Vanilice

Vanilice su kolačić sa neobičnom sudbinom. Ljudi ih ili ekstremno vole ili ih ne podnose toliko da ne žele da ih jedu čak i kad “nema ništa drugo”. Razlog za to često leži u specifičnoj teksturi keksastog dela koja je za mnoge previše suv, a utisak ne može da im popravi ni marmelada koja se nalazi u sredini.

Oni drugi, pak, vanilice obožavaju upravo zbog tog kontrasta pečenog, suvog testa i sočnog, voćnog nadeva, najbolje pomalo kiselog, pa se vanilice ne nazivaju džabe kraljicom među sitnim kolačima. Jednostavne su i “sigurica” su – kada na trpezi imate preveliki izbor ili neke kolače sa kojima ljudi nisu upoznati, radije će se odlučili za ono što poznaju, a to su dobre,stare vanilice.

Tako otprilike funkcioniše i politička propaganda u Srbiji. Daj ljudima ono što mogu lako da shvate i svare i završio si pola posla. Tako se u propagandne “vanilice” mogu ubrojati sada već standardne stvari poput ad hok novčanih davanja, predizbornih povećanja plata i penzija, rast prosečne plate (inflacija se u tom kontekstu nikad ne pominje) – ali i neke megalomanske koje većini ljudi zvuče kao naučna fantastika, ali opet ne toliko nerealno da bi rekli “Ma, daj, ljudi, šta pričate?!”, kao što su nacionalni stadioni ili leteći automobili.

Takve “vanilice” će zadovoljiti potrebu za slatkim obećanjima najvećem broju onih koji sede za propagandnom trpezom, a usput možete, po potrebi, prošarati i nekim drugim sitnim kolačima, pošto uvek ima tih nekih izroda kojima vanilice nisu dovoljne i koji žele malo šareniju trpezu, pa makar je i samo gledali.

Propagandne “vanilice” su, baš poput pravih, jednostavne za pripremu i lepo izgledaju, ali se od pravih vanilica ipak razlikuju u jednoj jako bitnoj stvari. Nisu tako ukusne i na kraju gotovo uvek “zapadnu” i prisednu.