovek društveno biće, onda mu je jako teško da uradi nešto izuzetno ili opasno, a da za to ne dobije nikakav podstrek, zahvalnost ili neki drugi vid društvene nagrade. 

U našem društvu se često greši u tome što drugog tretiramo instrumentalno, kao neki „šrafić“ u našoj konstrukciji. Kada pojedinci dođu u poziciju moći, onda se vrlo brzo osile u tom smislu da pomisle da sada oni sami treba da „odsviraju ceo koncert“. 

Takvo ponašanje prema drugima je ne samo ponižavajuće, već i demotivišuće. Nijednu osobu ne treba tretirati kao šraf, koji nema lični mozak, kreativnost i potencijalno originalan doprinos opštoj stvari. 

Kada ljudima pristupamo na autoritaran način i naredbodavno, time u njima „ubijamo“ kreativnost i želju da se lično založe za opšte dobro i za zajednicu. 

Ali ovde se postavlja još jedno pitanje: Kako da se jedna zajednica uopšte složi ili dogovori oko konkretnih zajedničkih vrednosti? Šta da radimo ako neki pojedinci „vuku“ na jednu stranu, a drugi na drugu?

Ovde može da se primeni slična strategija kao i u izboru ličnih ciljeva i vrednosti pojedinca. Naime, možemo da se zapitamo na koje društvo želimo da ličimo? Ili, kada smo u svojoj prošlosti bili pozitivnija/poželjnija zajednica od ove sada? Kada odgovorimo na to pitanje, onda treba da se zapitamo: Zašto? Šta konkretno u funkcionisanju poželjnog društva ga čini poželjnim?

Naravno, pošto se ovde radi o cilju grupe ljudi, a ne jedinke, javiće se različita mišljenja. Različita mišljenja su, suprotno našem uvreženom shvatanju da „samo sloga Srbina spasava“, u stvari korisna i neophodna da bismo „izbrusili“ naše vrednosti i ciljeve. 

Uverenja se „bruse“, tako što se u diskusiji „taru“ o mišljenja, argumente i činjenice drugih ljudi koji imaju neke drugačije ideje od naših. Diskusija je neka vrsta „brušenja“ ili „trenja“ koja kristališe dobar produkt mišljenja, kao što brušenje dijamanta od njega stvara brilijant. 

Tačno je da diskusija i neslaganja stvaraju tenzije, zahtevaju od nas neki umno-srčani napor, ali, što naši stari kažu, „nema ‘leba bez motike“.