Video

Video

(VIDEO) Beograd na vodi je kao da bacate đubre kroz prozor

Naš odnos prema životnoj sredini je zaista razočaravajući. To se, zapravo, vidi iz položaja ministarstva koje se pogrešno zove Ministarstvo za ekologiju, umesto za zaštitu životne sredine, jer glavni aspekt bi trebalo da bude zaštita životne sredine. To ministarstvo je potisnuto u „treći red“ zato što je u stalnom sukobu interesa sa drugim ministarstvima, ocenio je prof. dr Vladimir Stevanović, redovni član SANU u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka na debati „Zaštita životne sredine – zemljište, voda, vazduh“.Govoreći o Beogradu na vodi, on je kazao da nije za zabranu projekata, ali da je reč o megalomanskom projektu države koji na mikro nivou predstavlja ljude koji bacaju đubre kroz prozor. POGLEDAJTE U VIDEU ISPOD ŠTA PROFESOR STEVANOVIĆ JOŠ MISLI O BEOGRADU NA VODI.Debatu je 20. februara 2020. u Vukovoj zadužbini organizovala grupa nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet  i Južne vesti) uz podršku Ambasade Švedske.

Video

(VIDEO) Godinama nemamo inovativne lekove za dijabetes

Ljudi oboleli od dijabetesa u Srbiji već dugi niz godina nisu dobili nijedan inovativni lek, iako bi im ovakve terapije odložile pojavljivanje komplikacija koje prate ovu bolest, kao i pružile mogućnost odlaganje insulinske terapije, objašnjava Bojana Marković iz udruženja Plavi krug. Ona ipak dodaje da je dobro što je od skoro uveden Registar dijabetesa koji bi trebalo da pruži kvalitetnije i pouzdanije podatke o tome koliko je osoba u Srbiji koji su oboleli, kako i kakva je priroda njihove bolesti, što bi pomoglo i oko planiranja državnih izdataka neophodnih za njihovo lečenje.Kada je u pitanju prevencija dijabetesa, šta mora da uradi država, a šta sami pacijenti?Pacijent mora da odigra važnu ulogu. On mora da vodi računa jer je dijabetes njegov, on živi sa njim. Imamo pacijente, nažalost, koji isto ne vode računa. Lekari bi možda te ljude trebalo da motivišu. Ili da ih pošalju ka udruženjima u mestima u kojima žive, jer svaki grad, pa i svako manje mesto ima udruženje. Mogu da se javi i nama kao Plavom krugu, iako smo beogradsko udruženje. Jer, iz nekog našeg iskustva, ljudi kada dolaze kod nas, imamo i neka naša druženja koja organizujemo. Prvo, za decu je to jako značajno, prvo da vide da nisu jedini koji žive sa dijabetesom, onda kroz razgovor i priču mogu da nauče kako da neke situacije da se prevazilaze, i one koje su vezane za dijabetes, a i neke druge životne situacije. Lekar nekada treba da uputi pacijenta i kod psihologa. To je isto jedan od problema. Ima ljudi koji uopšte nisu prihvatili da imaju zdravstveni problem, da imaju dijabetes i onda prave otpor. I možda bi država trebala da napravi neke, na primer edukacije, predavanja i za pacijente. Imamo znači te pacijente koji ne vode računa, ali ne možemo da zapostavimo ljude koji vode računa o dijabetesu. Prosto, da omogućite da imamo uvid u to kako nam se kreću šećeri, to nam je jako važno. Takođe, važne su nam i inovativne terapije.Šta podrazumevaju inovativne terapije?Inovativne terapije omogućavaju da kada se na vreme dijagnostikuje dijabetes, čovek koji koristi te terapije ima bolju regulaciju nivoa šećera u krvi. Odlažu se te komplikacije koje dijabetes razvija, odlaže se i prelazak na insulinsku terapiju. Ona nije ništa strašno, ali kada može da se odloži, bolje je da se odloži, jer ljudima sa tipom 2 pankreas i dalje radi, ali ne dovoljno za njihove dnevne i svakodnevne potrebe.To su zapravo neke vrste inovativnih lekova?Jeste, inovativni lekovi.Da li postoji ijedna vrsta ovakvih lekova kod nas?Ne, kod nas dugi niz godina nije ušao nijedan inovativni lek. Mi i apelujemo državi, Republičkom fondu i Ministarstvu zdravlja da su i te terapije jako važne, pogotovo što su sada te terapije prepoznate i u Evropi i uključuju se čak i deci. Neki od naših lekara uključuju i deci te terapije jer im one isto pomažu u boljoj regulaciji šećera.Od skoro je u Srbiji uveden obavezan Registar dijabetesa. Zbog čega je on značajan?To je jako dobra i korisna stvar. Mi smo bili jedna od retkih zemalja koje ga nemaju i o tome smo razgovarali sa državom godinama. Drago nam je da su to uveli, jer onda vi znate koliki je broj obolelih u zemlji, koliko imamo dece, koliko imamo ljudi koji su tip 1, koliko ljudi je na insulinskoj terapiji... Do sada su to bili samo neki okvirni brojevi. Baš za Svetski dan dijabetesa razgovarala sam sa ljudima iz Batuta da pitamo da li su počele da im stižu statistike iz domova zdravlja, jer su vraćena savetovališta za dijabetes i da prosto lekari vode evidenciju, na primer koliko imamo novootkrivenih. To su procenti koji su veoma značajni, kako lekarima, tako i državi. Republički fond za zdravstveno osiguranje onda tačno može da zna, koliko ima obolelih, koliki će da im budu troškovi, koliko će da bude lečenja u samoj bolnici. Onda i da vidimo na koji način mogu neki troškovi da se smanje i da se taj novac prebaci, na primer, na medicinska pomagala.Da li je do sada bilo sluha za preusmerenje troškova?Mi jesmo to uspeli da promenimo jer smo imali dosta administrativnih problema. Mi smo smatrali da je to glupost da idemo kod jednog lekara, kod drugog lekara, na neke komisije, pa smo to nekako fondu uspeli da objasnimo. Uveli su u jednom trenutku da idemo na svaka tri meseca na komisiju za tračice. Znači vi morate da odete kod izabranog lekara, da dobijete uput za specijalistu, onda odlazite kod specijaliste, specijalista vam piše izveštaj, vraćate se kod izabranog lekara, on vam piše obrazac za komisiju, izlazite na komisiju, koja kaže ok, možete da nastavite tračice. Ti svi odlasci koštaju kao jedna i po kutija tračica, na primer. I onda smo im objasnili da to nema potrebe. I dobro, to je trajalo nekih 9-10 meseci, pa je to ukinuto. Komisije nisu potrebne, ljudi koji imaju hroničnu bolest, hronična bolest znači doživotna bolest, ne možemo da ozdravimo. I onda nema potrebe za tom vrstom odlazaka.Kažete sada kako ste nadležnima objasnili da neke procedure nisu neophodne. Deluje da imate dobar kontakt sa državom?Da kažemo da imamo, s vremena na vreme. Do sada smo imali jedan sastanak sa Republičkim fondom, gde je bio i Dijabetološki savez Srbije, mislim da je to bilo u septembru, oktobru prošle godine, prvi put. Uglavnom kada im pošaljemo dopis, a slali smo par molbi za taj neki sastanak, nismo pozvani, već smo dobili pismeno odgovor u vezi sa time o čemu smo želeli da pričamo. A mislim da kada se vidimo, neke stvari ipak mogu bolje da se raščlane i da se bolje objasne nego u pisanoj komunikaciji. Tako da u principu, nismo imali, ali se nadamo da ćemo imati. Mislim da treba da sednemo svi zajedno - i Republički fond, Ministarstvo zdravlja, lekari i pacijenti. Da nas čuju i da vidimo na koji način je to moguće da se reši. Ako je potrebno da se pozove i Ministarstvo finansija... Da se nađe neko rešenje kako ljudima olakšati život sa bolešću.U Srbiji 40 odsto ljudi ni ne zna da ima dijabetes. Kada treba da posumnjamo da nešto nije u redu i da odemo na pregled? To je isto jako veliki problem, što 40 posto ljudi ne zna da živi sa dijabetesom. Po nekim statistikama Batuta, a nadam se da ćemo ove godine imati pravi broj iz nacionalnog registra koliko nas ima, neka procena je da nas ima 710.000, a da u Srbiji imamo 465.000 ljudi koji znaju da imaju dijabetes. Znači, ovih ostalih 245.000 ne zna da ima dijabetes. Problem je što ljudi nemaju naviku da odlaze kod lekara jednom godišnje da urade opštu krvnu sliku. U opštoj krvnoj slici glukoza je prvi parametar i nije on bez razloga na prvom mestu. Ljudi koji imaju porodičnu genezu, ukoliko imaju nekoga u porodici koji je imao dijabetes, oni bi negde posle 35, 40 godine trebalo da na svakih šest meseci proveravaju nivo šećera u krvi. Jer dijabetes tip 2 se ne oseća kao tip 1. Dijabetes tip 1 ima izuzetno iskazane promene, fizičke - jako ste žedni, često mokrite, umorni ste, neko ima crvenilo beonjača, neko naglo mršavi, jede, a mršavi… A kod tipa 2 nije to, nema tih promena i može da se javi čest umor ili nervoza, ali niko ne misli da mu fali nešto sa zdravljem, niko ne ode da uradi krvnu sliku, nego pripisuje to brzom načinu života u 21. veku. Veliki broj pacijenata i koji sazna da ima dijabetes, u tom trenutku ima već razvijene dve to tri komplikacije. To je već ozbiljan problem.

Video

(VIDEO) Od države nedovoljno i tračica i senzora za merenje šećera

Kontinuirane merače nivoa šećera u krvi od kraja januara o trošku obaveznog zdravstvenog osiguranja dobiće sva deca koja boluju od dijabetesa i ispunjavaju neophodne uslove, kao i odrasli koji koriste insulinsku pumpu. Bojana Marković iz udruženja za borbu protiv dijabetesa Plavi krug kaže da rešenje po kojem će se dobijati 12 senzora godišnje nije dobro, zbog toga što bi merač trebalo da se menja na svakih šest dana, a nedovoljan broj tračica i lanceta koji se koriste za samostalno merenje nivoa šećera je problem sa kojim se bore godinama.Postoje brojne poteškoće sa kojima se susreću osobe koje boluju od dijabetesa, ali ukoliko biste morali da izdvojite jedan problem koji bi najurgentnije morao da se reši, šta bi to bilo?To je jako teško jer nam mnoge stvari nedostaju. Ono što pričamo godinama je nedovoljni broj tračica za merenje nivoa šećera u krvi. Deca do osamnaest godina i trudnice imaju pravo do 150 tračica mesečno. Nakon osamnaeste godine mi imamo pravo na sto tračica, a nama mesečno treba otprilike 200, čak nekada i 250 tračica koje moraju da se dokupe. Cena tračica uopšte nije mala. Ona ide od 2.100 dinara do, u nekim mestima u Srbiji idu i do 2.800 dinara, zavisi od apoteke do apoteke i do mesta do mesta. Takođe, ljudi stariji od osamanaest godina nemaju više pravo na lancete. Lancete nam služe da bismo mogli da se bocnemo kada proveravamo nivo šećera u krvi.Sada postoje i kontinuirani merači šećera u krvi?U zadnjih pet godina pojavili su se kontinuirani merači za praćenje nivoa šećera u krvi koji 24 sata prate šećer. Region, Evropa, svet već ih koristi godinama i mi se zalažemo već godinama da to dođe i u Srbiju.Imali smo obećanje za Svetski dan dijabetesa, 14. novembra, kada je ministar zdravlja izjavio da će sva deca dobiti senzore i evo 30. januara je stupilo na snagu da će deca do osamnaeste godine dobiti pravo na 12 senzora (senzor je iglica koja je injektovana sve vreme u potkožno tkivo i očitava nivo šećera, dok se rezultati prate na transmiteru, prim.novinara) godišnje, plus transmiter koji prenosi u stvari podatke sa senzora.To važi za decu koja su na insulinskoj pumpi i biće za decu koja nemaju regulisane šećere, koja imaju oscilacije viskog ili niskog šećera, i oni će dobiti aparat na kome će se očitavati vrednosti.I samo moram da napomenem, da je tih 12 senzora godišnje malo, jer taj jedan senzor traje 6 dana. Znači šta ćemo posle toga? Opet se vraćamo na tračice, kojih i inače ima malo. Takođe, vrsta diskriminacije je da stariji od 18 godina dobijaju isto 12 senzora i transmitere, ali samo osobe koje su na insulinskoj pumpi. Ja ne znam koliko u Srbiji ima insulinskih pumpi, nešto možda malo više od hiljadu, znači imaćemo jako mali broj ljudi koji će moći da koristi senzor.Šta znači kada kažete “samo za one koji su na insulinskoj pumpi”, koja je to kategorija bolesnika?Pravo na insulinsku pumpu imaju osobe koje imaju razvijene komplikacije dijabetesa. Kod dece, kada imaju neregulisane šećere i povišen tromesečni prosek šećera, a kod straijih je to ako imaju razvijenu bubrežnu isofijenciju i ako su im ti tromešeni šećeri iznad 7.5, a normala je da budu do 6.1 ili ako su im ti prosečni šećeri veći od 8.5. Kada osoba ima šećer više od 8.5, to znači da je potpuno neregulisan i da živi sa jako viskom šećerima.Zbog čega smatrate da su kontinuirani merači potrebni svima koji boluju od dijabetesa?Kontinuirani merači vam, osim što više ne morate da bockate prste, omogućavaju da i u svakom trenutku možete da vidite koliki vam je šećer. On vam takođe pravi i dijagram gde vam pokazuje kako su vam se kretali šećeri tokom noći, tokom dana, kako reagujete na određenu hranu, kako reagujete na fizičku aktivnost, kako vam se kreću šećeri kada ste bolesni, jer tada nam šećeri obično skaču. I prosto i lekar i pacijent i roditelji čija deca imaju dijabetes mogu da vide kako im se kreću šećeri i šta treba da rade ili da vide da rade dobro pa da tako nastave.Dobra samokontrola, koja je ključ dobre regulacije dijabetesa, nam pomaže da ne dođe do komplikacija koje dijabetes razvija. A komplikacije koje dijabetes razvija su ozbiljne i nekada mogu da imaju i smrtne ishode, nažalost. Negde mislimo da država treba da bude svesna koliko treba da ulaže u dobru prevenciju, da ne bi dolazilo do komplikacija.Za Novu ekonomiju: Katarina BaletićUmesto za zdravstvo i javni dug, 950 miliona za reciklažu

Video

(Video) Veća lista čekanja, punija privatna ordinacija

Zakonska odredba kojom se lekarima omogućava istovremeni rad i u privatnom i u državnom sektoru je legalizovanje konflikta interesa i jedan od glavnih krivaca za postojanje listi čekanja, ocenio je za Novu ekonomiju doktor Draško Karađinović,koordinator udruženja Doktori protiv korupcije. Zbog toga i izostaje motivacije da se liste čekanja u državnom zdravstvu smanjuju. On dodaje da u javnosti nedostaje debate o zdravstvu, a da političke elite, kao i određeni zdravstveni krugovi nemaju interesa da privatno zdravstvo uključe u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja jer na taj način sebi osiguravaju monopol.Zbog čega u Srbiji i dalje postoje liste čekanja za brojne intervencije, a na neke od njih se čeka i više godina?Zdravstveni sistem je nereformisan, ostao je taj koncept iz vremena socijalističkog, državnog uređenja sa jedne strane, sa druge strane doneti su vrlo štetni zdravstveni zakoni. Prvo 2005. godine, a sada i prošle godine, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdrasvtvenom osiguranju, samo su to reciklirana rešenja iz 2005. godine. Stvaraju velike krupne probleme u funkcionisanju zdravstva posebno u ovom novom, drugačijem, konkurentnom privrednom okruženju.Vi imate jednu neverovatnu odredbu, član 60, koji omogućava državnim lekarima da rade privatno. Pa kako onda da nemate liste čekanja u državnim bolnicama? Jer samim tim što vi možete da radite privatno, što ste u tom legalnom konflitku interesa, što je neverovatan primer uopšte u javnom sektoru, lekari su jedini koji mogu da rade privatno u istoj delatnosti.To recimo profesorima, sudijama, carinicima nije dozvoljeno. Imate tu situaciju da nemate uopšte motivacije posebne da se te liste čekanja u državnom sektoru smanjuju. Što je veća lista čekanja u državnom sektoru to je punija ta privatna ordinacija popodne. Zbog toga imamo tu situaciju da građani dva puta plaćaju istu uslugu, jedanput kroz zdravstveni doprinos, a drugi put, pošto ne mogu da dobiju uslugu tamo gde su platili, u domu zdravlja ili bolnici, onda odu privatno i ponovo plate kod tog istog lekara koji prepodne radio i u državnoj ustanovi. Tako da je to isto sistemski problem.Infrastrukturni pomak je napravljen, prave se nove bolnice, kupuje se nova oprema međutim to ne može da bude rešenje. Bazično postoji taj konflikt interesa koji je legalizovan, to je ono što ne može ni na koji način da smanji te liste čekanja.CEO INTERVJU SA DR KARAĐINOVIĆEM POGLEDAJTE U VIDEU NA KRAJU TEKSTAŠta je prepreka za uključivanje privatnog sektora u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja? Zato što prvo to nije interes ni političkih elita, kao ni određenih zdravstvenih krugova u državnom zdravstvu, jer ništa nema slađe nego monopol. Monopol je najbolja moguća stvar za jedan udoban i komforan život, za jednu sinekuru. To je jedna simbioza između političkih elita i birokratskog aparata u Ministarstvu zdravlja, u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje... Oni nalaze milion razloga zašto je to nemoguće.Međutim mi smo često imali te debate, pogledajte Slovačku, pogledajte Češku, uspešne tranzicione zemlje. Vi imate demonopolizaciju finansiranja zdravstva. Imate u Slovačkoj tri obavezna zdravstvena fonda, ne jedan, nego tri. U Češkoj imate pet. Znači pacijent, osiguranik, prvo tamo ne plaća doprinose nego premiju, to je opet sad posebna priča. Sa zdravstvenom karticom bira i osiguranje, obavezno, od ta tri ili tih pet i posle toga bira lekara i bolnicu. Pa kome je onda u interesu da postoje liste čekanja? Nikome. Međutim, kod nas je model takav kakav je, postoje snažni interesi da sve ostane isto i to dovodi do toga da je potrošnja za zdravstvo 4 do 5 procenata bruto domaćeg proizvoda veća nego u susednim postkomunističkim zemljama. Milijardu i po, do dve milijarde evra, mi plaćamo više nego što bi trebalo. Problem je tu. Na te milijardu i po, dve, veliki broj lobija i interesnih grupa parazitira i zbog toga je sistem ovakav kakav je, statičan i nepokretan. Gde onda odlazi taj novac?Pa plaćate više. Vi hoćete da uradite biohemijsku analizu. Je l možete da je uradite u domu zdravlja? Možete, ali da čekate i ko zna kada će biti gotova, a oko domova zdravlja koliko hoćete imate privatnih biohemijskih laboratorija. To se presipa, dva puta se plaća ista usluga. Vi kada trošite 10-11 BDP više, a vaši susedi troše 5-6 posto BDP shvatite koliko ste vi u stvari hendikepirani. Vi dva puta više plaćate zdravstvenu uslugu. Taj novac bi mogao da bude mnogo pametnije iskorišćen, recimo kroz neke investicione cikluse, međutim model je takav da sa jedne strane ne postoji želja da se menja, sa druge strane, javnost čini mi se nije spremna da razgovara razmatra probleme zdravstva, školstva, penzionog sistema, a to je država.Mi pričamo o nekim ipak perifernim temama i slična su razmišljanja i u trenutnoj vlasti i u opoziciji koja je do pred par godina bila vlast i ona se isto ponašala na ovaj način. S tim što ipak treba reći razliku, sadašnja vlast je ipak napravila neki infrastrukturni pomak, to se mora priznati. Grade se bolnice, kupuje se oprema. Međutim, u suštini, građanin to ništa ne oseća.Često se kao veliki problem zdravstva pominje i nedostatak kadra, pre svega lekara. Da li vi to vidite kao deo problema?Ne vidim to kao problem. Ako pogledate statistike, a mi to redovno gledamo, videćete da Srbija ima suboptimalni broj lekara na 100.000 stanovnika. Evropska unija ima 330, Srbija ima 300. Znači, nije to problem. Srbija ima mnogo manje medicinskih sestara, od proseka u Evropskoj uniji. Srbija ima više kreveta od proseka u Evropskoj uniji. Prema tome, to nije opravdanje i to nije način na koji se može obrazložiti ovo postojanje listi čekanja i ova nesređenost u zdravstevnom sistemu. Sa jedne strane, između 400 i 800 lekara svake godine napusti Srbiju, to je po nekim slobodnim procenama, ne postoje zvanične statistike.Država lije krokodilske suze što naši mladi školovani kadrovi odlaze. Stvar se isto vrlo jednostavno rešava. Uvedite stimulativne platne razrede. Jer kada pogledate koliko je plaćen lekar ili specijalista napolju, to su 4 do 5 puta prosečne plate, ne minimalne. Vi imate ovde prosečnu platu 400 evra, vi kada biste platili lekara 1.600 evra, specijalistu 2.000 ili 2.500 evra, odjedanput bi se taj odlazak smanjio. Međutim, država nije spremna da uvede platne razrede što je verovatno opet nasleđe socijalističke prošlosti i žele za uranilovkom i želje da svi budemo jednaki. Prema tome, kadrovi prema meni nisu problem.Za Novu ekonomiju: Katarina Baletić

Video

(VIDEO) Jedva čekamo da se rešimo najboljih studenata

Naši talentovani mladi matematičari i fizičari uglavnom ne odlaze iz Srbije jer traže neki bolji život, konfor, veće plate. Njima je glavni motiv odlaska naučni doprinos koji mogu da daju, a za to ovde nemaju dovoljno uslova, ocenio je  Srđan Ognjanović, dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije u penziji na debati "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti".  Iz iskustva Matematičke gimnazije, on je kazao da Srbija ima talentovanu decu i da uz bolju organizaciju možemo da budemo ravnopravni, a možda i bolji, od mnogih razvijenih država. Pogledajte u VIDEU ispod šta je još rekao o talentovanim mladim ljudima koji odlaze.Nailaze dramatične promene u obrazovanju

Video

(VIDEO) Završi se rat dok mi poništimo plagijat

Da li su lažne diplome eksces ili postoji paralelni sistem koji proizvodi diplome za nekog ko uopšte nema nikakvo znanje i ko se čak nekad nije ni pojavio na tom fakultetu? Da li mi kao društvo uopšte imamo neke mehanizme da na to reagujemo? Ovo su samo neka od pitanja koja je postavio Rodoljub Šabić, advokat i bivši Poverenik za informacija od javnog značaja na debati "Obrazovanje kao ključni ljudski reurs budućnosti".POGLEDAJTE U VIDEU ISPOD TEKSTA ŠTA JE ŠABIĆ JOŠ REKAO.Debata je održana u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.

Video

(VIDEO) Budućnost je u neformalnom obrazovanju

Ako nekako hoćemo da pomirimo dva sveta, IT industriju i akademsko obrazovanje,  moramo da nađemo neki novi model obrazovanja, ocenio je programski direktor Digitalne Srbije Nemanja Đorđević.Kako je kazao, na razgovorima za posao u IT, niko vam ne traži diplomu.Đorđević je izašao sa ovom provokativnom tezom na debati "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti"  koja je održana u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.DUALNO OBRAZOVANJE UBUDUĆE I ZA VOJSKU I POLICIJU

Video

(VIDEO) Zec: Pupin bi bio čobanin da se samo gledalo šta privredi treba

Današnja reforma obrazovanja je zasnovano na potrebama poslovne zajednice, kaže profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Zec. Zašto on misli da to ne treba da bude jedini kriterijum, pogledajte u video u nastavku teksta.  Profesor Zec je bio učesnik na  debati „Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti"  koja je održana u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.PROČITAJTE JOŠ: POLA MLADIH ODE, POLA SE UČLANI U SNS PRVI U REGIONU: VLADA SRBIJE DONELA STRATEGIJU RAZVOJA VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

Video

Kada se razboliš u Kostolcu (VIDEO)

Posetili smo Kostolac i pitali građane kako su zadovoljni zdravstvenim uslugama u svom gradu, kao i na koji način sami održavaju zdravlje.  Nova ekonomija se bavi istraživanjem u oblasti zdravstva, a sada pitamo građane u manjim mestima da li im je dostupna zdravstvena zaštita i kako su zadovoljni uslugom.    Pišite nam vaša iskustva u komentarima ili na društvenim mrežama Facebook, Tviter i Instagram.  Pogledajte još: Koliko čekamo na lekarski pregled u Srbiji? (VIDEO) Šta vam fali? Da li smo depresivni? (VIDEO)

Video

(VIDEO) Svi ministri obrazovanja su nešto pokušali, ali nema pomaka

Najmanje 80 godina u Srbiji vlast ne vidi obrazovanje kao prioritetnu delatnost, i to se vidi po načinu izbora kadrova koji se time bave, po razgovorima na te teme. Nekako imam utisak da su u prethodnih pedesetak godina svi ministri pokušavali nešto da urade. Neki su to hteli sami, neki su bili pod nekim pritiskom. Svi su hteli da nešto unaprede, ali se gotovo ništa nije ozbiljno pomaklo jer postoje jezgra otpora promenama, ocenio je Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica. POGLEDAJTE U VIDEU ISPOD ŠTA KO NAJVIŠE PRUŽA OTPOR PROMENA U OBRAZOVANJU.Vigor Majić je bio jedan od učesnika na okruglom stolu "Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti" koji je održan u Domu Vukove zadužbine u Beogradu u organizaciji grupe nezavisnih medija (Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti), uz podršku Ambasade Švedske. Ovo je prva debata u okviru društvenog dijaloga „Srbija 2030 – koji je naš put" u kojem je ova grupa medija želela da otvori teme strateški važne za dalji pravac razvoja Srbije.

Video

Koliko čekamo na lekarski pregled u Srbiji? (VIDEO)

Nova ekonomija nastavlja da se bavi temom zdravstva u Republici Srbiji. Ovoga puta smo pitali građane koliko vremena su najduže čekali na lekarski pregled ili na intervenciju.  Molimo vas da popunite kratku anketu u kojoj nam možete odgovoriti na pitanje: Koliko ste vi najduže čekali kod lekara? LINK ZA ANKETU OVDE Pozivamo sve da nam u komentarima ispod teksta ili na društvenim mrežama pošalju svoja iskustva. Svoje komentare možete poslati i na adresu info@big.co.rs PROČITAJTE JOŠ: Šta vam fali? Da li smo depresivni? (VIDEO) Depresija, anksioznost i značaj terapije | Dušan Jurić (AUDIO)