img
Broj 132, Jul 2026.
Broj 132, Jul 2026. Pretplata
MOJ NALOG
Logo
SHOP 0 0 RSD
Search

Video

Video

Bolje planiranje bi smanjilo troškove u zdravstvu (VIDEO)

Da bi došlo do ušteda u zdravstvu neophodno je bolje planirati javne nabavke, kao i efikasno kontorlisati trošenje nabavljenih lekova, kaže za Novu ekonomiju Marina Mijatović iz Pravnog skenera. Takođe, među institucijama zdravstva ne postoji dovoljno dobra komunikacija o čemu svedoči i neuspešna javna nabavka reagenasa za sve kliničke centre i bolnice na teritoriji Srbije kada RFZO nije uspeo da pribavi podatke o potrošnim materijalima od zdravstvenih ustanova. Problem predstavljaju i različite cene za potrošne materijale, čiju cenu često diktiraju kompanije koje su donirali medicinske aparate, objašnjava Mijatović.Pravni skener već duži niz godina posmatra javne nabavke koje se sprovode u zdravstvu. Ukoliko bismo pošli od te teze da javne nabavke postoje da bi se novac racionalno trošio i da bismo za najmanje novca dobili najbolju uslugu. Kakva je vaša ocena, da li je to situacija u Srbiji?Javne nabavke bi prvo trebalo da baš budu javne i da se tu negde ne dovede u putanje koliko su one transparentne, ali Zakonom o javnim nabavkama je definisana uloga građanskog nadzornika da se prate centralizovane javne nabavke, odnosno javne nabavke preko milijardu dinara. Mi smo se nekako najviše fokusirali na praćenje javnih nabavki Republičkog fonda za zdravtsveno osiguranje i najviše za nabavku lekova.Šta podrazumeva uloga građanskog nadzornika?Mi smo se prvo prijavili da budemo građanski nadzornici, provereno je da li ispunjavamo uslove... Pošto ispunjavamo uslove, onda je Uprava za javne nabavke donosi rešenje za svaku javnu nabavku gde nas imenuje za građanskog nadzornika. Dakle, ako se nabavljaju lekovi sa liste A, B, C, reagensi, neke druge vrste potrošnog materijala... I RFZO uglavnom sprovodi te centralizovane javne nabavke što znači da ako se nabavljaju lekovi sa liste A, to su lekovi za celu teritoriju Srbije, odnosne za sve apoteke, zdravstvene ustanove. To su ili lekovi na recept ili lekovi koji se daju za ležeće pacijente ili lekovi koji se ne daju na repcet. Mi smo sproveli nekoliko istraživanja. Nismo samo pratili javne nabavke kako se ti lekovi nabavljaju već smo negde došli do te tačke da proverimo kako se ti lekovi i troše odnosno da li postoji neki kontinuitet u praćenju i planiranju javnih nabavki, što znači da li se njihova nabavka planira shodno potrebama zdravstvenih ustanova. Uočili smo da negde pri samom planiranju postoji nekoliko izvora o tome kolike su potrebe zdravstvenih ustanova koji nisu usaglašeni. To su potrebe koje plasira Institut za javno zdravlje Batut i potrebe koje u svojoj evidenciji, odnosno potrošnji u elektronskoj fakturi poseduje Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO). To su obično velike razlike u količinama i ono što je bilo nama sporno jeste zašto su tolike razlike. Zašto su potrebe koje dostavi Republičkom fondu Batut recimo 10.000 kutija, a potrebe prema Republičkom fondu, prema njihovoj elektronskoj fakturi, koja stiže od zdravstvenih ustanova mnogo niže i kako mi sada tu određujemo koja količina lekova će se pribaviti i nabaviti. Tu je bio problem što recimo ukoliko jedna zdravstvena ustanova potpiše ugovor za nabavku sto kutija, ona će nabaviti, otkupiće od ponuđača, odnosno u tom momentu dobavljača, svih sto kutija, ali ako ih ne potroši, niko u tom jednom momentu nije kontrolisao zašto to nije potrošeno i zašto se sledeće godine ponovo nabavlja sto kutija. Možda je moglo da se nabavi manje.Sada je negde ideja da se ta praksa promeni i da se malo bolje kontroliše i potrošnja tih lekova. Mi verujemo da će, ako se to iskontroliše, doći do velikih ušteda u zdravstvu.  Ali bi isto tako bilo bitno da se to što se prištedi uloži na obnavljanje i rekonstrukciju zdravstvenih ustanova ili na nabavku nekih novih lekova.Zbog čega Srbija procentualno troši više na zdravstvo od država u regionu?Nije dobro planiranje. Nije dobar kontinuitet u praćenju svega toga. Kako se to nešto u zdravstvu troši i da li je to nešto racionalno i objektivno. Kada se uspostavi taj jedan ceo put koji ima neku hronologiju, ja verujem da će doći do nekih brojki koje će pomoći da dođe do uštede, ali, opet kažem, da je vrlo važno da ta ušteda usmeri ka tome da mi dobijemo bolji kvalitet usluge – bolje lekovi, bolji potrošni materijal, čistije sobe, bolju hranu u zdravstvenim ustanovama.Relativno često se dešava da dođe do nestašice nekog leka u apotekama i bolnicama. Ko je glavni krivac za to?To je opet loše planiranje. Kada vi ugovorite određenu javnu nabavku, centralizovanu, ugovara se recimo određeni broj kutija nekog leka... To je minimalan broj koji zaključuje RFZO sa potencijalnim dobavljačem. Može preko toga uvek da se poruči ukoliko postoji potreba pa je onda pitanje i zdravtsvenih ustanova da li oni poruče na vreme veće te količine. Opet je stvar organizacije celokupnog sistema.Naravno, postoje neke nepredviđene okolnosti, viša sila, ali nikada se nije desilo da se na to možemo pozvati, da kažemo bili su neki požari, poplave u magacinima, pa je došlo do nestanka. Uvek je to stvar organizacije pružanja usluga. Odnosno neke procene kada imamo poslednju kutiju da li treba da sačekamo da potrošimo tu poslednju kutiju pa da se onda obratimo dobavljaču.Protekle godine je RFZO pokušao da nabavi reagense za sve Kliničke centre i bolnice u Srbiji. Javna nabavka je propala, ali da li je plan da u budućnosti RFZO na taj način centralizovano nabavlja sva dobra koja su ranije ustanove nabavljale svaka za sebe?Ta javna nabavka reagenasa osim za transfuziju – tako joj je naziv – je pokazala da u stvari ne postoji komunikacija između instituciija koje su nadležne za naš zdravstveni sistem. Ovo je prvi put da se sprovodila ovakva javna nabavka u Srbiji i jeste bila ideja da RFZO sprovede centralizovanu javnu nabavku kako bi došlo do uštede. Međutim, problem je bilo što je bilo nemoguće pribaviti sve te informacije od zdravstvenih ustanova.RFZO je poslao dopis zdravstvenim ustanovama da oni kažu kolike su njihove potrebe za određene reagense, za određene aparate... Da se prosto napravi jedan popis svih aparata za sve reagense koji su potrebni da bismo mi mogli da dobijamo uslugu u zdravsvenim ustanovama. Međutim, tu je baš bilo kompllikovano da se dobiju ti podaci, ali je javna nabavka morala da se sprovede jer u tom slučaju nijedna laboratorija u Srbiji ne bi mogla da funkcioniše. Došlo je do nekih problema gde prvo nije moglo da se odluči kako će se formirati cena jer je svaka zdravstvena ustanova imala svoju cenu i nije dobro urađena ta konkursna dokumentacija i ponuđači su imali preko 500 pitanja. To se nikada nije desilo da postoji toliko pitanja, da je prosto nejasna dokumentacija. Tako da smo mi kao građanski nadzornici podneli zahtev za zaštitu. Republička komisija za javne nabavke je donela odluku i poništili su kompletnu javnu nabavku tako da očekujemo da se ponovo pokrene procedura za reagenseDa samo pojasnimo, šta su laboratorijski reagensi?Recimo ukoliko želite da izvadite krv, a potrebno je da vam neko utvrdi kakav vam je hemoglobin, morate da imate određene hemijske supstance da biste dobili rezultat. Uvek nekako vezujemo te reagense za laboratorije za vađenje krvi i rezultate koje mi želimo da dobijemo kao pacijenti, a bez toga je nemoguće da dobijemo tu uslugu.Šta to onda sada znači, da li laboratorije imaju reagense kojima mogu da rade analize?Trenutno, po ovoj javnoj nabavci ne mogu. Dakle, na ovaj način, centralizovana javna nabavka je obustavljena i ustanove preko RFZO ne mogu nabaviti taj potrebni potrošni materijal. Verovatno imaju negde neke zalihe. Ja se nadam da neće biti zastoja u radu, ali su morali negde i planirati, to im je obaveza, kada se planira javna nabavka, da uzmu u obzir da će neko podneti zahtev za zaštitu prava u postupku javnih nabavki. Ne mora to da bude građanski nadzornik, to može da bdue i zainteresovani ponuđač.Kada se otvaraju nove laboratorije ili se renoviraju bolnice, često u javnosti čujemo da su aparate donirale određene kompanije. Ukoliko imamo u vidu da su to komercijalna preduzeća, kakav bi interes one mogle da imaju kada doniraju aparate?To je u ovom slučaju bio problem. Imamo aparate koji su dati u donaciju, koji su dati u zakup i koji su nabavljeni preko javne nabavke koje je sprovela određena zdravstvena ustanova. I dešava se da cena tog potrošnog materijala, odnosno reagensa za taj određeni aparat je potpuno različita u zavisnosti od toga na koji način je zdravstvena ustanova pribavila taj aparat. Tako da, ukoliko neko donira, to se pokazalo iz naših istraživanja, on može da isplati vrlo brzo taj aparat tako što će dati malo veću cenu tog potrošnog materijala ili nekih reagenasa gde će zdravstvena ustanova morati od njih da nabavlja jer uglavnom ti aparati koji se doniraju mogu da koriste materijale i reagense od tačno određenog proizvođača. Tako da neko, potencijalni ponuđač ili neko ko je poklonio, može da diktira cenu tako da mu se sigurno brzo isplati to što je dao nešto u donaciju. Tu isto imamo problem što je Zakon o donacijama veoma zastareo i treba ga menjati. Mi smo na sajtu uspeli da prikupimo neke informacije o doniranim aparatima i aparatima koji su dati u zakup, ali nam naravno nisu sve ustanove odgovorile.Koliko vam se čini da je značaj javnih nabavki uopšte prepoznat kod građana i koliko im je bitno da one budu sprovedene po svim procedurama?Mislim da ljudi minimalno znaju da su to naše pare, da su to pare iz budžeta koje mi dajemo iz poreza i da moramo da učestvujemo u tome kako se te naše pare troše, kog je kvaliteta roba koja se nabavlja i koja je direktno vezana za naše zdravlje. Do sada je u ovom Zakonu o javnim nabavkama koji važi do jula 1. ove godine bilo samo da je cena odlučujući faktor. Tako da ste mogli da ponudite i robu lošijeg kvaliteta, a da imate cenu koja nije adekvatna tome i to je teško bilo i dokazati u tom momentu. Sada ovaj (novi prim. novinarke) zakon omogućava i stavio je da je ekonomski deo i kvalitet određene usluge i radova i dobara bude nekako ujednačen. I tu će biti provera kada neko ponudi recimo neko dobro ili neki aparat da li njegov kvalitet odgovara ceni od recimo 200.000 dinara.Za Novu ekonomiju Katarina Baletić

Video

Pravni skener: Pacijenti ne znaju svoja prava (VIDEO)

Kvalitet usluge koju su dobili u zdravstvenoj ustanovi, kao i neprepisivanje odgovarajućih lekova od strane izabranog lekara, neki su od najčešćih problema na koja se građani žale savetnicima za zaštitu prava pacijenata, kaže za Novu ekonomiju Marina Mijatović iz Pravnog skenera. Ipak, ona dodaje da država nije sprovela dovoljnu dobru kampanju, pa građani nisu ni upoznati sa pravima koja imaju u okviru zdravstvenog sistema.Koliko su građani upoznati sa pravima koja imaju u okviru zdravstvenog sistema?Građani su minimalno upoznati i sa svojim pravima i sa svojim obavezama. Ne znamo uopšte šta koji zakon reguliše i koje specifičnosti kog zakona. Često se meša Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata. Dakle, Zakon o pravima pacijenata je potpuno fokusiran na prava pacijenata, odnosno na to šta mi sve možemo da zaštitimo kada uđemo u neku zdravstvenu ustanovu i ono što je bitno je da je ovim zakonom pokriven i državni zdravstveni sektor i privatni sektor tako da pacijenti mogu zaštiti svoja prava u oba ova sektora. Tu nema nikakve razlike. Važno je da oni znaju da postoje norme koje apsolutno štite njihova prava. Mislim da nije dovoljno sprovedena kampanja o tome da postoje norme koje mogu pomoći pacijentima i građanima da se edukuju pre nego što uđu u zdravstvenu ustanovu.Postojali su zaštitnici prava pacijenata koji su sedeli u zdravstvenim ustanovama. Međutim, to je promenjeno Zakonom o zaštiti pacijenata?Zaštitnik prava pacijenata je postojao dok je na snazi bio Zakon o zdravstvenoj zaštiti i u tom zakonu su bile te norme o pravima pacijenata međutim sada je donet potpuno novi zakon – Zakon o pravima pacijenata gde je taj mehanizam zaštite potpuno drugačije organizovan. To više nije zaštitnik nego je savetnik za zaštitu prava pacijenata. Oni se više ne nalaze u zdravstvenim ustanovama nego se sada nalaze u opštinama. To je sada potpuno drugačije telo i drugačije je zamišljen taj mehanizam, jer se pokazalo da ukoliko taj mehanizam za zaštitu prava pacijenata pružaju pravnici koji su zaposleni u zdravstvenim ustanovama da ne mogu biti objektivni, jer je suprotno da jedan pravnik štiti prava pacijenata u odnosu na zdravstvenu ustanovu i lekare koji su zaposleni u toj ustanovi, a sa druge strane mora da zastupa zdravstvenu ustanovu u nekim drugim postupcima.Još jedan mehanizam je postojao u pravima pacijenata, ali je to promenjeno izmenama prošle godine. Postojao je zaštitnik prava osiguranih lica i to su zaposleni koje je plaćao RFZO i oni su se nalazili u zdravstvenim ustanovama. To su pravnici i ekonomisti koji su štitili prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Oni nisu u nadležnosti da štite prava  pacijenata iz ovog zakona nego samo ono što je iz Zakona o zdravstvenom osiguranju i oni su se do ove godine, dok nije došlo do izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, nalazili u zdravstvenim ustanovama. Međutim, novim zakonom i to je promenjeno tako da nemamo više tu zaštitu, ali se možemo direktno obratiti Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Što se tiče savetnika za zaštitu prava pacijenata, konkretno za Beograd, oni se nalaze u Tiršovoj 1. Tu je oformljena jedna kancelarija i tu bi trebalo radi 17 osoba, 17 pravnika, za svaku opštinu po jedan pravnik. Međutim, ono što je problem jeste da je njih često tamo troje ili četvoro i ne mogu da postignu da u određenom zakonskom roku od pet dana nas obaveste koje su odluke na osnovu naših tih zahteva, prigovora. Tako da, što se tiče efikasnosti tu je veliki problem za te rokove koji su veoma kratki, koji su postavljeni u zakonu o pravima pacijenata, a mi se žalimo za nešto što je obično hitno, da li nas je neko primio, da li smo dobili uslugu i nekako kada je u pitanju zdravstvo te stvari su uglavnom hitne i želimo odmah da dobijemo odgovor. Dakle, ukoliko pacijent ode u zdravstvenu ustanovu i nije zadovoljan uslugom koju je dobio, odatle treba da ode direktno u Tiršovu?Tako je, da ode u Tiršovu. Može pisanim putem da im se obrati, može direktno tamo da ode pa da se uzme izjava koju će oni potpisati i onda on ulazi u proceduru. Ono što je isto važno, savetnik obavezno odlazi, ukoliko smatra da je osnovan taj prigovor, u toj prvoj fazi, on odlazi zdravstvenu ustanovu da prosto porazgovara i da uzme činjenice od zaposlenih na koje se pacijent žali. Često se uzme i od načelnika, direktora, izjava o tim činjenicama i oklonostima.Na šta se pacijenti najčešće žale?Najčešće je neljubaznost. I to je najveći problem, kako dokazati da li je neko u tom nekom momentu bio neljubazan što znači ako pacijent kaže da lekar ili medicinska sestra ili bilo ko drugi zaposlen u zdravstvenoj ustanovi bio neljubazan svakako će ta osoba na koju je upućen taj prigovor, ona će negirati to. I onda imamo dve potpuno suprotne izjave i veoma je teško odlučiti koja od tih izjava je tačna i to je najveći problem kod ovih odluka i često savetnici donesu odluku gde kažu da savetuju zdravstvenim ustanovama odnosno direktorima i načelnicima da se poradi na komunikaciji između zaposlenih i pacijenata.Na šta se još žale?Drugi deo je da se žale kvalitet zdravstvene ustanove i kvalitet usluge koju su dobili od lekara i medicinskih sestara. Tu su već okolnosti malo drugačije i prosto može da se utvrdi da li je nešto u skladu sa Zakonom o pravima pacijenata, jer mogu biti neke činjenice, može da se pogleda recimo medicinska dokumentacija i da se na osnovu te medicinske dokumentacije i takvih dokaza koji su opipljivi da se zaključi da li je pacijent u pravu ili ne.I naravno, ono što je treće, često se žale na prepisivanje lekova. Tu postoji još jedna veliki problem da kada se pacijent obrati zdravstvenoj ustanovi na sekundarnom i tercijalnom nivou i dobije spisak lekova koji je neophodno da mora da koristi i da mu je to baš ta terapija koju mu specijalista propiše. Kada se vrati u dom zdravlja, lekar na primarnom nivou ne mora da mu propiše te lekove zbog toga što postoje određene šifre, indikacije, drugi neki pravilnici koji uređuju koji lekovi se mogu piti i koji lekovi se mogu propisati na recept u određenim situacijama i onda se to nekada kosi sa onim što je prepisao lekar specijalista. Bilo je situacija gde su lekari prepisivali te lekove, davali su te lekove na recept koje odredi i prepiše lekar specijalista, ali je zato RFZO pokrenuo postupke protiv tih lekara da oni budu sankcionisani jer to nije u skladu sa tim pravilnikom iako je to po nalogu specijaliste koji mnogo bolje zna pacijenta nego neka komisija u RFZO i po tom pravilniku teško je matematički odrediti da li je baš taj lek za određenog pacijenta. Da li se pacijenti češće žale na državne ili na privatne zdravstvene ustanove?Na državne, mislim da pacijenti nisu čak ni dovoljno upoznati da se mogu žaliti na privatni zdravstveni sektor, ali negde verujem i da veći broj pacijenata odlazi u državne zdrasvtvene ustanove.Na koji način pacijenti mogu da se žale na pogrešnu dijagnozu ili na pogrešno lečenje?Za to nije nadležan savetnik i tu se oni ograđuju i zakon je prosto takav da kaže da oni nemaju ni kapacitete ni znanja. U tom slučaju pacijenti se mogu obratiti jedino sudu ili zdravstvenoj inspekciji gde sada ona proverava da li je sve urađeno u skladu sa načelima, stavovima medicinske struke. Ali uglavnom se ljudi opredeljuju da idu u krivične ili parnične postupke, pa se onda preko veštačenja odlučuje da li je bilo lekarske greške, odnosno nesavesnog lečenja i da li je sve urađeno onako kako je trebalo. Ti postupci su jako zahtevni i skupi, ali ako dođe do nekih ishoda koje imaju ozbljne posledice ili smrti ili neku vrstu invaliditeta, ljudi se ipak odlučuju da uđu u takvu vrstu borbe.Koliko je mreža savetnika dobro geografski rasprostranjena?Svaka lokalna samouprava treba da ima savetnika zaštitu pacijenata i Savet za zdravlje. Ono što je prema nekim poslednjim informacijama koje imamo da u principu nema u svakoj lokalnoj samoupravi Savet za zdravlje, ali da je ta mreža savetnika uspostavljena, s tim što je opet pitanje koliko su građani upoznati gde i na koji način mogu da se obrate tom savetniku, odnosno gde je njegovo sedište. Saveti za zdravlje, to je isto jedan organ koji se formira u okviru lokalne samouprave. On je, da kažemo, drugostepeni organ. Ukoliko su pacijenti nezadovoljni odlukom savetnika, oni mogu uložiti žalbu Savetu za zdravlje. Tu je već problem, što taj Savet za zdravlje ne funkcioniše u svakoj lokalnoj samoupravi u punom kapacitetu. Negde ni ne postoji, negde ljudi nisu nikada ni čuli da su uopšte imali bilo kakav sastanak, sednicu, da se odlučivalo o tim njihovim žalbama.Za Novu ekonomiju: Katarina Baletić

Video

Ako nekome želiš dobro, to je da ga ne vidiš (VIDEO)

Marija Mihailović je molekularni biolog. Marija živi i radi u Milanu i ispričala je za Marka Žvaka produkciju kakvo je trenutno stanje u Italiji, gde sme da se kreće i koje mere preduzima.Pogledajte Marijin video.- Izolacija je jedino što može da spreči širenje virusa. Naravno da želiš da zagrliš prijatelje, da ih vidiš. Ali, izbegavajte svaki kontakt.- Važno je da ljudi shvate da je više zaraženih veliki pritisak na zdravstvo. Što je zdravstvo lošije to je manja šansa da se pruži nega zaraženima.

Video

Lične priče medicinskih radnika: Zašto idemo u Nemačku (VIDEO)

Razgovarali smo sa medicinskim radnicima, od kojih su neki već napustili Srbiju, a neki su u procesu učenja jezika i prikupljanja papira. Evo koji su njihovi razlozi za odlazak i nastavak karijere u Nemačkoj. - "Ja sam student pete godine medicine, učim nemački jezik već tri meseca, aktivno. Ne mogu da kažem da ću sigurno da odem, ali u svakom slučaju je bolje da to sa jezikom završim na vreme."- "Sa mnom u grupi je došlo i mnogo mladih, kojima mogu majka da budem, a bilo je i kolega, koji su stariji. Nije uopšte vezano za godine, ali mnogo ljudi planira da ode."- "Kada sam došla u Nemačku, shvatila sam da ovde učenice na praksi imaju platu oko hiljadu evra."- "Bila sam u Nemačkoj i videla kako se živi i obzirom da sam medicinski radnik, odlučila sam da upišem nemački, pošto mi je to jedino ostalo. I onda da odem."Razgovore možete pogledati u videu:

Video

(VIDEO) Ko plaća porez ako ne prođete test samostalnosti

Poreska uprava Srbije objavila je vrlo detaljno Uputstvo za tumačenje kriterijuma Testa samostalnosti za preduzetnike,  na 90 strana, koji se primenjuje od 1. marta 2020. godine.U VIDEU NA KRAJU TEKSTA POGLEDAJTE KO PLAĆA DODATNI POREZ NA FAKTURISAN IZNOS U SLUČAJU DA PORESKI INSPEKTOR UTVRDI DA PREDUZETNIK NIJE SAMOSTALAN.Samo dva od devet kriterijuma iz testa samostalnosti su strogo formalna za potrebe testiranja, kriterijum 7 koji govori o postojanju ili nepostojanju klauzule o uobičajenom poslovnom riziku, i kriterijum 8 koji govori o postojanju ili nepostojanju klauzule zabrane konkurencije. Sve ostale kriterijume utvrđivaće poreski inspektor sa širokim prostorom za diskreciono tumečenje činjenica "na terenu".Inspektor ima pravo uvida i u mejl prepisku paušalca i klijenta.Ako inspektor utvrdi nesamostalnost preduzetnika prema nalogodavcu posla, prihod ostvaren u tom poslu država će dodatno oporezovati. Pogledajte u videu Branimira Rajšića, poreskog konsultanta u advokatskoj kancelariji Karanović & Partners, ko plaća dodatni porez ako poreski inspektor utvrdi da preduzetnik nije zaista samostalan u odnosu na nalogodavca posla. 

Video

(VIDEO) Beograd na vodi je kao da bacate đubre kroz prozor

Naš odnos prema životnoj sredini je zaista razočaravajući. To se, zapravo, vidi iz položaja ministarstva koje se pogrešno zove Ministarstvo za ekologiju, umesto za zaštitu životne sredine, jer glavni aspekt bi trebalo da bude zaštita životne sredine. To ministarstvo je potisnuto u „treći red“ zato što je u stalnom sukobu interesa sa drugim ministarstvima, ocenio je prof. dr Vladimir Stevanović, redovni član SANU u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka na debati „Zaštita životne sredine – zemljište, voda, vazduh“.Govoreći o Beogradu na vodi, on je kazao da nije za zabranu projekata, ali da je reč o megalomanskom projektu države koji na mikro nivou predstavlja ljude koji bacaju đubre kroz prozor. POGLEDAJTE U VIDEU ISPOD ŠTA PROFESOR STEVANOVIĆ JOŠ MISLI O BEOGRADU NA VODI.Debatu je 20. februara 2020. u Vukovoj zadužbini organizovala grupa nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet  i Južne vesti) uz podršku Ambasade Švedske.

Video

(VIDEO) Godinama nemamo inovativne lekove za dijabetes

Ljudi oboleli od dijabetesa u Srbiji već dugi niz godina nisu dobili nijedan inovativni lek, iako bi im ovakve terapije odložile pojavljivanje komplikacija koje prate ovu bolest, kao i pružile mogućnost odlaganje insulinske terapije, objašnjava Bojana Marković iz udruženja Plavi krug. Ona ipak dodaje da je dobro što je od skoro uveden Registar dijabetesa koji bi trebalo da pruži kvalitetnije i pouzdanije podatke o tome koliko je osoba u Srbiji koji su oboleli, kako i kakva je priroda njihove bolesti, što bi pomoglo i oko planiranja državnih izdataka neophodnih za njihovo lečenje.Kada je u pitanju prevencija dijabetesa, šta mora da uradi država, a šta sami pacijenti?Pacijent mora da odigra važnu ulogu. On mora da vodi računa jer je dijabetes njegov, on živi sa njim. Imamo pacijente, nažalost, koji isto ne vode računa. Lekari bi možda te ljude trebalo da motivišu. Ili da ih pošalju ka udruženjima u mestima u kojima žive, jer svaki grad, pa i svako manje mesto ima udruženje. Mogu da se javi i nama kao Plavom krugu, iako smo beogradsko udruženje. Jer, iz nekog našeg iskustva, ljudi kada dolaze kod nas, imamo i neka naša druženja koja organizujemo. Prvo, za decu je to jako značajno, prvo da vide da nisu jedini koji žive sa dijabetesom, onda kroz razgovor i priču mogu da nauče kako da neke situacije da se prevazilaze, i one koje su vezane za dijabetes, a i neke druge životne situacije. Lekar nekada treba da uputi pacijenta i kod psihologa. To je isto jedan od problema. Ima ljudi koji uopšte nisu prihvatili da imaju zdravstveni problem, da imaju dijabetes i onda prave otpor. I možda bi država trebala da napravi neke, na primer edukacije, predavanja i za pacijente. Imamo znači te pacijente koji ne vode računa, ali ne možemo da zapostavimo ljude koji vode računa o dijabetesu. Prosto, da omogućite da imamo uvid u to kako nam se kreću šećeri, to nam je jako važno. Takođe, važne su nam i inovativne terapije.Šta podrazumevaju inovativne terapije?Inovativne terapije omogućavaju da kada se na vreme dijagnostikuje dijabetes, čovek koji koristi te terapije ima bolju regulaciju nivoa šećera u krvi. Odlažu se te komplikacije koje dijabetes razvija, odlaže se i prelazak na insulinsku terapiju. Ona nije ništa strašno, ali kada može da se odloži, bolje je da se odloži, jer ljudima sa tipom 2 pankreas i dalje radi, ali ne dovoljno za njihove dnevne i svakodnevne potrebe.To su zapravo neke vrste inovativnih lekova?Jeste, inovativni lekovi.Da li postoji ijedna vrsta ovakvih lekova kod nas?Ne, kod nas dugi niz godina nije ušao nijedan inovativni lek. Mi i apelujemo državi, Republičkom fondu i Ministarstvu zdravlja da su i te terapije jako važne, pogotovo što su sada te terapije prepoznate i u Evropi i uključuju se čak i deci. Neki od naših lekara uključuju i deci te terapije jer im one isto pomažu u boljoj regulaciji šećera.Od skoro je u Srbiji uveden obavezan Registar dijabetesa. Zbog čega je on značajan?To je jako dobra i korisna stvar. Mi smo bili jedna od retkih zemalja koje ga nemaju i o tome smo razgovarali sa državom godinama. Drago nam je da su to uveli, jer onda vi znate koliki je broj obolelih u zemlji, koliko imamo dece, koliko imamo ljudi koji su tip 1, koliko ljudi je na insulinskoj terapiji... Do sada su to bili samo neki okvirni brojevi. Baš za Svetski dan dijabetesa razgovarala sam sa ljudima iz Batuta da pitamo da li su počele da im stižu statistike iz domova zdravlja, jer su vraćena savetovališta za dijabetes i da prosto lekari vode evidenciju, na primer koliko imamo novootkrivenih. To su procenti koji su veoma značajni, kako lekarima, tako i državi. Republički fond za zdravstveno osiguranje onda tačno može da zna, koliko ima obolelih, koliki će da im budu troškovi, koliko će da bude lečenja u samoj bolnici. Onda i da vidimo na koji način mogu neki troškovi da se smanje i da se taj novac prebaci, na primer, na medicinska pomagala.Da li je do sada bilo sluha za preusmerenje troškova?Mi jesmo to uspeli da promenimo jer smo imali dosta administrativnih problema. Mi smo smatrali da je to glupost da idemo kod jednog lekara, kod drugog lekara, na neke komisije, pa smo to nekako fondu uspeli da objasnimo. Uveli su u jednom trenutku da idemo na svaka tri meseca na komisiju za tračice. Znači vi morate da odete kod izabranog lekara, da dobijete uput za specijalistu, onda odlazite kod specijaliste, specijalista vam piše izveštaj, vraćate se kod izabranog lekara, on vam piše obrazac za komisiju, izlazite na komisiju, koja kaže ok, možete da nastavite tračice. Ti svi odlasci koštaju kao jedna i po kutija tračica, na primer. I onda smo im objasnili da to nema potrebe. I dobro, to je trajalo nekih 9-10 meseci, pa je to ukinuto. Komisije nisu potrebne, ljudi koji imaju hroničnu bolest, hronična bolest znači doživotna bolest, ne možemo da ozdravimo. I onda nema potrebe za tom vrstom odlazaka.Kažete sada kako ste nadležnima objasnili da neke procedure nisu neophodne. Deluje da imate dobar kontakt sa državom?Da kažemo da imamo, s vremena na vreme. Do sada smo imali jedan sastanak sa Republičkim fondom, gde je bio i Dijabetološki savez Srbije, mislim da je to bilo u septembru, oktobru prošle godine, prvi put. Uglavnom kada im pošaljemo dopis, a slali smo par molbi za taj neki sastanak, nismo pozvani, već smo dobili pismeno odgovor u vezi sa time o čemu smo želeli da pričamo. A mislim da kada se vidimo, neke stvari ipak mogu bolje da se raščlane i da se bolje objasne nego u pisanoj komunikaciji. Tako da u principu, nismo imali, ali se nadamo da ćemo imati. Mislim da treba da sednemo svi zajedno - i Republički fond, Ministarstvo zdravlja, lekari i pacijenti. Da nas čuju i da vidimo na koji način je to moguće da se reši. Ako je potrebno da se pozove i Ministarstvo finansija... Da se nađe neko rešenje kako ljudima olakšati život sa bolešću.U Srbiji 40 odsto ljudi ni ne zna da ima dijabetes. Kada treba da posumnjamo da nešto nije u redu i da odemo na pregled? To je isto jako veliki problem, što 40 posto ljudi ne zna da živi sa dijabetesom. Po nekim statistikama Batuta, a nadam se da ćemo ove godine imati pravi broj iz nacionalnog registra koliko nas ima, neka procena je da nas ima 710.000, a da u Srbiji imamo 465.000 ljudi koji znaju da imaju dijabetes. Znači, ovih ostalih 245.000 ne zna da ima dijabetes. Problem je što ljudi nemaju naviku da odlaze kod lekara jednom godišnje da urade opštu krvnu sliku. U opštoj krvnoj slici glukoza je prvi parametar i nije on bez razloga na prvom mestu. Ljudi koji imaju porodičnu genezu, ukoliko imaju nekoga u porodici koji je imao dijabetes, oni bi negde posle 35, 40 godine trebalo da na svakih šest meseci proveravaju nivo šećera u krvi. Jer dijabetes tip 2 se ne oseća kao tip 1. Dijabetes tip 1 ima izuzetno iskazane promene, fizičke - jako ste žedni, često mokrite, umorni ste, neko ima crvenilo beonjača, neko naglo mršavi, jede, a mršavi… A kod tipa 2 nije to, nema tih promena i može da se javi čest umor ili nervoza, ali niko ne misli da mu fali nešto sa zdravljem, niko ne ode da uradi krvnu sliku, nego pripisuje to brzom načinu života u 21. veku. Veliki broj pacijenata i koji sazna da ima dijabetes, u tom trenutku ima već razvijene dve to tri komplikacije. To je već ozbiljan problem.

Video

(VIDEO) Od države nedovoljno i tračica i senzora za merenje šećera

Kontinuirane merače nivoa šećera u krvi od kraja januara o trošku obaveznog zdravstvenog osiguranja dobiće sva deca koja boluju od dijabetesa i ispunjavaju neophodne uslove, kao i odrasli koji koriste insulinsku pumpu. Bojana Marković iz udruženja za borbu protiv dijabetesa Plavi krug kaže da rešenje po kojem će se dobijati 12 senzora godišnje nije dobro, zbog toga što bi merač trebalo da se menja na svakih šest dana, a nedovoljan broj tračica i lanceta koji se koriste za samostalno merenje nivoa šećera je problem sa kojim se bore godinama.Postoje brojne poteškoće sa kojima se susreću osobe koje boluju od dijabetesa, ali ukoliko biste morali da izdvojite jedan problem koji bi najurgentnije morao da se reši, šta bi to bilo?To je jako teško jer nam mnoge stvari nedostaju. Ono što pričamo godinama je nedovoljni broj tračica za merenje nivoa šećera u krvi. Deca do osamnaest godina i trudnice imaju pravo do 150 tračica mesečno. Nakon osamnaeste godine mi imamo pravo na sto tračica, a nama mesečno treba otprilike 200, čak nekada i 250 tračica koje moraju da se dokupe. Cena tračica uopšte nije mala. Ona ide od 2.100 dinara do, u nekim mestima u Srbiji idu i do 2.800 dinara, zavisi od apoteke do apoteke i do mesta do mesta. Takođe, ljudi stariji od osamanaest godina nemaju više pravo na lancete. Lancete nam služe da bismo mogli da se bocnemo kada proveravamo nivo šećera u krvi.Sada postoje i kontinuirani merači šećera u krvi?U zadnjih pet godina pojavili su se kontinuirani merači za praćenje nivoa šećera u krvi koji 24 sata prate šećer. Region, Evropa, svet već ih koristi godinama i mi se zalažemo već godinama da to dođe i u Srbiju.Imali smo obećanje za Svetski dan dijabetesa, 14. novembra, kada je ministar zdravlja izjavio da će sva deca dobiti senzore i evo 30. januara je stupilo na snagu da će deca do osamnaeste godine dobiti pravo na 12 senzora (senzor je iglica koja je injektovana sve vreme u potkožno tkivo i očitava nivo šećera, dok se rezultati prate na transmiteru, prim.novinara) godišnje, plus transmiter koji prenosi u stvari podatke sa senzora.To važi za decu koja su na insulinskoj pumpi i biće za decu koja nemaju regulisane šećere, koja imaju oscilacije viskog ili niskog šećera, i oni će dobiti aparat na kome će se očitavati vrednosti.I samo moram da napomenem, da je tih 12 senzora godišnje malo, jer taj jedan senzor traje 6 dana. Znači šta ćemo posle toga? Opet se vraćamo na tračice, kojih i inače ima malo. Takođe, vrsta diskriminacije je da stariji od 18 godina dobijaju isto 12 senzora i transmitere, ali samo osobe koje su na insulinskoj pumpi. Ja ne znam koliko u Srbiji ima insulinskih pumpi, nešto možda malo više od hiljadu, znači imaćemo jako mali broj ljudi koji će moći da koristi senzor.Šta znači kada kažete “samo za one koji su na insulinskoj pumpi”, koja je to kategorija bolesnika?Pravo na insulinsku pumpu imaju osobe koje imaju razvijene komplikacije dijabetesa. Kod dece, kada imaju neregulisane šećere i povišen tromesečni prosek šećera, a kod straijih je to ako imaju razvijenu bubrežnu isofijenciju i ako su im ti tromešeni šećeri iznad 7.5, a normala je da budu do 6.1 ili ako su im ti prosečni šećeri veći od 8.5. Kada osoba ima šećer više od 8.5, to znači da je potpuno neregulisan i da živi sa jako viskom šećerima.Zbog čega smatrate da su kontinuirani merači potrebni svima koji boluju od dijabetesa?Kontinuirani merači vam, osim što više ne morate da bockate prste, omogućavaju da i u svakom trenutku možete da vidite koliki vam je šećer. On vam takođe pravi i dijagram gde vam pokazuje kako su vam se kretali šećeri tokom noći, tokom dana, kako reagujete na određenu hranu, kako reagujete na fizičku aktivnost, kako vam se kreću šećeri kada ste bolesni, jer tada nam šećeri obično skaču. I prosto i lekar i pacijent i roditelji čija deca imaju dijabetes mogu da vide kako im se kreću šećeri i šta treba da rade ili da vide da rade dobro pa da tako nastave.Dobra samokontrola, koja je ključ dobre regulacije dijabetesa, nam pomaže da ne dođe do komplikacija koje dijabetes razvija. A komplikacije koje dijabetes razvija su ozbiljne i nekada mogu da imaju i smrtne ishode, nažalost. Negde mislimo da država treba da bude svesna koliko treba da ulaže u dobru prevenciju, da ne bi dolazilo do komplikacija.Za Novu ekonomiju: Katarina BaletićUmesto za zdravstvo i javni dug, 950 miliona za reciklažu

Video

(Video) Veća lista čekanja, punija privatna ordinacija

Zakonska odredba kojom se lekarima omogućava istovremeni rad i u privatnom i u državnom sektoru je legalizovanje konflikta interesa i jedan od glavnih krivaca za postojanje listi čekanja, ocenio je za Novu ekonomiju doktor Draško Karađinović,koordinator udruženja Doktori protiv korupcije. Zbog toga i izostaje motivacije da se liste čekanja u državnom zdravstvu smanjuju. On dodaje da u javnosti nedostaje debate o zdravstvu, a da političke elite, kao i određeni zdravstveni krugovi nemaju interesa da privatno zdravstvo uključe u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja jer na taj način sebi osiguravaju monopol.Zbog čega u Srbiji i dalje postoje liste čekanja za brojne intervencije, a na neke od njih se čeka i više godina?Zdravstveni sistem je nereformisan, ostao je taj koncept iz vremena socijalističkog, državnog uređenja sa jedne strane, sa druge strane doneti su vrlo štetni zdravstveni zakoni. Prvo 2005. godine, a sada i prošle godine, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdrasvtvenom osiguranju, samo su to reciklirana rešenja iz 2005. godine. Stvaraju velike krupne probleme u funkcionisanju zdravstva posebno u ovom novom, drugačijem, konkurentnom privrednom okruženju.Vi imate jednu neverovatnu odredbu, član 60, koji omogućava državnim lekarima da rade privatno. Pa kako onda da nemate liste čekanja u državnim bolnicama? Jer samim tim što vi možete da radite privatno, što ste u tom legalnom konflitku interesa, što je neverovatan primer uopšte u javnom sektoru, lekari su jedini koji mogu da rade privatno u istoj delatnosti.To recimo profesorima, sudijama, carinicima nije dozvoljeno. Imate tu situaciju da nemate uopšte motivacije posebne da se te liste čekanja u državnom sektoru smanjuju. Što je veća lista čekanja u državnom sektoru to je punija ta privatna ordinacija popodne. Zbog toga imamo tu situaciju da građani dva puta plaćaju istu uslugu, jedanput kroz zdravstveni doprinos, a drugi put, pošto ne mogu da dobiju uslugu tamo gde su platili, u domu zdravlja ili bolnici, onda odu privatno i ponovo plate kod tog istog lekara koji prepodne radio i u državnoj ustanovi. Tako da je to isto sistemski problem.Infrastrukturni pomak je napravljen, prave se nove bolnice, kupuje se nova oprema međutim to ne može da bude rešenje. Bazično postoji taj konflikt interesa koji je legalizovan, to je ono što ne može ni na koji način da smanji te liste čekanja.CEO INTERVJU SA DR KARAĐINOVIĆEM POGLEDAJTE U VIDEU NA KRAJU TEKSTAŠta je prepreka za uključivanje privatnog sektora u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja? Zato što prvo to nije interes ni političkih elita, kao ni određenih zdravstvenih krugova u državnom zdravstvu, jer ništa nema slađe nego monopol. Monopol je najbolja moguća stvar za jedan udoban i komforan život, za jednu sinekuru. To je jedna simbioza između političkih elita i birokratskog aparata u Ministarstvu zdravlja, u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje... Oni nalaze milion razloga zašto je to nemoguće.Međutim mi smo često imali te debate, pogledajte Slovačku, pogledajte Češku, uspešne tranzicione zemlje. Vi imate demonopolizaciju finansiranja zdravstva. Imate u Slovačkoj tri obavezna zdravstvena fonda, ne jedan, nego tri. U Češkoj imate pet. Znači pacijent, osiguranik, prvo tamo ne plaća doprinose nego premiju, to je opet sad posebna priča. Sa zdravstvenom karticom bira i osiguranje, obavezno, od ta tri ili tih pet i posle toga bira lekara i bolnicu. Pa kome je onda u interesu da postoje liste čekanja? Nikome. Međutim, kod nas je model takav kakav je, postoje snažni interesi da sve ostane isto i to dovodi do toga da je potrošnja za zdravstvo 4 do 5 procenata bruto domaćeg proizvoda veća nego u susednim postkomunističkim zemljama. Milijardu i po, do dve milijarde evra, mi plaćamo više nego što bi trebalo. Problem je tu. Na te milijardu i po, dve, veliki broj lobija i interesnih grupa parazitira i zbog toga je sistem ovakav kakav je, statičan i nepokretan. Gde onda odlazi taj novac?Pa plaćate više. Vi hoćete da uradite biohemijsku analizu. Je l možete da je uradite u domu zdravlja? Možete, ali da čekate i ko zna kada će biti gotova, a oko domova zdravlja koliko hoćete imate privatnih biohemijskih laboratorija. To se presipa, dva puta se plaća ista usluga. Vi kada trošite 10-11 BDP više, a vaši susedi troše 5-6 posto BDP shvatite koliko ste vi u stvari hendikepirani. Vi dva puta više plaćate zdravstvenu uslugu. Taj novac bi mogao da bude mnogo pametnije iskorišćen, recimo kroz neke investicione cikluse, međutim model je takav da sa jedne strane ne postoji želja da se menja, sa druge strane, javnost čini mi se nije spremna da razgovara razmatra probleme zdravstva, školstva, penzionog sistema, a to je država.Mi pričamo o nekim ipak perifernim temama i slična su razmišljanja i u trenutnoj vlasti i u opoziciji koja je do pred par godina bila vlast i ona se isto ponašala na ovaj način. S tim što ipak treba reći razliku, sadašnja vlast je ipak napravila neki infrastrukturni pomak, to se mora priznati. Grade se bolnice, kupuje se oprema. Međutim, u suštini, građanin to ništa ne oseća.Često se kao veliki problem zdravstva pominje i nedostatak kadra, pre svega lekara. Da li vi to vidite kao deo problema?Ne vidim to kao problem. Ako pogledate statistike, a mi to redovno gledamo, videćete da Srbija ima suboptimalni broj lekara na 100.000 stanovnika. Evropska unija ima 330, Srbija ima 300. Znači, nije to problem. Srbija ima mnogo manje medicinskih sestara, od proseka u Evropskoj uniji. Srbija ima više kreveta od proseka u Evropskoj uniji. Prema tome, to nije opravdanje i to nije način na koji se može obrazložiti ovo postojanje listi čekanja i ova nesređenost u zdravstevnom sistemu. Sa jedne strane, između 400 i 800 lekara svake godine napusti Srbiju, to je po nekim slobodnim procenama, ne postoje zvanične statistike.Država lije krokodilske suze što naši mladi školovani kadrovi odlaze. Stvar se isto vrlo jednostavno rešava. Uvedite stimulativne platne razrede. Jer kada pogledate koliko je plaćen lekar ili specijalista napolju, to su 4 do 5 puta prosečne plate, ne minimalne. Vi imate ovde prosečnu platu 400 evra, vi kada biste platili lekara 1.600 evra, specijalistu 2.000 ili 2.500 evra, odjedanput bi se taj odlazak smanjio. Međutim, država nije spremna da uvede platne razrede što je verovatno opet nasleđe socijalističke prošlosti i žele za uranilovkom i želje da svi budemo jednaki. Prema tome, kadrovi prema meni nisu problem.Za Novu ekonomiju: Katarina Baletić

Video

(VIDEO) Jedva čekamo da se rešimo najboljih studenata

Naši talentovani mladi matematičari i fizičari uglavnom ne odlaze iz Srbije jer traže neki bolji život, konfor, veće plate. Njima je glavni motiv odlaska naučni doprinos koji mogu da daju, a za to ovde nemaju dovoljno uslova, ocenio je  Srđan Ognjanović, dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije u penziji na debati "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti".  Iz iskustva Matematičke gimnazije, on je kazao da Srbija ima talentovanu decu i da uz bolju organizaciju možemo da budemo ravnopravni, a možda i bolji, od mnogih razvijenih država. Pogledajte u VIDEU ispod šta je još rekao o talentovanim mladim ljudima koji odlaze.Nailaze dramatične promene u obrazovanju

Video

(VIDEO) Završi se rat dok mi poništimo plagijat

Da li su lažne diplome eksces ili postoji paralelni sistem koji proizvodi diplome za nekog ko uopšte nema nikakvo znanje i ko se čak nekad nije ni pojavio na tom fakultetu? Da li mi kao društvo uopšte imamo neke mehanizme da na to reagujemo? Ovo su samo neka od pitanja koja je postavio Rodoljub Šabić, advokat i bivši Poverenik za informacija od javnog značaja na debati "Obrazovanje kao ključni ljudski reurs budućnosti".POGLEDAJTE U VIDEU ISPOD TEKSTA ŠTA JE ŠABIĆ JOŠ REKAO.Debata je održana u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.

Video

(VIDEO) Budućnost je u neformalnom obrazovanju

Ako nekako hoćemo da pomirimo dva sveta, IT industriju i akademsko obrazovanje,  moramo da nađemo neki novi model obrazovanja, ocenio je programski direktor Digitalne Srbije Nemanja Đorđević.Kako je kazao, na razgovorima za posao u IT, niko vam ne traži diplomu.Đorđević je izašao sa ovom provokativnom tezom na debati "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti"  koja je održana u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.DUALNO OBRAZOVANJE UBUDUĆE I ZA VOJSKU I POLICIJU

Video

(VIDEO) Zec: Pupin bi bio čobanin da se samo gledalo šta privredi treba

Današnja reforma obrazovanja je zasnovano na potrebama poslovne zajednice, kaže profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Zec. Zašto on misli da to ne treba da bude jedini kriterijum, pogledajte u video u nastavku teksta.  Profesor Zec je bio učesnik na  debati „Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti"  koja je održana u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.PROČITAJTE JOŠ: POLA MLADIH ODE, POLA SE UČLANI U SNS PRVI U REGIONU: VLADA SRBIJE DONELA STRATEGIJU RAZVOJA VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

Video

Kada se razboliš u Kostolcu (VIDEO)

Posetili smo Kostolac i pitali građane kako su zadovoljni zdravstvenim uslugama u svom gradu, kao i na koji način sami održavaju zdravlje.  Nova ekonomija se bavi istraživanjem u oblasti zdravstva, a sada pitamo građane u manjim mestima da li im je dostupna zdravstvena zaštita i kako su zadovoljni uslugom.    Pišite nam vaša iskustva u komentarima ili na društvenim mrežama Facebook, Tviter i Instagram.  Pogledajte još: Koliko čekamo na lekarski pregled u Srbiji? (VIDEO) Šta vam fali? Da li smo depresivni? (VIDEO)

Video

(VIDEO) Svi ministri obrazovanja su nešto pokušali, ali nema pomaka

Najmanje 80 godina u Srbiji vlast ne vidi obrazovanje kao prioritetnu delatnost, i to se vidi po načinu izbora kadrova koji se time bave, po razgovorima na te teme. Nekako imam utisak da su u prethodnih pedesetak godina svi ministri pokušavali nešto da urade. Neki su to hteli sami, neki su bili pod nekim pritiskom. Svi su hteli da nešto unaprede, ali se gotovo ništa nije ozbiljno pomaklo jer postoje jezgra otpora promenama, ocenio je Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica. POGLEDAJTE U VIDEU ISPOD ŠTA KO NAJVIŠE PRUŽA OTPOR PROMENA U OBRAZOVANJU.Vigor Majić je bio jedan od učesnika na okruglom stolu "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti" koji je održan u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.

Video

Koliko čekamo na lekarski pregled u Srbiji? (VIDEO)

Nova ekonomija nastavlja da se bavi temom zdravstva u Republici Srbiji. Ovoga puta smo pitali građane koliko vremena su najduže čekali na lekarski pregled ili na intervenciju.  Molimo vas da popunite kratku anketu u kojoj nam možete odgovoriti na pitanje: Koliko ste vi najduže čekali kod lekara? LINK ZA ANKETU OVDE Pozivamo sve da nam u komentarima ispod teksta ili na društvenim mrežama pošalju svoja iskustva. Svoje komentare možete poslati i na adresu [email protected] PROČITAJTE JOŠ: Šta vam fali? Da li smo depresivni? (VIDEO) Depresija, anksioznost i značaj terapije | Dušan Jurić (AUDIO)

Izdanja

Broj 131, Jun 2026.

Broj 131

Jun 2026.
Broj 130, Maj 2026.

Broj 130

Maj 2026.
Broj 129, April 2026.

Broj 129

April 2026.
Broj 128, Mart 2026.

Broj 128

Mart 2026.
Broj 127, Januar 2026.

Broj 127

Januar 2026.
Broj 126, Decembar 2025.

Broj 126

Decembar 2025.
Broj 125, Novembar 2025.

Broj 125

Novembar 2025.
Broj 124, Oktobar 2025.

Broj 124

Oktobar 2025.
Broj 123, Septembar 2025.

Broj 123

Septembar 2025.