Srbija
Dugoročno posmatrano, nezdrav odnos prema sopstvenoj domaćoj štednji put je u razvojnu stagnaciju i civilizacijsko zaostajanje u jednom dinamičnom međunarodnom okruženju. Razvoj bez vlastite akumulacije predstavlja svojevrstan strateški otkaz, čamac bez krme i vesala, tiganj bez drške.Da se akumulacija u Srbiji godinama kreće oko nultog nivoa, jeste propozicija koja zahteva rigorozan dokaz. Analitičara ne smeju zavarati kratkoročna makroekonomska kolebanja, budući da se ona međusobno kompenzuju i da pozitivna štednja u jednoj, biva redovno poravnata negativnom akumulacijom u narednim godinama.Pravi i pouzdan obračun akumulacije mora da obuhvati duže intervale – nekih desetak godina ili više. Posmatrana u tom sklopu, domaća akumulacija pokazuje se kao praktično nepostojeća. Ispravan način obračuna stope akumulacije, definisane kao učešće akumulacije u BDP-u, polazi od stope investicija opredeljene kao učešće investicija u fiksne fondove u BDP-u.U ovakvim opštim razmatranjima ulaganja u zalihe mogu se zanemariti zahvaljujući malom obimu i odsustvu vidnijeg trenda u njihovom učešću u BDP-u.U poslednjih desetak godina, a i ranije, stopa investicija u fiksne fondove kretala se na nivoima od nešto ispod 20 odsto. Jedan od važnijih razloga ovako niske stope investicija bilo je malo učešće javnih investicija (magistralna infrastruktura, zdravstvo, školstvo, zaštita čovekove sredine...) budući da se približno kretalo na nivou od svega 3.5 odsto, dok se u uporedivim tranzicionim zemljama iz našeg međunarodnog okruženja dizalo na nekih 5 odsto pa i više.Ako se kao reprezentativan prosek za našu stopu investicija uzme 20 odsto, od toga treba oduzeti stopu amortizacije, koja se zbog temeljnih analitičkih razloga ne da tačno proceniti, ali za koju se konvencionalno i generalno prihvataju procene od 15 odsto BDP-a, dolazi se do stope neto investicija od 5 odsto. Od ove stope treba oduzeti učešće deficita spoljnotrgovinskog bilansa u BDP-u jer je to mera resursa koji su se u našu privredu ulili spolja i bilansno ne mogu ući u obračun sopstvene akumulacije. To učešće je, dakako, variralo iz godine u godinu, ali se njegov tipičan prosek aproksimativno da proceniti na razini od oko 6 odsto.Kad se to oduzme od onih 5 odsto, koliko otprilike iznosi stopa neto investicija, dolazi se do prethodno naglašenog nultog nivoa ili čak do negativne vrednosti za taj ključni makroekonomski parametar. Time je aritmetički dokazana propozicija o faktičkom odsustvu domaće (neto) akumulacije.Naravno, bruto akumulacija je daleko iznad nule, ali je u nas njena dominantna, pa i iscrpljujuća komponenta amortizacija, koja ne generiše rast proizvodnih kapaciteta, nego samo omogućava njihovo održavanje na zatečenom nivou.Strane direktne investicije kao "izlaz" iz razvojnog ćorsokakaNema toga kome ne bode oči silna reklama i svojevrsna halabuka oko stranih direktnih investicija (SDI). Ljudi iz najvišeg političkog vrha ove zemlje neprestano ih najavljuju i objavljuju, a predsednik Republike gotovo da ne propušta nijednu, kad dođe vreme njihovog puštanja u redovan rad. Znakovito je, a po nekima i alarmantno, da u tom gromoglasnom reklamiranju SDI gotovo da ne može ni reč da se čuje o domaćim investicionim poduhvatima, pogotovo ne o onim krupnijim.Država podstiče skupinom različitih mera nove domaće preduzetnike koji uglavnom tek počinju svoje poduhvate, ali se vrlo malo, gotovo ništa, kroz medije može saznati o odgovarajućim rezultatima. Kratko rečeno, domaća ulaganja su u dubokom, neprozirnom mraku službenog i sveopštog ignorisanja, a jarki svetlosni snopovi istrajno se upravljaju ka SDI.Ima li to ikakve veze sa bilo kakvim patriotizmom, postoji li igde još primer takvog forsiranja stranog u odnosu na domaće?!Zvanična razvojna politika tako se vodi kao da su jedino važne SDI, dok se domaće investicije, pa time i akumulacija iz koje treba da se finansiraju, prosto ignorišu. Dobija se utisak kao da se strategija razvoja temelji na doktrini da se dugoročno održiv i čak uspešan razvoj može zasnivati na tuđoj akumulaciji.Drugim rečima, u nas je tvrdo prihvaćena neobična i bizarna koncepcija kao da se privreda može trajno razvijati bez vlastite akumulacije. U dinamičkoj dimenziji bila bi ovde reč o mehanizmu kojim bi novostvoreni dohodak mogao u celosti, i to opet trajno, da se usmerava u potrošnju i samo njoj posvećuje.Bio bi to razvitak u kome nijedna funkcionalno definisana grupa aktera ne mora da se odriče od potrošnje da bi osigurala sredstva za finansiranje trajne ekspanzije kapaciteta.Da li su sdi prevelike ili nedovoljno velike?Kakav bi se stav razložno mogao zauzeti o (ne)poželjnosti SDI polazeći od neke varijante dinamičke optimizacije trajektorije ekonomskog rasta, uz neizbežni oslonac na prateću teorijsku argumentaciju? Može li se identifikovati kriterijum optimalnog doziranja SDI, a potom razraditi izvedeni operativni kriteriji normativnog utvrđivanja odgovarajućih konkretnih veličina za tu delikatnu promenljivu? To je stavka dnevnog reda za buduća veoma ozbiljna analitička istraživanja. U odsustvu takvih istraživanja, mogu se naznačiti tek neke činjenice koje pomažu u iznalaženju odgovora na postavljena pitanja, ali su od punog i konačnog odgovora prilično daleko.Pri tome afirmativne odgovore u prilog SDI ne treba posebno razrađivati, jer su manje-više poznati i poprilično mnogo puta ponavljani. To su poznate konstatacije da SDI donose u privredu nova tehnološka rešenja, nove organizacione forme i modele upravljanja, otvaraju pristup novim međunarodnim tržištima i čine dostupnim nove izvore snabdevanja.Manje je istican i manje poznat argument da je u privredi sa relativno visokom nezaposlenošću oportunitetni trošak rada blizak nuli, tj. angažovanje nezaposlene radne snage ne podrazumeva smanjivanje proizvodnje na onim tačkama sa kojih se ona povlači.Iskustvo, međutim, pokazuje da SDI pružanjem nešto viših plata za svoje novozaposlene povlače iz ostatka privrede radnu snagu koja je već zaposlena, pa se preuzimanjem takvih zaposlenih i te kako osećaju negativne posledice na mestima sa kojih odlaze.Interesantnije su opšte napomene koje relativizuju vrednost SDI i u stvari predstavljaju argumente protiv njih. Prvi argument tiče se jedne delikatne tendencije koja se putem SDI ugrađuje u ekonomski sistem.Ako bi se insistiranje na SDI nastavilo sadašnjim intenzitetom, uz paralelno ignorisanje, pa i diskriminisanje domaćih ulaganja, javila bi se konvergencija sistema ka jednoj konstelaciji u kojoj bi građani ove zemlje bili u pretežnom (skoro isključivom?) najamnom odnosu spram stranih vlasnika i upravljača.To se ne može okvalifikovati kao poželjno stanje društva, iako ovim izlazimo iz okvira čiste ekonomske argumentacije.Drugi argument tiče se izvesne socijalne napetosti: u siromašnoj zemlji uvek se nađe mesta nezadovoljstvu niskim platama, ali ako je poslodavac stranac, u tom nezadovoljstvu rađa se jedna dodatna, prilično delikatna i unapred teško odrediva dimenzija.Treći argument odnosi se na subvencije. O ovim subvencijama javnosti se ne predočavaju dostatni i jasni podaci, stvari u vezi sa njima nisu dovoljno "transparentne".MOGUĆNOSTI UTICANJA NA SDI IZRAZITO SU OGRANIČENE, A ZA SUBVENCIJE KAO INSTRUMENT NJIHOVOG PODSTICANJA JOŠ NIJE JASNO DA SU ODGOVARAJUĆE KORISTI VEĆE OD PRATEĆIH TROŠKOVAOdsustvo jasnoće i prozračnosti stvara plodnu osnovu za korupciju i mnoge druge oblike zloupotreba, a to silno umanjuje društvenu vrednost SDI kako god da se ta vrednost koncepcijski opredeli. Treba uočiti da je ovo veliki društveni rizik i trošak, čak i ako vlasti ne pristupaju nikakvim zloupotrebama; ako za te zloupotrebe postoji osnovana sumnja, tada ona sama generiše mnoge zloupotrebe diljem i na periferiji sistema.Naime, iskušenju zloupotreba će podleći mnogi subjekti u veri da su u vlasti obilno zastupljene. To će se dogoditi čak i ako za to nema nikakvog stvarnog osnova. SDI velikim delom ostaju krupna nepoznanica u našoj ekonomskoj politici, što znači da se njima mora pristupiti sa maksimalnom opreznošću, posebno zbog zasad nesagledanih njihovih dugoročnih učinaka.Utoliko su upitnije subvencije za SDI budući da nisu razrađeni ni postupci za utvrđivanje njihove delotvornosti, pa time ni za procenu njihove celishodnosti i opravdanosti.Uticaj SDI na reformske procese i domaću štednjuUz uvažavanje upitnosti subvencija kao instrumenta investicione politike, mora se uočiti okolnost da su one slabo upravljiva ili gotovo neupravljiva poluga ekonomske politike.Mogućnosti uticanja na SDI izrazito su ograničene, a za subvencije kao instrument njihovog podsticanja još nije jasno da su odgovarajuće koristi veće od pratećih troškova. One su nedovoljno predvidive i stoga uz sve eventualne pozitivne učinke deluju kao izvorište stohastičkih udara na privredu i veliki generator neizvesnosti.A malo je činilaca koji toliko usporavaju procese odlučivanja i pokadšto blokiraju ekonomske tokove, kao što je to slučaj sa neizvesnošću. SDI su neka vrsta supstituta za domaću štednju, ali i za napore da se reformiše i unapredi institucionalni poredak društva.To znači da one deluju i kao činilac nedovoljnog obima domaće akumulacije i kao faktor odveć sporog razvijanja institucija; obe ove karakteristike valja knjižiti kao veliki društveni trošak ovog vida finansiranja privrednog razvoja zemlje. Mora se pomenuti i nezadovoljavajući aspekt alokacije investicija finansiranih iz i realizovanih po osnovu SDI. Strani investitori prate poslovnu stvarnost Srbije sa poprilične daljine, te njihova percepcija ne može biti dovoljno obuhvatna i dovoljno precizna da na pouzdaniji način registruje ovdašnje razvojne mogućnosti i šanse za rentabilna ulaganja.Iz ovoga mora da sledi da jedan broj stranih investitora dolazi ovamo privučen subvencijama, a ne dobro uočenom mogućnošću za isplativa ulaganja.To je siguran put u dinamičke neravnoteže i opštu neefikasnost razvoja; lako je uočiti prilike u kojima je stopa prinosa na neki projekat ispod kamatne stope kao cene upotrebe kapitala, a kad projekat podstaknut subvencijom ipak bude preduzet, njegov učinak je po privredu kao celinu očito negativan.ODSUSTVO JASNOĆE I PROZRAČNOSTI STVARA PLODNU OSNOVU ZA KORUPCIJU I MNOGE DRUGE OBLIKE ZLOUPOTREBA, A TO SILNO UMANJUJE DRUŠTVENU VREDNOST SDITakav sticaj okolnosti utoliko je nepovoljniji što je, zbog boljeg poznavanja lokalnih prilika, neki domaći preduzetnik mogao isti projekat rentabilno da izvede, bez ikakvih državnih subvencija.Perpetuum mobile stranih investicija ne može, niti će u nekoj budućnosti moći da funkcioniše. Njegov inhibitorni efekat na domaća ulaganja ne bi smeo da se prenebregne. Taj efekat je utoliko snažniji i utoliko destruktivniji što je vlast visoko motivisana za SDI i što je ekonomska politika doslovno diskriminatorna u prilog stranih, a protiv domaćih ulaganja.Pristalice teorija zavere u ovome bi videle jedan spektakularni oblik izdaje društva i naroda. Ne treba zaboraviti policijska i sudska proganjanja vodećih domaćih poslovnih ljudi, progone koji su tokom vremena aktuelnoj vlasti donosili lepe izborne rezultate.U ovoj stvari vlast bez mnogo obzira koristi jednu krupnu slabost biračkog tela – njegovu nedovoljnu civilizacijsku emancipovanost, koja se ogleda u averziji prema uspešnim poslovnim ljudima, umesto da preovladava uvažavanje za ovaj vid impresivne ljudske kreativnosti.Svako biračko telo – iako u nejednakim proporcijama – ima svoje mane i vrline. Nepatriotske vlasti najbolje se daju prepoznati po tome što žive i prosperiraju oslanjajući se na mane, umesto na vrline.Politička istorija ove zemlje puna je epizoda koje su ilustrativne baš u ovom smislu. Treba se nadati da će jednom doći vreme kritičkog patriotizma koji će zameniti i žestoko potisnuti nezdravo preovlađujuće apologetsko rodoljupstvo.U međuvremenu će ova vlast forsirati strana ulaganja i potiskivati domaće investicije. Proći će dosta vremena dok se ne utvrde i dobro izmere pravi efekti ovakve politike. U međuvremenu će vlast nastaviti da igra ovaj fokstrot sa strancima, a da neće biti dokraja svesna šta radi. Ne bi to bilo neočekivano – navikli smo na poteze kod kojih je šteta veća od koristi. prof. dr Ljubomir Madžar
-270x152.jpeg)
