U Srbiji ima 2.000 prozjumera, instalisano 16 megavata solarnih panela

Broj prozjumera u Srbiji, domaćinstava koja su instalirala solarne panele i sada EPS-i šalju viškove energije koje proizvedu, u 2023. godini, prvih punih 12 meseci od kada ova mogućnost postoji, popeo se na skoro 2.000. Ukupno je instalisano preko 16 megavata kapaciteta, pokazuju podaci Elektåroprivrede Srbije dostavljeni Centru za unapređenje životne sredine, koji je prošlog petka organizovao onlajn radionicu posvećenu ovoj temi.

Prozjumeri ili zvanično kupci-proizvođači višak proizvedene energije šalju u distributivni sistem, koji se, kako je plastično objasnio Vladan Šćekić, predsednik Centra, ponaša kao virtuelna baterija.

To znači da se struja proizvedena tokom letnjih meseci kada je sunčeva energija najjača, može koristiti tokom jeseni i zime, tako da vlasnik panela na kraju svu tu energiju iskoristi.

Poravnanje je jednom godišnje, 31. marta.

“To znači da mi iz meseca u mesec gomilamo viškove i možemo da ih iskoristimo do kraja marta. To je recimo bolje rešenje nego u Sloveniji gde se 31. decembra vrši poravnanje. Mi ovako viškove struje koju proizvedemo tokom leta, možemo da koristimo tokom cele zime i da uđemo u novi ciklus u aprilu. To je kao pripejd tarifa gde se nepotrošena struja prenosi u sledeći mesec”, kaže Nenad Maričić, jedan od prvih prozjumera u Srbiji.

Ako do 31. marta kupac-proizvođač ne potroši višak koji je u prethodnih 12 meseci predavao EPS-u, ti kilovati se poništavaju, odnosno “propašće mu”.

“Prva godina postojanja prozjumera je pokazala da je polovina onih koji su instalirali solarne panele uspela da potroši svu energiju koju je predala EPS-u, a da je dodatnih 31 odsto domaćinstava imalo relativno mali višak od manje od 500 kilovata koji nisu iskoristili do 31. marta. Samo četiri odsto prozjumera je proizvelo više od 2.000 kilovata koji su im “propali”, i oni su odgovorni za čak 41 odsto svih viškova koje je EPS dobio “besplatno”. 

Isplativost solarnih panela

Zato je važno da se grade solarne elektrane usklađene sa potrošnjom, kako se ne bi gradili sistemi koji će proizvoditi struju koja će ostati zarobljena u sistemu”, rečeno je na radionici.

Ugradnja solarnih panela najkorisnija je onima koji često ulaze u crvenu ili plavu zonu.

Kako kaže Maričić, za elektranu od 10 kilovata period isplativosti je oko sedam godina, a za elektrane od pet kilovata od 10 do 12 godina.

“S obzirom na vek trajanja elektrane od oko 25 godina, to znači da ćete od panela uslovno govoreći zarađivati bar narednih 18 godina, pošto vam se početno ulaganje vrati za sedam godina. Za manje elektrane, više od polovine životnog veka ćete moći da zarađujete od nje”, kaže Maričić.

Šćekić podseća da period povraćaja investicije direktno zavisi i od kretanja cene struje za domaćinstva, “koja je poskupela pet puta u poslednje dve godine, za ukupno 42 odsto”.

Cene solarnih elektrana variraju, ali se u Srbiji okvirno kreću od 1.000 do 1.200 evra po kilovatu panela. To znači da je za elektranu od šest kilovata potrebno oko sedam hiljada evra.

“Na sajtu prozjumer.rs moguće je pronaći i kalkulator preko koga se može okvirno izračunati potrebna veličina solarne elektrane i videti gruba procena cene takvog sistema. Zakonom je maksimalna veličina elektrane za prozjumere ograničena na 10,8 kilovata, što je za nivo domaćinstva sasvim dovoljno”, kaže Šćekić.

Pritom, treba znati da se struja iz distributivnog sistema povlači u onoj tarifi u kojoj je i predata, što znači da pri planiranju elektrane treba prevashodno gledati potrošnju iz više, dnevne tarife, budući da i sunce energiju daje samo tokom dana.

U suprotnom se može dogoditi da se postavi preveliki sistem, što će em podići troškove em može dovesti do toga da domaćinstvo na kraju ne uspe da tokom godine povuče sve viškove koje napravi tokom leta.

Treba znati i da držanje “viška” energije u sistemu EPS-a zapravo nije sasvim besplatno.

Kad se radi o viškovima “plaćamo samo mrežarinu i naknadu za povlašćene proizvođače na šta se obračunava akciza i PDV, što znači da preuzimanje naših viškova košta 6,04 dinara po kilovat času”.

“To možda deluje skupo, ali ako se pogleda da je prava cena struje sa svim obračunatim naknadama i porezima 36 dinara po kilovatu u crvenoj zoni u višoj tarifi, 18,7 dinara u plavoj i 12,8 u zelenoj, naša ušteda je ono što dobijemo kad kad se odbije tih šest dinara. Zato su solarni paneli najisplativiji za one u crvenoj zoni, ali su i dalje isplativi čak i za zamenu potrošnje u zelenoj zoni”, kaže Šćekić.

Iako postavka solarne elektrane može da košta od pet do deset hiljada evra, pa i više od toga, često je moguće dobiti olakšice koje pokrivaju deo troškova.

Tako Ministarstvo energetike ima program energetske sanacije preko kog je najčešće moguće dobiti subvenciju do 50 odsto za elektrane veličine do šest kilovata.

“Tako da je tu najčešći iznos subvencije do 400.000 dinara. Već s tom subvencijom smanjuje se period povraćaja investicije u solarnu elektranu”, kaže Maričić. Ipak, budući da ovaj program Ministarstvo sprovodi u saradnji sa lokalnim samoupravama, subvencije za solarne panele nisu dostupne u svim opštinama, pa pre izgradnje prvo treba proveriti koji uslovi važe za lokaciju gde se nalazi kuća na kojoj će biti postavljena elektrana.

Osim subvencija, moguće je dobiti i kredit za instalaciju solarnih panela. Kako je rečeno na panelu, EBRD i KfW su omogućile dobijanje jeftinijih kredita preko komercijalnih banaka. Šema funkcioniše tako da je često moguće dobiti kredit u kom će 10 do 20 odsto biti bespovratna sredstva. Trenutno, banke nude kredite za ove namene sa rokom otplate od 13 do 95 meseci, uz maksimalni iznos do 3,5 miliona dinara i kamatu od sedam do osam odsto.

Kako do statusa prozjumera?

Prema Maričićevim rečima, za postavku solarne elektrane nisu potrebne nikakve dozvole.

Nisu potrebne ni bilo kakve posebne instalacije, jer se čitav sistem priključuje na postojeću strujnu mrežu u kući.

Jedino je važno da sistem instalira licencirana firma, što je zakonska obaveza, budući da ta firma posle obavljenih radova vlasniku izdaje potvrdu o usklađenosti instalacija sa propisima, a u većini slučajeva vodi i čitav postupak dobijanja svih potrebnih dozvola za priključenje elektrane na distributivni sistem.

Prema Maričićevim rečima, sama postavka panela i povezivanje sistema traje samo jedan ili dva dana, posle čega se, uglavnom mejlom, bez potrebe odlaska do bilo koje institucije, traže i potpisuju sva potrebna dokumenta, od zahteva za prilagođavanje mernog mesta, ugovora o prelasku na neto merenje struje i ugovora o preuzimanju mernog mesta.

Tokom ovog postupka korisnik postavlja i novo, dvosmerno brojilo, umesto uobičajenog jednosmernog, pošto kupci-proizvođači struju i primaju i šalju. Ovo brojilo prozjumer zasebno kupuje, a zatim ga predaje EPS-u kao poklon, ali zato trošak svih eventualnih kvarova na uređaju takođe pada na EPS.

Postupak se završava upisom domaćinstva u registar potrošača-proizvođača, što se završava u roku od pet dana.

Čitavu proceduru “u 90 odsto slučajeva vodi firma angažovana i za instalaciju sistema”, a te firme uglavnom i prodaju svu potrebnu opremu.

Prozjumeri struju plaćaju po takozvanom neto principu, što znači da se od broja kilovata koje su preuzeli od EPS-a odbija broj kilovata koje su predali EPS-u i račun se plaća samo na tu razliku.

“Višak struje koji smo predali tokom meseca se vidi na računu, a svi pripadajući troškovi bi trebalo da se obračunavaju na tu neto razliku, ali to još nije tako.

Trenutno se PDV, akciza, a od sledećeg računa i naknada za energetsku efikasnost obračunavaju na neto razliku. Naknada za povlašćene proizvođače iz obnovljivih izvora se i dalje plaća za ukupno preuzetu struju (bez obzira koliki je deo te struje ona koju je prozjumer sam proizveo i ranije dao EPS-u)”, kaže Šćekić. Mrežarina se takođe plaća na ukupnu količinu struje.