Pojam startap se sve više čuje u medijima, reklamama, pa i u neformalnim razgovorima sa prijateljima i kolegama. ...
Foto: Unsplash.com
Gotovo svaki čovek ima neku ideju za pokretanje biznisa ili proizvoda na tržištu. Ukratko, to je startap jer neke tačnije definicije za sada nema.
Zapravo, prema Zakonu o inovacionoj delatnosti, startap je novoosnovano privredno društvo ili preduzetnik koji obavlja neku (inovativnu) delatnost i ima potencijal brzog rasta.
Ako imate ideju koja se uklapa u odlike startapa, verovatno ste na dobrom putu. Da biste uopšte krenuli, neophodna je ideja. Međutim, to nije dovoljno. Ideju ima svako, ali je važno da ideja bude dobra.
To znači da se niko pre vas nije toga setio, odnosno realizovao. I najvažnije, da sličnu ideju neko već nije pokušao da realizuje i odustao jer nije ispoštovao osnovne korake ili je shvatio da ideja ipak nije ostvariva.
Foto: Unsplash.com
Ukoliko ideja za startap “prolazi” neophodne testove, analizu potencijalne konkurencije i sve što uz to ide, sledeći korak je startap tim.
To je grupa ljudi koja nije registrovana kao privredni subjekt. Jer da jeste, to bi značilo da su oni već startap. Ovako, reč je o grupi ljudi koja razvija neki proizvod sa ciljem brzog i velikog rasta na tržištu. Nije loše napomenuti da su mnoge, danas svetske kompanije sa zaradom većom od srpskog BDP-a nekoliko stotina puta, krenuli upravo odatle. Znate one priče o počecima iz garaže, o tome kako su ideje nastajale na sedeljkama uz pivo i kobaje? E, to je startap tim.
Sve to vodi do krajnjeg cilja startapa – jednoroga. Taj termin potiče od one krive na dijagramu koji prikazuje nagli skok nekog startapa. Po definiciji, reč je o startapu čija je procenjena vrednost veća od milijardu dolara. To je ujedno i san svakoga ko bi da uđe u svet startapa. Zato, krenite.
Krajem prošle godine, razgovarali smo sa osnivačima startapa “Baby FM”, odnosno toplomeru koji radi na senzor za kontinuirano merenje telesne temperature kod beba i dece. Sve je povezano sa aplikacijom koja signalizira promene određenih parametara koje lekar prati.
Vladimir Božović i Nikola Sićević osnivači su startapa ZenHire koji predstavlja softver za selekciju kandidata na konkursima za posao. Ideja je da se veštačkom inteligencijom što više olakša HR menadžerima u kompanijama širom sveta.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
Skoro polovina kompanija u Nemačkoj prinuđena je da smanji ponudu i ograniči poslovanje zbog nedostatka radne snage, pokazalo je nedavno sprovedeno istraživanje nemačkog ekonomskog instituta IFO. Slično je i...
Najbesmislenije potrošene pare bile bi da sam otišao u Ameriku samo da bih obilazio lokacije gde su snimani svi užasni filmovi koje volim
Jovan Simić široj javnosti postao je poznat 2014. godine kada je svoju kolekciju fudbalskih dresova ponudio da proda na humanitarnim aukcijama kako bi se sakupio novac za lečenje jedne devojčice. Akcija je pokrenula mnoge sportiste i javne ličnosti koji su se priključili, slali svoje dresove i doprineli da se prikupi novac za operaciju u Nemačkoj. Jovan je nakon toga osnovao humanitarnu fondaciju „Zajedno za život“, ali je i radio u različitim organizacijama na pozcijama bliskim marketingu i PR-u. Za Novu ekonomiju govori o tome kako je koristio društvene mreže i marketing i kako je to doprinelo da se on i organizacije koje je predstavljao često pojavljuju i u različitim medijima. Prvo pojavljivanje u javnosti imao si kada je počela akcija prodaje tvoje kolekcije dresova u dobrotvorne svrhe. Koliko su društvene mreže uticale da se sve to pokrene? Društvene mreže su tada dosta pomogle, jer sam preko njih započeo akciju, na taj način se priča širila, pa sam došao i do novinara, imao sam sreće što sam volontirao na B92 pre toga i tu sam shvatio značaj medija i na primer kako se piše saopštenje, pa sam sastavio jedno tim povodom i poslao medijima. Društvene mreže, naročito Tviter su bile jako bitne u celoj priči, Instagram je bio u zamahu i Fejsbuk se koristio dosta, ali su se na Tviteru najbrže širile informacije, pa je i moj fokus bio na toj mreži. Društvene mreže i elektronski mediji su najviše doprineli da ta akcja uspe. Čime si se bavio kada je sve to počelo i kako si naučio da koristiš društvene mreže kao neku vrstu alata za dolaženje do šire javnosti i medija? Tada sam radio u jednom kineskom restoranu, bio sam menadžer restorana, radio sam sve, od vođenja restorana, nabavke, čak i dostave kada zatreba. Naravno, vodio sam svoje mreže, a ozbiljnije sam počeo da se bavim time sa fondacijom „Zajedno za život“, koju sam kasnije pokrenuo. To je bila jedna sportska priča i stalno smo pravili humanitarne akcije, humanitarne utakmice i društvene mreže su nam bile drugačije od ostalih, ali i glavna platforma za komunikaciju. To nije bila samo fondacija, imali smo i mečeve, različite vrste akcija i tu sam počeo da upoznajem neke nove alate, da koristim mreže na drugačiji način, da gledam kako se to radi u fudbalskim klubovima, pogotovu engleskoj Premijer ligi. Tada mi se javila želja da se oprobam u pravom fudbalskom klubu, jer sve što sam do tada radio je bio neki miks marketinga, PR-a, humanitarnog rada... prošao sam ceo sistem u jednom projektu, od PR-a, preko društvenih mreža, marketinga , projekt menadžmenta, operativca, sve što može da se desi u jednom projektu ja sam radio i želeo sam da to probam u pravom fudbalskom klubu, a Fudbalski klub Voždovac mi se činio kao najbolja sredina za to, jer smo već sarađivali kroz neke humanitarne akcije. Kako je počelo to sa FK Voždovac? Njima sam se sam javio, predstavio se i poslao im čitav plan marketinga, kako mislim da treba da se radi. Njima se svideo moj plan, pa su me pozvali na sastanak i tamo sam rekao da bi akcenat bio na društvenim mrežama, jer je to najjeftiniji vid promocije, samo je trebao dobar i autentičan sadržaj, koji sam znao da mogu da napravim. Žao mi je što se ljudi fokusiraju samo na Tviter kada čuju Voždovac, ali to nije bio samo Tviter, koji jeste bio humorističan ali je to samo bio način da se ljudi privuku. Taj profil je bio najpotpuniji sa informacijama, svaki dan su praćeni treninzi kroz intresantne slike i klipove. Bilo je i intresantnih grafika za startne postave, koje sam uveo u srpski fudbal, a danas to mnogi rade. Instagram Voždovca je bio na nivou nekog premijerligaša, storiji su bili jako intresantni, ljudi koji su pratili su bili oduševljeni. Jedini problem koji je postojao, je mala baza pratilaca. Da se to sve dešavalo u Partizanu ili Crvenoj zvezdi , sigurno bi bilo prepoznato i u FIFI ili UEFI. Koliko si učio o alatima i uopšte o globalnim trendovima na društvenim mrežama? Svakodnevno sam učio, pratio i strane klubove, pokušavao da stupim u kontakt sa ljudima koji se bave time u inostranstvu. Sviđalo mi se kako to radi Wolverhempton, čak sam planirao i da odem tamo pre korone. Bio sam jako gladan informacija i toga da vidim šta se dešava napolju. Društvene mreže su nešto gde ti moraš da se usavršavaš ne samo svakog dama, već i svakakg sata, tako da je to dinamičan posao, ali mora da se voli . Jedan od razloga uspešnog rada u Voždovcu je i to što sam praktično živeo na stadionu, po ceo dan sam bio tamo. Kada je utakmica u 8 uveče, ja dođem u 8 ujutru na stadion pa pravim planove, montiram klipove, snimam najave. Mora čovek da bude zainteresovan za to i da živi tu priču. Nedavno si osnovao i FK Miljakovac, a to je takođe dosta medijski propraćeno? Miljakovac je moja davnašnja ideja, za koju nisam ranije imao vremena. Bio sam na Zlatiboru tada i rešio da pustim post na društvene mreže da vidim kako će ljudi da reaguju. To je odlično prošlo pa sam rešio da napravimo prvi trening, ali da ne bude običan već da vode profesionalci. Vodio ga je stručni štab iz Voždovca. Cela zamisao je bila da bude humanitarni fudbalski klub i da doprinosi lokalnoj zajednici. Imali smo prve humanitarne akcije i klub je došao u fokus javnosti. Ideja je da dižemo svest o fer pleju, o viteštvu u sportu, o kulturi u sportu i opet je sve u početku krenulo preko društvenih mreža, tu sam ponovo upotrebio Tviter i ostale mreže da se stavi cela priča u fokus, pa su mreže opet bile veliki deo svega što se dešava u Mljakovcu. To je i dalje najjeftiniji i najbrži način da se ljudi informišu i da se dobro zabave? Da li je to kombinacija nekuh stečenih znanja i alata i tvoje kreativnosti, originalnih ideja... ? Ja sam polivalentan ili fudbalskim rečnikom mogu da igram na više pozicija u timu i imam taj neki osećaj za dobr štos i to je ono što umem da iskoristim i da namirišem situaciju kada treba nešto da se plasira u medije i kada je najboji momenat. Trudem se da to koristim za neke stvari koje su pristojne i normalne i koje čine moje okruženje boljim. Na sajtu FK Miljakovac imate linkove ka tekstovima iz medija, kako dolazi do zastupljenosti u medjima i prelaska sa mreža na taj neki zvanični vid komunikacije sa javnošću? Nekada se mediji jave i sami, ali ja o svakoj aktivnosti sastavljam i šaljem saopštenja koji oni kasnije objave, ako im je intresantno. Klub se u tom smislu ponaša kao superligaški klub (klub iz prve lige Srbije) u tom odnosu sa medijima, šaljemo saopštenja za javnost i kada je u pitanju komunikacija sa javnošću ona je veća nego kod pojedinih superligaša, iako nismo u sistemu takmičenja, možda ćemo da se prijavimo od naredne godine, još razmišljamo o tome. Šta je glavno što bi preporučio nekome ko se bavi društvenim mrežama ili želi da pokrenu nešto slično? Ja sam pratio trendove i to gledao da to nadogradim nekim svojim idejama. Bilo mi je bitno šta drugi rade i trudio se da uradim bolje. Kada je fudbal u pitanju najviše sam pratio engleske klubove, volim njihov fudbal i marketing u fudbalu , tako da sam dosta toga što se tiče društvenih mreža učio od njih. Danas moraju da se prate trendovi da bi moglo da se funkconiše, naročito kada se baviš poslom od koga zarađuješ i želiš da budeš bolji od ostalih. Ko danas nije spreman da napreduje i da bude bolji nego što je bio juče od samog sebe, taj neće uspeti. FK Voždovac je imao i TikTok koji je jedna od najbrže rastućih mreža danas, kada si se sa tim susreo i kako si došao na ideju da uvedeš i tu mrežu? Nedavno sam čitao intevju čoveka, koji je glavni za društvene mreže u Mančester Junajtedu gde je naveo da je novina to što je Mančester uveo TikTok u oktobru 2020. FK Voždovac je otvorio TikTok 26. oktobra 2019, znači godinu dana pre Mančestera. Nije puno klubova imalo tu mrežu pre godinu dana, a ja sam to video kao jednu priču koja je rastuća i nešto veliko prvi put posle Instagrama. Što više opcija ti daje mreža, a TikTok zaista daje puno opcija, to je veća šansa da ljudi pokažu koliko su kreativni i u dobrom i u lošem smislu. Na TikTok-u zaista ima ludo kreativnih stvari, koje su fenomenalne i pojedinci koriste TikTok onako kao što bi i trebalo. Slično je to kao i sa Jutjubom gde postoje jutjuberi koji su na meti prozivki, često i opravdano, jer ima tu raznih budalaština, ali postoji jedan momak koji, na primer, vodi kanal Ozbiljne teme i koji radi sjajan posao. On recimo Jutjub koristi u edukativne svrhe. Što se TikTok-a tiče to nije budućnost, čak ni sadašnjost, već prošlost, nešto što se već desilo i ljudi treba to da što pre shvate i iskoriste sve što ta platforma nudi. Nedavno si se pojavio i u reklami za Jelen pivo, kako je došlo do toga? Oni su me pozvali još letos i rekli da rade kampanju u kojoj žele da pokažu da je moguće početi od nule, što se pokazalo i u Bjelinoj (Dragan Bjelogrlić) reklami gde je prikazan njegov put od prvih uloga, pa do filmova i serija koje radi danas. Tu je prikazan i taj moj put od kineskog restorana, preko uspešne akcije sa dresovima, pokretanja fondacije, pa do danas, tako da mi se svideo taj projekat i saradnja sa Bjelogrlićem i tako sam prihvatio. Zahvalan sam što su prepznali moju priču kao nešto što može da motiviše druge. Sada si me podsetio da imaš i jedan film, koji je napravljen o tebi i Nađi, devojčici za koju si organizovao tu prvu humanitarnu akciju prodaje dresova... Film „Mora da ovo nije sve“ koji je radio Uroš Maksimović je nešto najčarobnije što se desilo nakon te prodaje dresova i opisano je celo to iskustvo. Uroš me je pozvao sa namerom da to bude klip od deset minuta sa željem da se zabeleži i ne zaboravi ta akcija, a došli smo do dugometražog dokumentarnog filma od sat i 15 minuta. Snimanje smo počeli u Frajburgu, gde se Nađa lečila, a posle smo je nakon uspešne operacije dočekali i ovde u Srbiji i sve je to snimljeno. Taj film je imao svoju premijeru pre tačno pet godina i to mi je jedno od najlepših iskustva, od prvog dana snimanja u Frajburgu do premijere u Sava centru. Mislim da taj film nije ispričao celu priču i nije završio misiju jer se nije prikazivao na televiziji, a nadam se da će se i to dogoditi. Do sada je videlo 200.000 ljudi na jutjubu, ali mislim da je to malo, ne zbog mene, već zbog jake poruke koju film šalje. Deluješ kao neko ko ima mnogo ideja u glavi, šta sledeće planiraš? Trenutno ne razmišljam ni o čemu, sem da sa porodicom provedem praznike, a onda ću da vidim šta dalje. Trenutno sam u stanju hibernacije. Humanitarac ću ostati celog života, videćemo šta će biti sa fondacijom koju sam osnovao, a trenutno radimo sa FK Miljakovac humanitarne akcije. Menjaju se forme, ali suština ostaje ista. Humanitarnom radu dugujem sve što mi se lepo desilo u životu i to je nešto u čemu moram da ostanem, koliko god mi životne prilike to dozvoljavaju.
Sve češće svedočimo brutalnim scenama nasilja na ulicama gradova u Srbiji. Ljudi bivaju na smrt prebijani na očigled “nemih posmatrača” i brojnih kamera. Ili, u punom tramvaju, devojčica biva seksualno maltretirana i niko joj ne prilazi u pomoć. A šta se dešava u javnosti nakon toga? Šta preduzimamo kao zajednica? Nakon takvih događaja, jedni (koji verovatno na ovaj ili onaj način imaju veze sa nasilnicima) problem zanemaruju i zataškavaju, a većina, tj tzv “obični građani” bivaju prestravljeni tim scenama, verovatno većini prolazi kroz glavu pomisao “ta žrtva bih mogao/mogla da budem i ja ili moje dete”. Takva neposredna reakcija na nasilje i takve misli i strahovi su sasvim prirodna reakcija na opasnost i u tome nema nikakve psihopatologije. Međutim, ono što se nakon toga dešava, a kao posledica opšteg nerešavanja problema, jeste neko skretanje ka patologiji, kako društvenoj, tako i individualnoj patologiji, tj. pribegavanju neadaptivnim i nekonstruktivnim «manevrima» u glavama posmatrača nasilja. Krenimo redom, najpre od toga šta se dešava na nivou pojedinca, a zatim koja je posledica te pasivnosti i «zaleđenosti» pojedinaca po društvo u celini. Na kraju, razmotrimo šta je moguće učiniti da bi se neželjeni tok predupredio i problem kod pojedinaca, ali i u društvu u celini rešio. Uzroci i posledice pasivnog posmatranja nasilja po pojedinca Prvo pitanje koje u šoku postavljamo sebi i drugima nakon što smo videli scene brutalnog nasilja je: Kako je moguće da ljudi čine takvo nasilje i kako je moguće da to «prolazi», tj. da nije sprečeno ili sankcionisano? Zašto niko ne priskače u pomoć žrtvi? Zar je ljudima sve jedno? Da li smo postali bezdušni i da li smo izgubili empatiju/saosećanje za bližnje? Naravno, nisam bila u koži konkretnih posmatrača, ali po komentarima ljudi u javnosti, može se zaključiti da ljudi imaju saosećanje i da ih scene nasilja nad drugima zaista ne ostavljaju ravnodušnim. Problem nereagovanja u Srbiji, reklo bi se, ne leži na psihološkoj ravni (tj. evt. psihopatologiji pojedinaca), već je posledica nedostatka zaštite od strane državnih službi (policije i sudstva pre svega). Dakle, kada mediji pozivaju psihologe da odgovore na pitanje zašto ljudi ne priskaču u pomoć žrtvi, to pitanje nije upućeno profesiji koja može po tom pitanju da da suvisao ili praktično koristan/upotrebljiv odgovor ili savet. Jedino što psiholog može da kaže u vezi ovakvih situacija je da posmatrači nasilja u Srbiji ne reaguju jer naprosto imaju realan strah. Strahovi generalno mogu biti realni/racionalni i iracionalni. O racionalnim strahovima govorimo kada se ljudi boje neke opasnosti za koju se prilično pouzdano može zaključiti da je očekivana. Na primer, realan strah bi bio onaj koji osećamo kada sedimo u kolima sa pijanom osobom koja vozi 200 km/h. U toj situaciji postoji velika verovatnoća od udesa. Iracionalni strahovi su preterani/prenaduvani strahovi. Takve su na pr. fobije. Na primer, fobija je kada se neko toliko plaši pauka, da izbegava da ide u šetnju u prirodi. Takav strah je preteran/prenaduvan/nerealan. Ovakvi strahovi spadaju u opus delovanja psihoterapeuta, ali realni strahovi ne. Jer realni strahovi su adaptivno korisni. Oni imaju zaštitnu funkciju jer nas upozoravaju na realne životne opasnosti i pomažu nam da se zaštitimo. Realni strahovi dakle ne spadaju u psihopatologiju, već naprotiv, u zdrav način reagovanja na opasnu situaciju. Drugo pitanje tiče se psiholoških posledica dugotrajnog života u opasnom, nasiljem bogatom okruženju, na psihu pojedinca. Pitanje je dakle, šta se dešava sa nama kada u dužem periodu živimo u zajednici u kojoj nema pravde i nema zaštite «običnog čoveka». U okruženju gde opasnost preti sa svih strana, a niko ne nudi neko suvislo rešenje. Pored nereagovanja državnih službi na nasilje, ovde treba dodati još jedan nedostatak u srpskom društvu, a koji otežava pojedincima da zdravo i konstruktivno odreaguju na nasilje u zajednici. Taj nedostatak tiče se odsustva jasne predstave šta je ljudima činiti u takvoj situaciji. Naime, u Srbiji, u javnom diskursu, skoro niko se ne bavi jasnim i praktičnim konceptualizovanjem problema i predlaganjem praktičnih, konkretnih i, najbitnije od svega, realno sprovodivim, koracima u rešavanju problema. Vratimo se pojedincu. Dakle kada je pojedinac suočen sa velikom ličnom pretnjom, uz nedostatak zaštite od strane onih koji bi trebali da ga zaštite, pa još dodatno i bez ikakve predstave od strane bilo koga o tome šta bi sa tim problemom moglo da se uradi, onda je sasvim logično da će pojedinac pribeći tzv. maladaptivnim koping mehanizmima (coping na engleskom znači prevazilaženje problema, dakle coping mehanizmi su mehanizmi ili načini prevazilaženja problema). Adaptivni način bi u ovom slučaju bilo aktivno rešavanje problema nasilja i aktivna zaštita života ljudi. Međutim pošto to izostaje, onda pojedinci u svojim glavama, pribegavaju tzv. maladaptivnim koping mehanizmima. U ove mehanizme spadaju na primer disocijacija (neka vrsta «bega od realnosti» tj. izbegavanje da se svesno primeti opasnost), senzitizacija (preterana okupiranost problemom bez da to ima korisne efekte, razvijanje «preosetljivosti» za problem, gde se onda i manje opasne stvari doživljavaju jednako ugrožavajućim, gubitak sposobosti realne procene opasnosti), tzv. «samozaštitno ponašanje» kao što bi bilo na primer povlačenje u kuće i izbegavanje kontakata sa nepoznatima, izbegavanje da se čitaju vesti ili gleda televizija, zatim racionalizacija ili pribegavanje smišljanju «izgovora» ili «opravdanja» za nasilničko ponašanje ili za nedostatak sigurnosti u životu, kao i bekstvo iz situacije (na pr. fizičko bekstvo u inostranstvo ili «beg» u alkohol, drogu ili sredstva za smirenje) Šta nam je činiti? Najpre, treba istaći da psihologija i psiholozi, kao i bilo koja druga struka, ima ograničen opseg delovanja. Kao što je napred naglašeno, pitanja fizičke bezbednosti građana su izvan domašaja rada psihologa. Rešenje fizičke bezbednosti je u domenu pre svega prava i organa bezbednosti (policije i sudstva). Deo rešenja možda leži i u medijima. Može se pretpostaviti da kada bi u javnom diskursu više prostora bilo dato konkretnom, konstruktivnom i praktičnom razmatranju problema, sa naglaskom na mogućim akcijama i rešenjima, onda bi to ulilo neku nadu pojedincima. Pojedinci bi onda pre bili u prilici da uoče neku šansu i neku mogućnost ličnog angažovanja na rešavanju društvenih problema. Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeut Psihološka pomoć i trening psiholoških veština online https://diaid.nl/
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
