Kultura je deci važna kao i četkica za zube

Deca koja odrastaju uz podsticanje kreativnosti i kritičkog mišljenja jednog dana postaju zadovoljne osobe, bez obzira na to kojim poslom se bave. Nauče da se do vrha planine može stići na bezbroj načina, kaže za Novu ekonomiju spisateljica za decu Jasminka Petrović.

Zbog toga su razvijene zemlje su odavno shvatile kakvu ulogu kultura ima u dečjim životima i zato posebnu pažnju posvećuju kako obrazovanju, tako i kulturi, dodaje ona.

Kako je pandemija uticala na dečju kulturnu scenu?

Ako ništa drugo, smanjio se broj posetilaca, smanjen je broj prodatih knjiga, ceo taj lanac se usporio. Pozorišta i glumci su dosta ugroženi. Ima tu još nešto. Tebe kad uhvati stvaralački žar, teško možeš da staneš – „stop, sad je pandemija“.

Mi dečji pisci smo bili posetioci gradskih biblioteka u toku mesec dana po nekoliko puta. To je sad sve obustavljeno, jer je bibliotekama zabranjeno da organizuju takve događaje. Može da se ide eventualno u škole i to uz velike dogovore sa direktorima, učiteljima i roditeljima. Sve se smanjilo, pa su samim tim i honorari manji. Problem je što, kada je nešto tanko, ako se još stanji, stvarno dolazi do pucanja.

Evo, nedavno su me zvali iz Udruženja školskih bibliotekara da im pomognem kroz podršku u nekom apelu jer je sada trend da se sve više smanjuje broj školskih bibliotekara, da se smanjuje radno vreme, da se smanjuje fond knjiga.

Trend od pandemije ili i pre?

I pre, ali sada se to više oseća i još više vidi. Moja teza je da je školska biblioteka srce škole, da je to mesto gde se okupljaju deca, gde bibliotekarke imaju ogroman uticaj baš na kulturu dece, ne samo na književnu. One im razvijaju razne kulturne navike.

Zbog čega se to dešava?

Pa eto, hajde da vidimo, to niko ne zna. Uvek se ide sa tim – „da se uštedi“, ali što baš uvek da se uštedi na kulturi? Krenulo se od biblioteka i, osim što su ti bibliotekari sada ugroženi zbog posla i zbog finansija, veoma trpi kultura za decu, jer mi ne znamo šta je sledeće.

Ima to čuveno pismo Nila Gejmena u kome on govori o značaju biblioteka. U tom pismu kaže kako su u Njujorku razgovarali o tome koliko ćelija treba da imaju u zatvorskim zgradama i to su računali prema tome koliko ima članova biblioteke među decom. Što je više članova, manje će biti potrebe za zatvorom. To je takva računica i ja verujem da postoji direktna veza.

Kako smo onda smetnuli s uma značaj biblioteka?

Živimo u vremenu kada je „interes“ broj jedan „koliko ću ja da budem dobar“. To je sada stavka broj jedan i među institucijama i među korporacijama i među pojedincima. Zaista je malo još onih koji misle poput bibliotekara. Ta profesija je sačuvana, u najboljem smislu, jer njima to nije poziv, njima je to misija. Oni nemaju nikakav interes da promovišu knjige i kulturu. Imaju svoju platu, ali shvataju da je to neki viši cilj i i zalažu se. Zaista postoji mnogo pojedinaca koji tako veruju i ja se, eto, nadam da će te male iskre napraviti neku promenu.

A kako to utiče na decu, kada smanjujemo fondove biblioteka, ne promovišemo čitanje? Postoji i istraživanje da je samo četvrtina dece odrastala okružena većim brojem knjiga?

Ogromni su napori u Srbiji, ali je strašno to što nije vidljivo koliko se ulaže u dečju kulturu u nekim malim mestima po Srbiji. U Boru znam šta rade bibliotekarke.

Čuda prave ni od čega, ali to mi ne vidimo i ne znamo. Svi ti pozitivni događaji i male radosti više nikom nisu zanimljivi.

Recimo, juče me je preko Vajbera zvao učitelj iz jednog sela, čitali su jednu moju knjigu. Želeo je da popričamo. I, preko Vajbera sam imala razgovor sa celim razredom, gde su oni fantastično zaključivali.

Bio je i poziv na društvenim mrežama da ljudi šalju knjige, jer su u jednom malom mestu pokrenuli inicijativu da naprave školsku biblioteku koju do tada nisu imali?

Javljaju se ljudi. Imam utisak da mi živimo u paralelnim svetovima. Imamo ono što vidimo na televiziji i što je na društvenim mrežama a, ako se samo malo pomerimo, postoji predivan paralelni svet gde se ljudi vole, druže, poštuju i gde su merila vrednosti na visini. Jedan od primera… Pre nekog vremena sam bila na radionici na kojoj su učestvovali studenti psihologije, pedagogije, njihovi profesori. Povela se rasprava koja nije vodila niti u svađu niti u povišene tonove. Jednostavno, razgovaralo se, a to više nema gde da se vidi.

Da li je onda ta stvarnost koja je „nekulturna“ ili „svađalačka“ zapravo bučnija?

Da, oni su agresivni, bučni, nametljivi.

To vidite i na društvenim mrežama, kada krenu hejtovi. U razgovoru sa ovim mladim studentima i njihovim profesorima je bilo različitih stavova, ali je to bio razgovor. Ti ovde ne vidiš da se neko ne slaže sa tobom, nego osetiš da te mrzi. I šta će da radi neko ko je iole normalan? On će samo da se povuče. I onda ustupamo mesto njima. I onda živimo u potpuno podeljenom društvu. Kao u paralelnim svetovima.

Pošto mene uvek zovu profesori i bibliotekari koji kod dece razvijaju kulturni život, moj doživljaj je da je svet divan.

Jer ja svakodnevno srećem predivne nastavnike, predivne bibliotekare i predivnu decu koja razmišljaju, koja su kreativna… Mislim da će, kao peščani sat, i ovo vreme da iscuri i da će se okrenuti, samo treba biti strpljiv i ne odustati. Tako je oduvek bilo.

Kakvo vreme bi trebalo da dođe kada se okrene peščani sat?

To bi trebalo da bude vreme u kome se razumemo. Sada jedan ćuti, drugi urla, treći se bije, nema komunikacije. Mislim da je komunikacija suština ljudskog roda.

Kao da nam se komunikacija poremetila. Kod dece je to sačuvano, a oni kako rastu, to gube. Kad dođeš kod predškolaca, oni imaju ideje, hoće, skaču, prevrću se, ne možeš da ih zadržiš.

Tako je sve do šestog razreda. Sedmi, osmi razred, već su uzdržani, već su i povučeni, introvertni. U gimnaziji sede prekrštenih ruku. I ne plaše se oni mene, nego imaju strah jedni od drugih, da se ne izblamiraju.

Može li reforma obrazovanja da bude rešenje?

Ako želimo društveni i ekonomski napredak, neophodna je reforma školskog sistema.

Škole su dinosaurusi. Ne samo kod nas, nego u svetu. Sve se promenilo, a škole su ostale iste. Ne menjaju se, jer niko neće da preuzme odgovornost. Svedoci smo velikih događaja, na raznim nivoima.

Recimo, knjiga koju sam ja pisala pre 10, 15 godina je sada bila na čitanju kod jedne devojčice. Ona je dala vrlo oštru kritiku i ja sam shvatila da je za sve u pravu. Videla sam gomilu predrasuda sa moje strane.

Ali, ja te informacije tada nisam imala, pre toliko godina. Sada bih tu knjigu pisala drugačije.

Velike su promene, svakodnevne. Na nama je sada da li ćemo da skliznemo, da li ćemo da ostanemo u vertikali i gde je ta granica kad kažemo ne. Meni je žao što stalno vidim ljude koji moralno skliznu.

Koje je vaše ne i vaša crvena linija? Ako govorite da bi kulturni radnici za decu trebalo da se bore, da budu vidljiviji, da li biste zarad toga pristali da govorite za tabloide ili da gostujete na, recimo, Pinku ili Hepiju?

Mene su zvali na Pink još pre nego što su totalno posrnuli. Rekla sam „ne, hvala“. I ja se šalim da ću to da stavim u CV, jer zaista mislim da je to nešto čime treba da se pohvalim, da nikada nisam bila gost na Pinku.

Bilo je u jednom trenutku nekih diskusija, upravo kad su me zvali kao dečjeg pisca, da bi možda baš trebalo da se obratim toj vrsti publike.

U marketingu reklamom možeš da privučeš one koji se dvoume. One koji nisu za to, njih ne možeš da dozoveš. Ja mogu da govorim onoj deci koja čitaju ili onoj koja su na pola puta. Onu koja su jako daleko od toga je izuzetno teško privući jednim gostovanjem.

Isti je slučaj i sa odraslima?

Mislim da da. Zato je kultura ključ. Ja kad bih bila na nekoj vlasti, a hvala bogu nikad neću, sve bih ulagala u kulturu, od vrtića. Da se u pozorištu ili u muzeju prijatno osećaju. Ne možemo deci da stvaramo kulturne navike kada su tinejdžeri ili kad su već studenti. To je mnogo teško.

Njima to treba da postane kao četkica za zube. Ideš u krevet, opereš zube. Tako subotom ideš u pozorište i gledaš predstavu.

Čini li vam se da je pred mladim roditeljima teži ili lakši posao nego što je to bio slučaj pre 20, 30 godina?

Mislim da je ovo pitanje za milion dolara. Pozitivno roditeljstvo oduvek je zahtevalo veliku odgovornost i donosilo veliku radost. Moguće je da roditelji danas imaju više izazova u podizanju dece nego ranije, ali opet postoji i mnogo više stručne podrške.

Ono što ja čujem od mladih mama i tata iz svoje okoline, jeste briga kako vaspitavati decu u vreme porasta nasilja. Podrazumeva se da oni odgajaju svoju decu na zakonima tolerancije, ljubavi, razumevanja… Kako, kad su oko tvog deteta nasilnici koji dolaze iz drugih porodica i drugih sredina? I niko nema odgovor. Kako ćeš ti, koji si miroljubiva osoba, da učiš svoje dete da bude agresivno, da bi vratilo nekome?

Kako učiti svoje dete da ne bude ni nasilnik ni žrtva?

Tu sada postoje neke tehnike. Ima učitelja koji na tome rade, to su pojedinci.

Ali, kako da dete ne štrči… Jedan dečak je rekao da mu je omiljena boja roze i krenulo je maltretiranje. A on voli Pink Pantera, a Pink Panter je roze. Dok je on to objasnio, prošao voz.

Dakle, kako podizati dete u porodici koja ima neke normalne vrednosti? Jako teško. Jer, ti možeš da ponudiš detetu samo ono što i sam imaš. A vidiš da je to klopka. Ako se u kući ne sluša folk muzika, dete ode na žurku i tamo štrči. I onda bi dete trebalo da učiš da se folira da sluša tu muziku, a da kod kuće ne sluša.

Da li to sme da bude odgovornost samo roditelja?

Pa ne sme i ne može. Ali, evo, koliko roditelja ima zaista iskrenu podršku u školama? Koliko, recimo, u jednom razredu imate dece koja se jednostavno ne uklapaju? Oni se ne uklapaju zato što su drugačije vaspitani.

Možda bi neko rešenje bilo da deca, roditelji i nastavnici zajedno gledaju određene filmove, predstave ili čitaju određene knjige. I da svi nakon toga razgovaraju.

Često kažem da je, po mom mišljenju, knjiga sredstvo, a ne cilj. Ne samo da dete pročita, nego da ga podstakne da razmišlja. Jer, mnogo je lakše da se uoče neki problemi kod junaka nego kod sebe i književni ili filmski junak može da ti pomogne, da ti rasvetli neke tvoje ili dobre ili loše strane. Treba da radimo na tome.

Preporučite nam knjigu, predstavu i film o kojima bismo mogli da razgovaramo na taj način?

Predstave, ako mogu dve. Pozorište „Duško Radović“, „Dečak s koferom“, predstava koja govori o migrantima i predstava „Priča o majci“ koja priča, u stvari, o smrti. Obe teme su kod nas pod znakom pitanja. Ne priča se o smrti i ne priča se o migrantima.

Ja bih sad rekla, to jeste reklama, ali „Leto kada sam naučila da letim“, jer sam imala priliku da vidim film na probnoj projekciji i mislim da, takođe, govori o važnim stvarima. Govori o ratu devedesetih, što je isto tabu tema. Film je rađen po mojoj knjizi, ali ga doživljavam kao skroz drugi medij.

Knjiga, sada mi je zanimljivo, jer upravo čitam, „Amerikana“ od Čimamanda Ngozi Adičija. Nije za decu, ali mogu da je čitaju srednjoškolci. Ona govori o tome kako je biti Afrikanac u Americi.

Piše o Nigeriji, gde sam ja videla dosta sličnosti sa nama. Siromašne zemlje u kojima je rat, to je kao šablon. Bila sam zapanjena koliko ima sličnosti s nama.

Osećate li odgovornost kada deci šaljete poruke kroz svoje knjige?

Da, i mislim da se u odgovornosti krije osnovna razlika između pisanja za decu i pisanja za odrasle. Pisci za decu moraju stalno da razmišljaju o uzročno-posledičnim odnosima između tek-

sta i čitalaca. Deca ne vole kad im pisci pametuju, a još manje kad im se ulizuju. Njima najviše odgovara da su im pisci stariji prijatelji ili prijateljice koji im poručuju: „Ponekad je odrastanje teško, ali može da se izdrži, evo vidi moj slučaj!“