Da li je Kina zaista najbolji spoljnotrgovinski partner regiona?

Predstavljanje Kine kao najvećeg investitora može biti istinito ukoliko se koristi jedan određeni set kriterijuma, dok drugi set kriterijuma ukazuje na druge izvore investicija kao dominante, navodi se u nedavno objavljenoj studiji odnosa dve zemlje. Najveći deo projekata Srbije i Kine, realizovan je kroz kredite koji se uzimaju od kineskih državnih banaka. Sličan slučaj je i sa zemljama regiona, pa je tako Crna Gora 2021. godine, za dlaku izbegla upadanje u dužničko ropstvo zbog izgradnje autoputa „Princeza Ksenija“.

Od 2021. godine, Kina je pojedinačna država iz koje pristiže najviši nivo investicija u Srbiji, ali kumulativno gledano, države Zapada su i dalje dominantne u ovoj oblasti. Kako se navodi u analizi, Kina i dalje nije na nivou sabranih investicija iz država Evropske unije, a ako se tome pridodaju i Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, iz ovih država je u periodu od 2010. do 2023. godine u Srbiju stiglo četiri puta više stranih direktnih investicija nego iz Kine.

Najveći deo vrednosti zajedničkih projekata Srbije i Kine, realizovan je kroz kredite koje je Republika Srbija uzimala od kineskih državnih banaka i putem angažovanja kineskih kompanija za sprovođenje infrastrukturnih projekata širom Srbije.

Sličan slučaj je i sa Crnom Gorom, te je tako autoput „Princeza Ksenija“ za 41,5 kilometara puta, koštao 1,2 milijarde evra.

Priča o autoputu u Crnoj Gori je zvanično počela u maju 2007. godine, dok je ugovor sa izvođačem radova, kineskom kompanijom “China Road and Bridge Corporation” (CRBC) potpisan 30. oktobra 2014. Radovi su počeli 11. maja 2015. i trebalo je da budu završeni na isti dan 2019. gdoine, međutim, to se nije dogodilo sve do 2022. godine. Tako su planirani radovi umesto četiri, trajali čak sedam godina, prenose Vijesti.

Upravo zbog tog projekta, javni dug Crne Gore u maju 2021. godine, iznosio je 105 procenata njenog ukupnog BDP-a i postojala je realna mogućnost da Crna Gora neće biti u mogućnosti da otplati ratu kredita prema kineskoj Eksim banci, davaocu finansijskih sredstava za izgradnju autoputa od Mateševa do Smokovca.

Crna Gora je to izbegla postizanjem dogovora o hedž aranžmanu, ali je ostala priča upozorenja da postoji neophodnost za dodatnom opreznošću prilikom potpisivanja ugovora sa inostranim kreditorima, u ovom slučaju sa kineskom državnom bankom.

Slična situacija mogla bi da se dogodini i Srbiji s obzirom da je predsednik Srbije početkom godine najavio izgradnju brze saobraćajnice „Osmeh Vojvodine“ koju bi trebalo da sprovodi kineska kompanija China Construction Eighth Engineering Division. Prema planu ovog projekta, saobraćajnica će koštati oko dve milijarde evra. Budući da je ova trasa duga 162 kilometra, to znači da će svaki kilometar novog druma koji ne dostiže ni do nivoa autoputa, koštati više od 12 miliona evra.

Nova era saradnje sa Kinom, započeta je potpisivanje spoljnotrgovinskog sporazuma, čija je primena počela 1. jula ove godine.

Ovaj sporazum bi trebalo da doprinese da srpske kompanije lakše pristupaju kineskom tržištu, da kineski proizvodi na srpsko tržište dolaze po povoljnijim uslovima i da Srbija postane potencijalno privlačna lokacija za kompanije iz trećih država koje bi kroz izmeštanje proizvodnje u Srbiju potencijalno olakšale pristup kineskom tržištu za svoje proizvode.

Ipak, problem je što su dominantni proizvodi koji se u ovom trenutku izvoze iz Srbije u Kinu, proizvodi kineskih kompanija koje posluju u Srbiji. Ukupna vrednost spoljnotrgovinske razmene između dve zemlje u 2023. godini dostigla je 5,6 milijardi evra, ali s udelom izvoza iz Srbije od svega 1,14 milijardi evra, što pokazuje izrazito neuravnotežen odnos.

Od toga, čak 92,1 odsto ukupnog izvoza iz Srbije činio je bakar u obliku ruda i katoda, što je vrednost od 1,05 milijardi evra. Time je korist pripisana (dominantno) kineskim kompanijama u uskoj industrijskoj delatnosti i ne doprinosi prenosu tehnologije i znanja na domaće aktere, a samim ti se i ograničava potencijal za razvoj domaćih srpskih kompanija i industrija.

Ukoliko Srbija želi da ostvari ravnopravniju trgovinsku saradnju i stvarne koristi od trgovinskih ugovora, potrebna je diversifikacija izvoza i razvoj kapaciteta za proizvodnju proizvoda sa višom dodatom vrednošću.

To bi moglo uključivati ulaganje u domaće proizvodne kapacitete i podsticanje sektora koji omogućavaju jaču ekonomsku osnovu Srbije, bez oslanjanja isključivo na eksploataciju prirodnih resursa u korist stranih kompanija.

Još jedan aspekt koji ukazuje na neuravnoteženost odnosa Srbije i Kine je i mehanizam za rešavanje sporova. Svaki ugovor koji se potpiše sa kineskom državnom bankom podrazumeva dva zasebna elementa rešavanja sporova, prvi predstavljaju „prijateljske konsultacije“, a drugi arbitraža putem Kineske komisije za međunarodnu privrednu i trgovinsku arbitražu („CIETAC”). Inače nije slučaj da se za arbitražni spor dve države koristi komisija neke od njih, već neutralno treće telo.

Kineski uticaj širi se i kroz medijsku sferu. U poslednjih deset godina, Peking je značajno ulagao u unapređenje svojih glavnih državnih medijskih kuća, kako bi ih prikazao kao profesionalnije. Širenje uticaja kineskih medija nije zaobišlo region, te  je tako CRI Srpski  predstavljen kao medij sa regionalnom pokrivenošću. Pored sajta na albanskom aktivan je i portal CRI Hrvatski, a CRI Srpski efektivno pokriva i Crnu Goru, Severnu Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu.