Apatinska pivara uplatila je Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje sedam miliona dinara kako bi podržala borbu protiv COVID - 19 i omogućila nabavku sredstava neophodnih za lečenje tokom pandemije.&nbs...
Na poziv Vlade Srbije, GRAWE je doniralo 2,5 miliona dinara za kupovinu respiratora i druge medicinske opreme koja se koristi u borbi protiv virusa COVID 19. GRAWE nastavlja sa donacijama koje će biti iskor...
Ekonomske mere koje je Vlada do sad preduzela ili najavila kao odgovor na posledice Covid-krize nisu toliko „obilate“ kao što se mnogima čini, ocenjuje Kori Udovički, bivša guvernerka NBS i osnivač Centra za visoke ekonomske studije u Beogradu (CEVES).Sveža likvidnost mora da se ubrizga u sistem sad, u vremenskom rasponu merenom danima, a ne nedeljama. Vlada mora da nadoknadi izgubljeno vreme kroz efikasna i, ako treba, kreativna administrativna rešenja koja će omogućiti hitnu aktivaciju garantovanih kredita, kao i promptnu isplatu minimalaca, na primer kao „negativni porez“. Novac mora da se „štampa“ i to sad, dok to još može da deluje. Srbija ima „rezerve“ i deviza i poverenja čija je namena upravo da se u ovakvom trenutku iskoriste. Vlada već mora da priprema nove mere jasno usmerene na spasavanje zdravog tkiva privrede (npr. kroz otkup potraživanja), kao i da jasno iskaže solidarnost od manje ka više pogođenim građanima. Umesto univerzalne isplate od 100 EURa i obećanja da se plate u javnom sektoru neće dirati, potrebno je povećanje nadoknada za nezaposlenost i socijalnu pomoć. Paket mera u zemlji čije su mere protiv zaraze među najdrastičnijim, a koja potrebe „gađa sačmaricom“, tj. kroz široki zahvat ciljnih grupa, mora da bude obiman. Naše mere obuhvataju šire grupe od onih kojima je pomoć neophodna jer naš institucionalni aparat nije pripremljen za brzo a fino usmeravanje sredstava Ali stepen u kom će mere, i kad se aktiviraju, zapravo dosegnuti do onih kojima je pomoć potrebna, čini se prilično ograničen. Povećani troškovi budžeta i odložena naplata poreza povećava budžetski deficit za samo 6,7% BDP-a (oko 3,1 mlrd EUR) što uz procenjene autonomne efekte krize na prihode, i uz smanjenje ranije planiranih troškova (uprkos povećanim troškvima u zdravstvu!) povećava ukupan deficit za 8,6% BDP-a (oko 4 mlrd EUR). Takvi deficiti mogu se videti i u daleko manje kriznim uslovima. Pri tome, jedan deo će biti vraćen kad privredni subjekti koji uspešno prebrode krizu otplate odložene poreske obaveze. Nadalje, ukoliko mere, kad budu sprovedene, uspeju u nameri da podstaknu kreditiranje privredi za 4,8% BDP-a (oko 2,2 mlrd EUR), to bi za Srbiju koja ima plitka finansijska tržišta bio značajan iznos. U malo razvijenijim tržištima ovi iznosi su mnogo veći--npr. Češka planira da ubrizga kredite u iznosu od 14% BDP-a. U svakom slučaju, bankarsko kreditiranje svakako ne opterećuje deficit u ovoj godini, a u budućnosti će ga opteretiti samo u iznosu aktiviranih garancija. Kreditna likvidnost do mnogih neće stići skoro (ili uopšte). Iako je NBS počela sa ozbiljnim ubrizgavanjem likvidnosti u finansijski sistem još početkom marta, nova likvidnost za sada dospeva samo do ograničenog broja najpouzdanijih bankarskih klijenata, sa otvorenim kreditnim linijama. Nova likvidnost neće se preliti od banaka ka privredi dok ne zažive garancije države koje će spustiti rizik za banke na prihvatljivi nivo, tim pre što je rani i široki moratorijum na otplatu dugova pojačao neizvesnost. To će svakako uzeti još neko vreme a biće potrebna posebna administrativna agilnost da bi krediti dosegli duboko u sektor MSP. Čak 50% mikro, manjih i srednjih preduzeća (MSP)u Srbiji ne koristi bankarske kredite, a dobar deo onih koji ih koriste nisu redovni klijenti. Može li se osmisliti mehanizam, kao što ga je uspostavila Švajcarska, pomoću kog bi banke ili bar Fond za razvoj, izdavali kredite u visini do određenog procenta prijavljenih prošlogodišnjih prihoda – u jednom danu? Neophodno je da Vlada preispita nameru da se konkretne uplate „minimalaca“ vrše tek u maju, jer one su najsigurniji način da pomoć stigne do onih kojima treba, i to brzo. Reč je o uplati minimalne zarade po svakom zaposlenom kod preduzetnika u sistemu paušalnog oporezivanja i u sistemu poslovnih knjiga (oni koji plaćaju porez na stvarni prihod) MSP, kao i o polovini minimalne zarade za one na prinudnom odmoru kod velikih preduzeća. Ova će mera, ako se uspešno sprovede, ubrizgati značajnih 1,8% BDP-a (oko 800 mln EUR), nažalost rasutih na veliki broj subjekata, uključujći i one koji i sada dobro posluju. Samo će, iz nepoznatih i teško zamislivih razloga, biti izuzeti preduzetnici koji se nalaze u sistemu PDV (?!). Mora postojati način i da se uplata izvrši promptno, na primer preko poreske uprave, makar kao „negativni porez“. Administriranje, iz bilo kog razloga, na primer, da bi se pravno ex-ante obezbedilo da sredstva stvarno budu isplaćena zaposlenima—nedopustiv je razlog za otezanje. Administrativno ograničavanje isplate „minimalca“ na one koji nisu otpustili više od 10% zaposlenih nepotrebno je, a opteretiće baš one kojima pomoć najviše treba među produktivnijim firmama. Namera da se u najvećoj mogućoj meri zaštiti zaposlenost je, naravno, na mestu, ali sama činjenica što se pomoć uplaćuje u proporciji sa brojem zaposlenih već bitno pomaže da se postigne ovaj cilj. Onima koji već plaćaju minimalne zarade, zadržavanje zaposlenih pod ovim uslovima neće praviti razliku, pa tih 10% neće delovati. No, kod preduzeća sa većim platama, tj. onima koji su do sad bili u stanju da ostvaruju veće zarade po zaposlenom, ograničavanje znači da pomoć neće dobiti ako su u većim teškoćama. Još ako im se uskrati pristup likvidnosti, nedostatak obrtnog kapitala gurnuće ih u neplaćanje, a moguće i nesolventnost. Dok je rasutost pomoći privredi verovatno bila neizbežna, izdašnost i rasutost mera pomoći stanovništvu teže je opravdati. Mera koja se trenutno zove „fiskalni podsticaj“, prema kojoj se isplaćuje subvencija građanima (po 100 EUR) neće imati nikakav podsticajni efekat još dugo, dok se ne osmisli način na koji će se takva isplata učiniti. Kad bude imala efekat, on će biti mali jer plaćanje imućnijim domaćnistvima, osim što je nepravedno, nema efekta. Biće uštedjen, ili u dobroj meri potrošen na uvoznu robu. S druge strane, zaštita najugroženijih, pogotovo onih koji su do krize radili „na sivo“ je neophodna. Bolje ciljanje potreba u građanskom segmentu sasvim je moguće. Srbija ima izgrađene kanale za pružanje socijalne pomoći, i njih sad treba da proširi i ojača. Razumljivo je oklevanje sa ulaskom u veliki deficit i obaveze, ali novac mora da se „štampa“ i to sad, dok štampanje još može da pomogne. Što više čekamo, veći deo privrede zapašće u nesolventnost, a tada će za „štampanje“ biti kasno. S obzirom na decenijama staru nesposobnost Srbije da se uklopi u svoje finansijske mogućnosti, razumljivo je da sad vlast i mnogi ekonomisti žele da zaštite teško stečenu „stabilnost“. Međutim, „čvrsta ruka“ sad može postati samopovređivanje. Novac je, makroekonomski gledano--fikcija. On kruži od jednog do drugog privrednog subjekta i u svakom trenutku služi za to da proizvedena dobra „stignu“ do onih koji žele i mogu da ih kupe. Sa padom ekonomske aktivnosti, smanjuje se „kruženje“ novca pa država mora svojim intervencijama da ga ubrizgava i utiče na količinu koja kruži, a samim tim na to koliko se traži i kupuje robe. To sprečava dalji pad proizvodnje i ublažava kako pad javnih prihode tako i rast nesolventnosti privrednih subjekata. „Štampanje“ novca proizvešće određenu inflaciju i to je ovog puta (u razumnoj meri) poželjno. Rast cena je sad potreban da bi se sprečio preterani pad nekih cena (znači pad tražnje), iako će zbog toga cene drugih proizvoda da narastu. Da nema potrebe da se uvoz plaća devizama, inflaciju bi trebalo pustiti da naraste sve dok ne krene ozbiljnije da remeti računice preduzećima (neću licitirati koji je to nivo, ekonomisti o tome mogu dugo da raspravljaju). Problem može biti nespremnost, ili nesposobnost, domaćeg finansijskog sektora da isposreduje potrebnu likvidnost od NBS (štamparije) ka državi. U tom slučaju, tu su globalna finansijska tržišta ili MMF. Ne treba zazirati ni od povećanja duga. Svi će iz ove krize izaći zaduženiji. Strani dug je prebacivanje platežne moći Srbije iz budućeg u sadašnje vreme, a domaći dug je prebacivanje platežne sa jednih građana (budućih poreskih obveznika, ili svih građana, zbog inflacije) na druge (one koji danas prime pomoć). U svakom slučaju, u takvu preraspodelu platežne moći se ulazi da bi se danas više proizvelo, tj. da bi sve skupa, sa današnjom i sutrašnjom proizvodnjom imali više da potrošimo. Naravno, mala zemlja kao Srbija i te kako mora da vodi računa o kursu i rezervama, i to najpre, održavanjem poverenja u svoju spoljno-platežnu sposobnost. Šta to sad tačno znači u ovim uslovima nije sasvim jasno, jer ceo svet izbačen je iz ravnoteže--štampaju se i dolari i evri. Svi će donekle biti pogođeni inflacijom. Treba samo nekako ulivati više poverenja od drugih. Svakako, doskorašnja snažno pokazana makro-finansijska disciplina stvorila je „kapital“ u izgrađenom poverenju koje sad treba „držati u rezervi“, za slučaj da moramo da se zadužimo da ojačamo stvarne rezerve. Ishitrene populističke mere i nedostatak transparentnosti nam, pak, ne idu na ruku. Šteta je što je NBS prestala da objavljuje podatke o dnevnim intervencijama na deviznom tržištu (još početkom januara, iz neubedljivih razloga). No i za održanje spoljne ravnoteže, preterana čvrstina u ovim neobičnim istorijskim uslovima nije poželjna. Naime, Covid-kriza urušila je kapacitet proizvodnje celog sveta. Uvozna tražnja svake zemlje smanjiće se usled njene sopstvene smanjene ekonomske aktivnosti, a izvoz će da se smanji srazmerno padu aktivnosti kod trgovinskih partnera. U principu, što je neka država uspešnija u održanju proizvodnje, to će negativni uticaj na trgovinski bilans biti blaži. U slučaju da zbog toga uvoz padne manje nego izvoz, neophodno je da se tražnja usmeri na domaće, umesto na spoljno tržište određenom depresijacijom. No, pad izvoza zavisi i od njegove robne strukture. U našem slučaju, srećom, ne zavisimo mnogo od turizma, a izvozimo hranu kao i mnogo „nevidljivih“ usluga koje se još uvek traže i mogu da se proizvode—naročito IT, i zabavni i medijski programi. S druge strane, u našem izvozu zastupljene su i neke delatnosti koje su sad snažno pogođene: Beograd izvozi logističke i transportne usluge, a proizvodnja automobilske opreme (za automobilima je globalna tražnja stala) bitna je za mnoga manja mesta. U ovim uslovima trgovinski bilans najbolje brani se finim strukturnim merama (nikako preprekama trgovini). U naporu da održi proizvodnju, država treba naročito da se usredsredi da pomogne izvozicima kako sa likvidnošću, tako i u održanju neprekinutim njihovih lanaca vrednosti. Takođe, treba razmotriti i mere koje mogu da smanje uvoz luksuzne robe, moguće kroz poresku politiku, ali svakako time što se već imućnima neće povećavati kupovna moć. U tom smislu, mere usmerene na povećanje građanske solidarnosti išle bi na ruku i trgovinskom bilansu. Još jedna stvar je u ovom trenutku izvesna. Čak i ako Vlada uspe da „popravi vreme“ pa sad uspešno ubrizga likvidnost, predstoji joj rešavanje neizbežno rastuće nesolventnosti u privredi. Pored svih gorenavedenih zadataka, Vlada će morati da sve pažljivije i finije razgraničava kojim subjektima pruža pomoć, kao i da se pripremi za dublje i složenije „hirurške zahvate“. Ministarstvo privrede mora već sad da jača kanale kroz koje će da otklanja uska grla, podržava kritične igrače a reže gde mora, kao i mehanizme nadzora javnosti. Sinergetsko i koordisano obavljanje takvog mnoštva zadataka zahtevaće da različiti delovi države funkcionišu kao sistem--uz jasne zadatke, pravila igre, ali i autonomiju, za svakog igrača u sistemu--bez improvizacija.
Mogućnost da privremeno zaustave otplatu obaveza prema bankama iskoristilo je 94% građana koji imaju obaveze prema bankama, dok je nepunih 6% izričito tražilo da nastave sa otplatom, saopštilo je danas Udruženje banaka Srbije.„Vrlo slično su reagovala i preduzeća. Za moratorijum se opredelilo 92,9% firmi, a 7,1% izjasnilo se da želi i dalje da plaća svoje obaveze. Firme koje su odlučile da nepromenjeno plaćaju obaveze ka bankama su veće kompanije, tako da one čine oko 30% ukupne kreditne zaduženosti privrede“, izjavio je Vladimir Vasić, generalni sekretar UBS.Predstavljeni podaci su zbirni, odnosno na nivou čitavog bankarskog sektora. Kada se posmatraju banke pojedinačno procenti variraju, ali ne u većoj meri. Svakako se može zaključiti da je velika većina korisnika bankarskih usluga odlučila da primeni zastoj u otplati obaveza, navodi UBS.„Iz ove statistike vidimo da su ljudi želeli da budu oprezni i da su smatrali sigurnijim da se odmah opredele za moratorijum, umesto da čekaju dalji razvoj situacije. To ne znači da su oni zapali u teškoće sa otplatom svojih obaveza prema bankama, već da su reagovali sa namerom da spreče svaki rizik. S obzirom na politiku plata u državnim i javnim službama i uz mere pomoći za preduzetnike, mala i srednja preduzeća, imamo razloga za optimizam i veru da platežna sposobnost neće biti ozbiljnije ugrožena“, dodao je Vasić.Ukupna suma na koju se odnosi moratorijum iznosi oko 2 milijarde evra, što je podrška bankarskog sektora građanima i privredi da savladaju otežane uslove svakodnevnog života i poslovanja, koji su izazvani epidemijom Covid-19.
Menadžment kompanije Fijat Krajsler zatražio je od Vlade Srbije saglasnost za dodatnih 40 dana, uz zakonom već predviđenih 45 dana plaćenog odsustva za zaposlene tokom jedne godine, a koji su, zbog epidemije virusa, od sredine prošlog meseca izvan fabričkih hala, saznaje Danas.Onlajn izdanje Danasa podseća da je Fijat Krajsler prošle godine, zbog pada plasmana „fijata 500L“ i na evropskim tržištima, od Vlade Srbije tražio i dobio saglasnost za dodatnih 87 dana plaćenog odsustva, koje se zaposlenima u toj kompaniji plaća sa 65 odsto od prosečne plate u minulih godinu dana.Radnicima Fijat plastika koji posluje u sastavu FCA Srbija plaćeno odustvo plaća se sa 60 odsto od prosečne zarade.Fijat Srbija: Podrška teška dve milijarde evra
Banke u Bugarskoj mogu klijentima da odlože naplatu kredita od tri do šest meseci, a svaka banka sama će odlučiti kakva će biti pravila i sa svakim klijentom će individualno pregovarati, prenela je agencija Novinite.Tokom perioda moratorijuma, neće se naplaćivati dodatne naknade.Podsećamo, Narodna banka Srbije donela je odluku o zamrzavanju kredita na tri meseca zbog koronavirusa, a klijenti koji su želeli da nastave da plaćaju rate trebalo je da o tome obaveste banku.
Albanija je zabranila naplatu kirija u aprili u maju, kako za građane, tako i za male kompanije koje se suočavaju sa finansijskim gubicima zbog koronavirusa, navodi se na sajtu regionalne kancelarije za korporativno pravo Karanović Partners.Stanodavci i rentijeri poslovnog prostora koji zahtevaju da im se plati kirija za ova dva meseca biće kažnjeni pet puta više od vrednosti kirije. U Srbiji je Grad Beograd najavio da će odložiti naplatu rente tokom vanrednog stanja. Zakupci će moći da odluče u 30 dana po završetku vanrednog stanja da li će platiti celu rentu sa popustom od 50 odsto do kraja 2020, ili će je platiti u celosti u anuitetima tokom 2021.
Skupština Slovenije usvojila je takozvani "anti korona zakon" koji dopunjuje i objedinjuje sve ekonomske mere za ublažavanja posledice pandemije, navode u Karanović and Partners.Slovenija će pokriti platesvim radnicima koji su poslati na prinudne odmore ili rade od kuće u visini 80 odsto prosečne plate ali ne manje od od oko 940 evra bruto. Iako nema ograničenja za ove naknade, po zaposlenom se neće nadoknađivati iznos veće od prosečne mesečne plate u 2019. godini, umanjenoj za doprinose.Poslodavci će morati da ispune nekoliko preduslova da bi konkurisali za ovu meru: da njihovi prihodi od države ne prelaze 70 odsto, da su u pitanju aktivna preduzeća, da ne očekuju pad prihoda veći od 20 ili rast veći od 50 odsto, da deoničarima i vlasnicima ne dele dobit tokom tekuće godine. Vlada Slovenije je odustala od naplate svih doprinosa za navedene kategorije radnika, odnosno ove izdatke će pokriti sama. Dodatno, zajedno sa platama za april i maj 2020. godine, poslodavci moraju svojim zaposlenima da isplate "dodatak za krizu" u iznosu od 200 evra, bez poreza i doprinosa, svim zaposlenima koji rade u ovom periodu i čija bruto zarada ne prelazi trostruki iznos od minimalne plate u Sloveniji.Izuzeće se odnosi na poslodavce koji direktno ili indirektno koriste državni ili opštinski budžet i poslodavce koji se bave finansijskim i osiguravajućim aktivnostima.U odnosu na većinu dosadašnjih mera, novi zakon će se primenjivati retroaktivno i ostaće na snazi do 31. maja 2020. U slučaju da epidemija potraje do sredine maja 2020. godine, važenje akta može biti produženo do kraja juna 2020.
Evropska centralna banka (ECB) saopštila je da je Upravno veće banke usvojilo paket privremenih mera za olakšavanje zaduživanja putem smanjenja obaveznog pokrića, a kako bi olakšala funkcionisanja Evrosistema i obezbeđivanje likvidnosti.Paket je dopuna drugim merama koje je ECB nedavno objavila, uključujući nove dugoročne operacije refinansiranja i Program za hitnu kupovinu tokom pandemije koronavirusa.Mere trebaju da pruže podršku procesu izdavanja zajmova, posebno olakšanjem uslova pod kojima drugi krediti mogu biti prihvaćeni kao pokriće. Istovremeno, Evrosistem povećava toleranciju rizika kako bi pružio podršku izdavanju kredita putem refinansiranja.Upravno veće ECB odredilo je takođe set mera za olakšano kreditiranje korporacija i domaćinstava.Nacionalnim centralnim bankama omogućeno je da prošire okvir za prihvatanje kreditnih zahteva ugovornih strana u svojoj jurisdikciji.Spušten je i minimalna veličina domaćih kreditnih zatheva sa 25.000 evra na nulu. Upravno veće privremeno je snizilo granicu tolerancije rizika za 20 odsto.Mere važe tokom pandemije koronavirusa. Ponovo će biti razmatrane pre kraja ove godine, a u obzir će biti uzeta i potreba za njihovo produženje.
.jpeg){kind=small}
Radnici u fabrici automobilskih kablova južnokorejske kompanije Jura u Nišu okupili su se ispred fabrike i zatražili bezbedne uslove rada, javio je N1. Radnici su tražili da budu na bezbednom odstojanju i da ne rade na traci i najavili su da će štrajk nastaviti i danas.N1 je javio da je Jura radnicima ponudila bonus do 1.000 dinara po radnom danu, 2.000 za rad subotom, za pet povezanih dana bonus od još 1.000 dinara, a za deset bonus od 2.000 dinara.N1 je takođe preneo da je Slaviša Pajović, jedan od radnika koga su trebali da intervjuišu povodom protesta, priveden i da mu je određen pritvor od 48 sati. Pajović se pre toga obratio grupi radnika okupljenih ispred ulaza Jure pred, kojima je rečeno da se ipak uvodi treća smena i rad subotom, ali su se razišli i krenuli u pogone kada je rečeno da rukovodstvo odustaje od rada subotom.Jura se vraća na posao, ali u jednoj smeni Povodom uslova rada u Jurinim fabrikama oglasio se i Savez samostalnih sindikata Srbije. Savez se dopisom obratio Kriznom štabu za suzbijanje koronavirusa i predsednici Vlade Ani Brnabić. U dopisu se navodi da menadžment u pogonima „vrši pritisak“ na radnike da svakog dana dolaze na posao „prepunim autobusima, bez ikakve zaštite“.„Pri tom, radnike ucenjuju, za dolazak na posao uz rizik po sopstveno i zdravlje porodice poslodavac obećava bonuse od 5.000 dinara nedeljno, a za nedolazak na posao kazna je ostajanje bez posla i zarade“, piše u dopisu.Prema Savezu, u fabrici u Leskovcu, prema podacima od zaposlenih, osam zaposlenih pozitivno je testirano na koronavirus i postoji opasnost da ta fabrika postane „ne samo žarište, već i katastrofa za zaposlene“. Predsednik Saveza Ljubisav Orbović apelovao je u dopisu na Krizni štab i predsednicu Vlade da se preduzmu mere i zaštiti zdravlje zaposlenih i njihovih porodica.Jura je odlučila da u Leskovcu vrati na posao 200 od ukupno 2.800 radnika. Radnici su reagovali i rekli da se u fabrici ne poštuju preporuke Vlade Srbije i da između zaposlenih nema razmaka od dva metra.Jura je fabriku u Leskovcu otvorila 2010. godine, za šta je dobila subvencije države od 7.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Jura ima i dve fabrike u Nišu i jednu u Rači Kragujevačkoj, u kojima radi oko 6.000 radnika.Ni u toalet bez dozvole
Više od 460 000 kineskih firmi se tokom prvog kvartala trajno zatvorilo, a više od polovine njih radilo je manje od tri godine, piše South china Morning Post.Istovremeno, stopa otvaranja novih firmi značajno je usporila. Od januara do marta, procenat novootvorenih firmi pao je za 29 odsto u odnosu na isti period prošle godine.Većina tih novih kompanija nalazila se u tradicionalnim centrima ekonomske moći u Kini, kao što je južna provincija Guangdong, a oko pola njih je iz sektora za distribuciju ili prodaju.Broj preduzeća koja su se zatvorila naglašava izazove sa kojima se Kina susreće u pokušaju da obnovi ekonomiju, kojoj preti kontrakcija u prvom kvartalu po prvi put od 1976. godine.„Kina je uspela da u velikoj meri drži epidemiju koronavirusa pod kontrolom i prekidi u domaćem snabdevanju uglavnom su nestali. Ipak, postoje znaci trajne štete u domaćoj potražnji, i povrh toga brzo stiže eksterni šok zbog ograničenja kretanja u drugim velikim ekonomijama“, kažu ekonomisti banke Sosijete Ženeral Jao Vei i Mišel Lam.South China Morning Post piše da u gradu Dongguan na južnoj obali Kine, važnom industrijskom centru u delti reke Džuđijang, ima sve više zatvorenih radnji. Zbog pada međunarodne potražnje zatvaraju se i fabrike. U martu je lokalni proizvođač torbi i igračaka orijentisan na izvoz Dongguan Fantastic Toy Company krahirao kada je ostao bez porudžbina iz inostranstva, a prema zvaničnim izvorima neki radnicima nisu isplaćene zarade.Vlasnici kineskih preduzeća koji više ne mogu da priušte održavanje operacija suočavaju se sa brojnim preprekama ako žele da proglase bankrot. Kako piše South China Morning Post pozivajući se na izjave advokata i zvanične dokumente, deluje da su strahovi od kraha sve većeg broja kompanija imali udela u odlukama kineskih sudova da odbiju ili odlože zahteve za bankrot.Uprkos mogućem drugom talasu zaraze, kinesko centralno rukovodstvo za sada je ostalo pri postizanju ekonomskih ciljeva za ovu godinu.
.jpg){kind=spacer}
Ekonomska analiza koju je izvršio Međunarodni Savet Aerodroma (ACI World) predviđa da će pandemija virusa Covid-19 na globalnom nivou dovesti do smanjenja putničkog saobraćaja za dve petine i prihoda ...
Privrednici iz različitih sektora zatražili su ovih dana bržu primenu antikriznih mera za sprečavanje ekonomskih posledica krize. Klub Privrednik smatra da mere treba da budu jednostavne i lake za primenu bez suvišnog administriranja (kao mere NBS). Takođe, direktori najvećih domaćih kompanija okupljeni u ovoj asocijaciji savetuju da teba ubrzo započeti rad na merama koje će se primeniti posle okončavanja vanrednog stanja radi inteziviranja investicionih aktivnosti i poboljšanja privrednog ambijenta.Ekonomske mere koje je donela Vlada Srbija su dobre, ali je sad važno da država bude efikasna u njihovoj primeni bez odlaganja, ocenili su bankari na trećoj onlajn konferenciji u organizaciji Francusko-srpske privredne komore na temu: mere vlade za preduzeća iz ugla banaka. Prisutni privrednici ukazali su i na značaj vremena trajanja vanrednog stanja i pandemije koronavirusa, kao važnog parametra, navodi se na sajtu Francuske privredne komore.Osnivač i predsednik kompanije “Buck”, Darko Budeč, ocenio je da je značajan deo usvojenih ekonomskih mera podrške privrednicima u Srbiji – dobar. On, kako je naveo, smatra da je ovo samo deo mera i da će biti potrebno da se ekonomski program produži, ali tek kada vidimo koliko su prve mere bile uspešne.“Treba krenuti u primenu mera odmah, punom snagom. Inerciju nam daje i činjenica da smo pre ove krize imali stabilnu ekonomiju koja raste. Sada treba da krenemo ‘punom parom’ i fokusiramo se na ekonomski deo, a potom na socijalni deo. Ključni problem kome treba da se posvetimo jeste – likvidnost privrede. Sve mere treba da budu brze, snažne i usmerene upravo na ojačanje likvidnosti”, istakao je Budeč.“Većina ekonomskih mera koje je usvojila država je dobra. Međutim, sada je veoma važno da vlada bude efikasna u njihovoj primeni", ocenio je prvi čovek Rajfajzen banke u Srbiji Zoran Petrović .Kako je rekao, najave da će deo njih biti ostvaren sredinom maja, da se čeka desetak dana na sve detalje mera, to nije dobro. Zajedno sa konkretnim merama, mora da se pošalje poruka poverenja. Mere su na papiru dobre, one se odnose na mnoge stvari vezane za likvidnost, poput odlaganja plaćanja poreza i doprinosa, što je veoma dobro. Takođe, dobra mera je i plaćanje minimalne plate radnicima, ili 50 odsto minimalca za velike kompanije”, navodi Petrović.On ističe da je veoma dobra mera i garantna šema za kredite privredi, koju treba primeniti na najbolji mogući način, jer smo svedoci da se sa time muče i velike i jake ekonomije.
Izvršni odbor Narodne banke Srbije (NBS) je na današnjoj sednici dodatno snizio referentnu kamatnu stopu na nivo od 1,5%, kako bi umanjio negativne efekte koronavirusa na privrednu aktivnost i ...
Dizeldorf – METRO AG je od starta reagovao na pandemiju virusa COVID-19 sa sveobuhvatnim paketom mera i dobro je pozicioniran da prebrodi trenutnu situaciju zahvaljujući svojoj decentralizovanoj organi...
Trgovački lanci u Bugarskoj biće u obavezi da prodaju bugarske namirnice, koje će zauzimati najmanje polovinu prostora u njihovim objektima, prenosi portal Novinite. Granske i strukovne organizaci...
Dvodnevni online sastanak 19 ministara finasija evrozone oko izdavanja nove vrste evro-obveznica (tzv. korona obveznice) prekinut je preksinoć bez dogovora.Obveznice bi koristile članicama evrozone za servisiranje javnog duga čiji se rast očekuje zbog trenutne pandemije korona virusa.Deo članica evrozona (Španija, Italija, Grčka) već imaju visok javni dug, ali se očekuje da će se on dodatno narasti u svetlu očekivane privredne kontrakcije i gubitka nekoliko desetina miliona radnih mesta. Sve vlade evrozone su već usvojile ekonomske pakete teške stotine milijardi evra kojima su se obavezale da pomognu privredi da sačuva radna mesta. Veliki deo tih paketa moraće da se finasira dodatnim zaduživanjem.Ministri su se, međutim, ponovo podelili na dva bloka oko pitanja garantovanja sredstva koja će se prikupiti obveznicama. Dok su Španija, Italija i Francuska insistirale na tome da da sve članice evrozone garantuju njihovo izdavanje i dele troškove, Holandija, Nemačka, i Autrija su bile protiv toga.Njihov stav je isti kao i 2012. godine, kada je uspostavljen Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM), koji je takođe bio usmeren na servisiranje javnog duga pod povoljnijim uslovima. ESM je faktički bio mehanizam finansijskog spašavanja prezaduženih država, koji je davaocima omogućavao da određuju uslove finansijske reforme primaoca (uvođenje oštrih mera štednje).Za razliku od toga, “korona-obveznice” bi bile beuzuslovne, a garantovale bi ih sve članice evrozone solidarno.Najugroženije članice pravdaju svoj stav pozivajući se na argument evropske soldarnosti, dok severne članice pravdaju svoj stav time da bi kolektivna garancija ovakvih obveznica značila da sve članice snose identičnu kolektivnu odgovornost za ekonomske probleme, koji nisu isti u svim članicama.EU je još tokom marta suspendovala neka fiskalna pravila koje se odnose na maksimalni dozvoljen budžetski deficit od 3 odsto i visinu javnog duga od 60 odsto.
Grupa Evropske investicione banke (EIB) obezbediće zemljama izvan Evropske unije 5,2 milijardi evra u okviru svog paketa podrške otklanjanju posledica pandemije Covid-19, navodi se u saopštenju...
Evropska unija je izdvojila pomoć od 800 miliona evra Zapadnom Balkanu i Turskoj za pomoć zdravstvu i otklanjanju ekonomskih i socijalnih štetnih posledica epidemije koronavirusa, saopštila je ...
Intervju sa Danilom Ćurčićem, programskim koordinatorom Inicijative A11, za podcast “Dan posle”Koje kategorije stanovništva su najpogođenije sadašnjom situacijom?DĆ: Od svih socijalno ugroženih grupa, najugroženiji su Romi koji žive u neformalnim naseljima, jer često zavise od rada u neformalnoj ekonomiji -- na primer, od skupljanja sekundarnih sirovina -- dakle, od zarađivanja novca koji zavisi od dana do dana. Tako da su, u ovim uslovima, sa privredom koja je potpuno stala i nemogućnošću da se radi, oni onemogućeni da obezbede osnovnu egzistenciju svojim porodicama.Ono što je u tim neformalnim naseljima poseban problem, pored ekonomskog aspekta, je pristup električnoj energiji i vodi. Postoje procene da najmanje 25.000 Roma i Romkinja živi bez pristupa vodi i kanalizaciji -- što, naravno, podrazumeva da oni nikako ne mogu da se bave preduzimanjem preventivnih higijenskih mera za suzbijanje epidemije. A, eto, danas smo imali priliku da čujemo, kako je doktor Kon rekao, da ne postoje nikakve posebne mere koje se preduzimaju u neformalnim romskim naseljima, i da će se mere preduzimati jedino ukoliko u njima dođe do pojave virusa. Ono što je još jedan, povezan, problem jeste to da u ovim naseljima često ne postoji mogućnost samoizolacije unutar jednog domaćinstva, budući da kuće često podrazumevaju samo jednu prostoriju, u kojoj svi žive zajedno. Takođe, često se radi o višegeneracijskim porodicama -- tako da ne postoji ni mogućnost da se mlađi udalje od starijih, i to može da predstavlja dodatni problem, s obzirom na podložnost ove kategorije stanovništva virusu. Najviše zabrinjava to da, kako smo danas konkretno čuli, nema nikakvih posebnih mera koje se preduzimaju u ovim naseljima. Da im se makar obezbedi pristup vodi, na neki način bi se umanjili potencijalni rizici po zdravlje. Međutim, nema ni toga, očigledno...Da ne govorimo o tome da jedna od osnovnih mera koja se navodi jeste preporuka ljudima da ostanu kod kuće, a pritom postoje delovi stanovništva koji nemaju gde da se sklone, nemaju svoju kuću...DĆ: Da, druga grupa ljudi koja je dosta ugrožena, slično kao i Romi, jesu beskućnici, koji nemaju gde da se sklone. Nismo uspeli da vidimo da postoje posebni programi za zbrinjavanje beskućnika. A takođe, imajući u vidu da većina beskućnika u Beogradu ima hronične bolesti, oni su, na sve ostalo, i zdravstveno posebno ugrožena kategorija. Međutim, očigledno je da za sada nema nikakvih mera koje se preduzimaju, iako država ima obavezu da, kada sprovodi mere koje se odnose na sprečavanje širenja koronavirusa, te mere prilagođava onima koji su posebno ugroženi.A kakva je situacija sa onim delom stanovništva koji ne pripada ranjivim kategorijama po pitanju siromaštva, ali su zato ugroženi time što boluju od nekih hroničnih ili teških bolesti?DĆ: Jedan zajednički odgovor je taj da se država njima ne bavi, a pojedinosti zavise od okolnosti u kojima se nalaze. Ono što je situacija sa ljudima koji žive u siromaštvu -- a u Srbiji je visok broj ljudi koji žive u siromaštvu, ili se bave neformalnom ekonomijom -- jeste da oni sa svojim socijalnim davanjima koja primaju, ako ih primaju, ni na koji način ne mogu da preguraju od početka do kraja meseca. Jednostavno, socijalna davanja u Srbiji su toliko mala da ne mogu da pokriju najosnovnije potrepštine. Tako da su ti ljudi sada, posebno u ovoj situaciji, kada moraju da troše više novca -- na higijenske proizvode, na različite mere i sredstva zaštite, i slično -- zapravo dodatno ugroženi. To sad otvara dodatni problem, vezano za različitu ekonomsku snagu opština i gradova u Srbiji. Jednokratna novčana pomoć u Srbiji zavisi od toga gde stanujete -- iznos te pomoći nije isti u Beogradu, i u Boru ili Bujanovcu. Stoga su, u ovoj sada situaciji, posebno ekonomski ugroženi oni koji žive u mestima koja su i inače siromašnija. Oni će zavisiti isključivo od te jednokratne novčane pomoći, koja je toliko niska da ne može ni na koji način da odgovori na njihove probleme. Dakle, umesto toga, u Zakonu o socijalnoj zaštiti postoji mogućnost da država iz budžeta transferiše sredstva lokalnim samoupravama, kako bi one mogle da isplaćuju adekvatnu pomoć najugroženijima. Međutim, do toga očigledno nije došlo.Pored svega toga, posebno su ugrožena raseljena lica sa Kosova, a najpre oni koji žive u neformalnim kolektivnim centrima. To su ljudi koji su, na neki način, ispali iz sistema: oni više nisu ničija nadležnost -- formalno jesu raseljeni sa Kosova, s obzirom da su izbegli 1999. godine, međutim, nisu u sistemu zaštite koju pruža Komesarijat za izbeglice. Zapravo, oni trenutno zavise isključivo od toga da li će iko uspeti da im pruži podršku da prođu kroz ovu krizu koja trenutno postoji.Kakva je situacija s migrantima?DĆ: Kod migranata je situacija malo zamršenija, i pre svega nedovoljno transparentna -- jer su centri, suštinski, zatvoreni. Informacije koje imamo nam govore da su neki kampovi prenaseljeni, da postoji prevelik broj ljudi koji su na jednom mestu, i da ne postoji nikakva diferencijacija između tražilaca azila i migranata, a imate različita prava u zavisnosti od toga da li ste tražilac azila ili ne. Međutim, trenutno ne postoji nikakva razlika u tretmanu, koliko smo uspeli da vidimo -- odnosno, da čujemo, pošto trenutno ne postoji nikakva mogućnost da se išta vidi u ovim centrima. Prema informacijama kojima raspolažemo, nije dovoljno jasno razrađen plan potencijalne izolacije -- zapravo, sprečavanja da, ako je neko ko je zaražen ušao u centar, ne zarazi i druge.Koliko su u ovom trenutku dostupne razne socijalne službe i oblici podrške, kao što su obilasci socijalnih radnika, novčana pomoć, pomoć u kući, narodne kuhinje, i slično... Šta od toga trenutno funkcioniše, a šta ne, i kako funkcioniše ono što funkcioniše?DĆ: Ne postoji jedinstvena informacija o tome na koji način sve te različite službe funkcionišu. Neki centri rade na jedan način, neki na drugi, i mi sad pokušavamo da utvrdimo kako koji radi -- na primer, neki primaju zahteve onlajn ili telefonom, neki su otvorili mesne kancelarije... Zapravo, različiti su načini funkcionisanja u onim mestima u kojima postoje mesne kancelarije. Međutim, ono što je glavni utisak, to je da, kao i pre ove krize, u centrima za socijalni rad imamo manjak zaposlenih, koji u ovoj situaciji vrlo verovatno ne mogu da odgovore na sve potrebe. Informacije iz pojedinačnih gradova i opština, koje smo do sada uspeli da prikupimo, govore da oni trenutno nisu u mogućnosti da u punom kapacitetu pružaju usluge socijalne zaštite.Narodne kuhinje, makar u Beogradu, prilagodile su se -- opet, različita su postupanja – ili se prilagođavaju epidemiološkoj situaciji, pa je smanjen broj dana u kojima se izdaju obroci -- makar je to bila poslednja informacija kojom smo raspolagali -- dok se za one dane kada nije bilo kuvanja delio suvi obrok za korisnike. Sad, tu postoji poseban problem, vezan za dolazak do distributivnih centara za podelu hrane, s obzirom da javni prevoz u Beogradu ne radi, tako da će ljudi ili ići peške, ili će da pronađu nego drugo prevozno sredstvo, koje će verovatno biti bicikl, ako ga imaju...Verovatno sličan problem s transportom pogađa i one koji zavise od pomoći u kući koja im dolazi -- i ne samo zbog javnog saobraćaja, koji ne postoji, nego i zbog ograničenog broja sati u toku dana u kojima je moguće kretanje...DĆ: Tako je! To je ozbiljan problem, za koji, kako smo shvatili, još uvek nije došlo ni do kakvog razrešenja. Što se tiče, na primer, dozvola za kretanje, koje se izdaju za one koji moraju da obavljaju poslove u vreme policijskog časa... Za sada, koliko smo uspeli da čujemo, oni koji se bave pružanjem pomoći u kući -- kao i druge organizacije koje pružaju direktnu podršku korisnicima kao što su beskućnici -- oni, u suštini, nemaju definisano radno vreme, a oni koji nemaju radno vreme nemaju mogućnost da dobiju tu dozvolu -- da im se dozvoli da i za vreme zabrane kretanja izađu, i pruže podršku ljudima koji su u potrebi. Kao što sam rekao, to je ozbiljan problem, i nekako se do sada nije dovoljno ni razgovaralo o tome. Problemi su, pre svega, u pogledu toga što ne postoji posebna, jedinstvena procedura, kao što postoji za privredna društva, koja bi postojala za udruženja građana, i za sve druge koji su pružaoci usluga socijalne zaštite, gde bi oni jednostavno mogli da apliciraju i da dobiju dozvolu za kretanje. Dostavljači hrane za restorane -- koji i dalje rade -- su pre uspeli da reše te dozvole, odnosno, pre su dobili dozvole za kretanje nego ljudi koji rade sa beskućnicima, pružaju usluge pomoći u kući, ili neke druge usluge...Šta se u ovoj situaciji dešava s nasiljem u porodici, sada kad je cela Srbija zaključana po kućama?DĆ: Ono što smo uspeli da čujemo od ženskih organizacija, odnosno organizacija koje se bave pravima žena i nasiljem, jeste da određeni porast nasilja postoji. Međutim, ono što je zapravo problem, na koji se nekako stalno vraćamo, jeste da, kao što sam malopre pominjao za centre za socijalni rad, i narodne kuhinje -- isto tako je i sa sigurnim kućama, i sa nekim drugim servisima... Dakle, mi nemamo u potpunosti jasne informacije o tome šta na koji način funkcioniše, one su nam date parcijalno. Bilo bi jako korisno kada bi nadležno ministarstvo, ili drugi koji su nadležni u ovoj oblasti -- kada bi oni transparentno, javno i jasno ukazali na ono što je zapravo stanje u ovim oblastima. To su sve otvorena pitanja, na koja mi trenutno nemamo dovoljno jasne odgovore.Koliko solidarnost koju su neki delovi stanovništva pokazali prema najranjivijima u celoj ovoj situaciji može da bude osnov za neke pozitivne promene u budućnosti?DĆ: Veliko je pitanje šta će se desiti na kraju. Da li će čitav ovaj, da kažem, pozitivan talas, koji se pojavio kao odgovor na ovu situaciju u kojoj se nalazimo -- da li će samo splasnuti posle završetka ove krize? Ili će, na neki način, opstati, pa dovesti do nekih novih inicijativa, i do unapređenja sistema zaštite onih koji su najugroženiji -- to ostaje da se vidi. Međutim, mislim da je pravi odgovor na to pitanje da je najpre jako važno da država pokaže šta je solidarnost. Znate, nama se stalno govori da treba da budemo solidarni jedni sa drugima. To je sada postala dosta popularna reč, i kod državnih funkcionera, svuda nas “zasipaju” tom solidarnošću preko sredstava javnog informisanja... Ali, na kraju, kad zapravo saberemo sve ovo o čemu danas pričamo, mi shvatimo da te solidarnosti nema, odnosno da je država ne pokazuje, i da ne pruža na isti način zaštitu onima koji su najugroženiji. Ona nije solidarna, i ne daje dobar primer, već je ova solidarnost koja dolazi od strane građana, aktivističkih grupa i udruženja neka vrsta incidenta, odnosno reakcije -- upravo na odsustvo državne brige za one koji su najugroženiji.Kad smo već kod države, na koje načine, i u kojim sve oblastima, bi odnos države prema ovim kategorijama mogao da se promeni nabolje posle pandemije? Šta bi država Srbija tu mogla da uradi?DĆ: Srbija bi mogla mnogo toga, međutim, utisak je da se ništa zapravo neće promeniti. Kad pogledamo mere koje su usvojene do sada -- u pogledu sprečavanja, odnosno smanjivanja posledica epidemije koronavirusa -- vidimo da se one odnose na privredu. Vidimo da država, kao i uvek, čitav teret krize planira da prebaci na građane -- na one koji su zaposleni, odnosno na one koji su socijalno ugroženi, kao što smo pominjali. Tako da je veliko pitanje, u stvari, šta ćemo mi dobiti od svega ovoga. Ipak, ono što je, verovatno, neka vrsta -- na neki čudan način -- benefita čitave ove krize, jeste to da je sada dosta jasnije sve ono o čemu se priča kada se govori da država mora da bude više socijalna, a manje država koja štedi na onima koji su najugroženiji. Da je univerzalan pristup zdravstvenoj zaštiti, ili pitanje univerzalnog dohotka -- koje je, nekako, do sada tretirano kao neka teorijska utopija -- da su to, u stvari, vrlo realna pitanja, i vrlo realni odgovori na situaciju u kojoj se nalazimo. Jasnije je da odgovori na čitavu ovu, do pre nekoliko meseci potpuno nezamislivu, globalnu situaciju leže upravo u onome o čemu mi danas pričamo -- u poštovanju ljudskih prava, načelu nediskriminacije onih koji su najugroženiji, u solidarnosti, socijalnoj pravdi... Dakle, u svemu onome što su neke vrednosti na kojima su zasnovana društva u kojima živimo.
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
