Srbija
Intervju sa Rastislavom Dinićem, kolumnistom Peščanika, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Rastislav Dinić o Srbiji posle izbora (AUDIO)Održani su izbori 21. juna, i rezultati su takvi kakvi jesu. Zbog čega se dogodio ovakav debakl opozicije koja je izašla na izbore? Rastislav Dinić: Za mene je pravo pitanje: “Zašto su akteri koji su pristali da učestvuju na izborima mislili da će biti drugačije?” Tu, pre svega, mislim na aktere čiji opozicioni pedigre nije u pitanju -- ja bih rekao da PSG-ov opozicioni pedigre nije u pitanju, mislim da su oni prosto doneli pogrešnu odluku, a slično važi i za Zorana Živkovića i Novu stranku. Svi su doživeli debakl -- ne samo prava opozicija, nego čak i ova lažna opozicija, koja je bila forsirana od strane režima. A zašto? Zato što ljudi nisu glupi, i razumeju šta im se šalje kao poruka. Meni je jedan fenomen jako zanimljiv -- Pokret za obnovu Kraljevine Srbije. Za mene njihov uspeh nije bio iznenađenje, zato što je sasvim evidentno da je na njihovu kampanju bilo potrošeno najviše novca. Oni su takođe bili najprotežiraniji na režimskim televizijama, a to su sve nacionalne televizije, sve televizije sa nacionalnim frekvencijama. Dakle, oni su bili u svim onim debatama, CeSID-ovim i RTS-ovim, svaki drugi bilbord je njihov, i njihova promocija traje jako dugo. Konačno, oni uopšte nisu stranka opozicije, nego stranka vlasti -- Žika Gojković je čovek koji je u prethodni saziv parlamenta izabran na listi SNS-a. I uprkos svemu tome, oni nisu uspeli da pređu cenzus. Jedna od stvari oko koje se mnogo lome koplja je to kolika je zapravo bila izlaznost, budući da službene cifre koje iznosi RIK kod mnogih bude sumnju. Kakav god da je taj procenat -- a on svakako jeste negde oko 50% -- kome to daje razloga za zadovoljstvo? RD: Po meni je merodavna ona procena sa kojom je izašla CRTA, i za njih mislim da su jedini nezavisni posmatrači ovih izbora. Znači, u saopštenju CRTA-e se vrlo jasno navodi da je prava izlaznost oko 45%, i da je jedini razlog što su tu izlaznost uspeli da napumpaju do 49% ogroman broj nepravilnosti. Na svim izborima značajan deo biračkog tela apstinira, i taj procenat je obično negde oko 40 - 45% -- međutim, na ovim izborima je apstiniralo između 50% i 55%. Kada govorimo o toj razlici, o određenom procentu biračkog tela koji je ranije izlazio na izbore, a u nedelju nije -- ja mislim da se tu radi o jednoj grupi građana koji redovno prate politiku, koji su učestvovali u protestima, koji su informisani, i koji znaju za bojkot. Prvo, bojkot je apsolutno uspeo. I to ne samo zbog spuštene izlaznosti, nego i zato što se desilo upravo ono na šta su njegovi zagovarači i upozoravali. Jer, ako je ta “izborna” opozicija doživela debakl, bojkot-opozicija je doživela potvrdu svoje hipoteze -- koja je da zapravo nema nikakvih uslova za fer i slobodne izbore. Tako homogenu situaciju u parlamentu, kao što sada imaju naprednjaci, ima još jedino Lukašenko u Belorusiji. Mislim da je to vrlo jasan signal da su pristalice bojkota bile apsolutno u pravu. Kako smo došli dotle da smo se sveli na drugu Belorusiju? RD: To pitanje je definitivno kompleksno, i odgovor zavisi od toga šta ćete uzeti kao početnu tačku -- da li 1990, Peti oktobar ili 2012... Ja ću vam dati jedan vrlo kratak odgovor, koji će se fokusirati samo na odgovornost jedne vrste institucija, u zemlji i svetu, ali pre svega u Evropi -- koja je vrlo blagonaklono gledala na uzurpaciju demokratije od strane Aleksandra Vučića i njegove partije, odnosno oligarhije. Imamo različite nivoe EU birokratije, neke domaće nevladine organizacije, institucije koje služe za kontrolu izbornog procesa, i tako dalje, tu su i ambasade navodno prijateljskih zemalja... I svi su zbunjeni, nikome nije jasno kako nam se, zaboga, ovo desilo. Nije se desilo preko noći, naravno, dešava nam se već osam godina, a ja bih istakao "zaslugu" jedne vrlo značajne, ja mislim možda i ključne institucije u svemu tome -- a to je Evropska narodnjačka partija. To je transnacionalna evropska partija, u kojoj je najjača stranka svakako CDU Angele Merkel, tu je, zatim, i Orban, tu je bio Gruevski, tu je HDZ -- a tu i je naš SNS. Donald Tusk, predsednik Evropske narodnjačke partije, je pred izbore poželeo sreću Aleksandru Vučiću i dao mu apsolutnu, nedvosmislenu podršku. Takođe je, odmah nakon izbora, javno izrazio svoje zadovoljstvo rezultatima. Ja mislim da je to vrlo jasan signal da je ta evropska porodica partija, koja je nekada važila za desni centar, a sada vidimo da prelazi sve više u neku vrstu ekstremne autoritarne desnice, izuzetno zaslužna za ovo što nam se dešava. Kakva je sad situacija u glavnom gradu? Da li je to što je u Beogradu izlaznost bila toliko mala možda neki povod za optimizam? RD: Ja mislim da je to vrlo jasan signal. Mogu da vam kažem da je i u Nišu izlaznost vrlo niska -- ne baš kao u Beogradu, ali niža od srpskog proseka, niža od 65%. U Novom Sadu je, koliko čujem, takođe slična situacija. To nam govori da je u najvećem gradovima, što smo negde i znali, najbolja obaveštenost -- da ljudi prate politiku, da su pratili inicijative za bojkot, da su razočarani, i da im je jasno šta se dešava. Takođe mislim i da postoje neki lokalni razlozi za takve reakcije. Mislim da je u Beogradu bojkot dobrim delom reakcija na nasilnički, siledžijski način na koji se upravlja tim gradom, a znam da je u Nišu to svakako posledica siledžijskog, skoro okupatorskog odnosa republičkih vlasti prema Nišu.U Beogradu je SNS osvojio vlast i na onim opštinama koje su se smatrale bastionima opozicije, kao što su Stari grad i Vračar. Još uvek nemamo precizne podatke o tome koliko je ljudi izašlo na izbore na tim beogradskim opštinama, ali neki ljudi očigledno jesu, i većinom su glasali za naprednjake. Da li je Vračar kao bastion opozicije samo jedan mit, ko su ti vračarski naprednjaci, i šta nam govori to što ih sad ima toliko? RD: Ja mislim da na Vračaru, kao i svugde drugde, SNS ima svoje metode pritiska, ali takođe i svoje metode privlačenja građana. Daleko od toga da mislim da su svi birači SNS-a ucenjeni ili pritisnuti, mislim da ima i onih koji za njih glasaju zato što im je to što oni rade sasvim OK. Takođe mislim da takvih ima solidan broj u takozvanoj višoj srednjoj klasi, koja uglavnom živi na Vračaru.To je isto jedan mit, da urbani i savremeni ljudi ne glasaju za naprednjake... RD: Ja mislim da je to apsolutno mit. Ako se pogleda poslednja kampanja SNS-a, ona potpuno, potpuno cilja na tu japi klasu. “Potrudi se i uspećeš, samo veruj u sebe!” i tako dalje... To je prava neoliberalna kampanja, prodaje se taj neki “srpski san” -- kao američki san. Mislim da postoji jedna klasa ljudi za koju je SNS sasvim OK -- čak i ako im nije baš apsolutno po meri, onda im barem nije neka naročita smetnja. Šta se zapravo dogodilo u Šapcu? Šta je značila velika izlaznost tamo? RD: Mislim da je to pre svega pokazatelj da kada imamo prave, kompetitivne izbore, na kojima se neke dve strane, ili više njih, zaista takmiči za vlast… To na republici nije bio slučaj -- niko se nije utrkivao za vlast, svi smo znali ko će pobediti. Onda kada zaista imate neizvesne izbore, kakvi bi demokratski izbori generalno trebalo da budu, onda se ljudi na to masovno odazovu, i izađu na glasanje. Ljudi su izašli, jer im je bilo stalo do toga ko će pobediti -- i jednima i drugima. Ali mislim da je druga poruka onoga što se desilo u Šapcu to da ta i takva opozicija može nešto da učini, ali samo u jednom slučaju -- ako na nekom nivou već ima vlast.Ko bi sada, posle ovakvih rezultata, trebalo da podnese ostavku, i zbog čega?RD: Ne bih da se mešam u kadrovsku politiku različitih pokreta i stranaka... Mislim da je bitnije pitanje šta će se sada desiti, i kako će se regrupisati otpor uzurpatorskoj vlasti. Mislim da je to bitno, i mislim da je za tako nešto važno da ne čitamo bukvice, nego da pokažemo spremnost da se zajednički radi na osnovnim demokratskim vrednostima. Ali dobro, ipak… Neko je doneo neke pogrešne procene, neko nije pokazao sposobnost i doraslost zadatku. Da li bi te ljude ipak trebalo usput pobacati sa palube? RD: (smeh) To je zaista unutrašnja stvar tih različitih pokreta… Ali, recimo ovako -- pretpostavljam da mislite pre svega na ove koji su doživeli debakl na ovim izborima -- ukoliko ne dođe do smena u tim pokretima i strankama, nema nikakvog razloga da se oni pri sutrašnjem građenju nekakvog antiuzurpatorskog bloka ili antiuzurpatorske borbe bilo šta pitaju. Ne treba se uopšte obazirati na njihova mišljenja. Oni su, nažalost, prokockali svoju šansu, i samo ukoliko u tim pokretima dođe do nekog pročišćenja, ili ukoliko pokažu da su naučili neku lekciju, onda možda ima smisla razgovarati sa njima. Evo, meni se kao pozitivan primer čini ovo što se sada dešava u Demokratskoj stranci. Tamo dolazi do jednog ozbiljnog pročišćavanja, i tamo je zapravo ova, hajde da nazovem “kolaborantska” struja doživela fijasko, i nije uspela da istera svoje. Meni izgleda kao da će Demokratska stranka možda po prvi put u poslednjih osam godina imati šansu da povrati jedan deo poverenja građana. Šta povlači situacija koju smo sada dobili u Skupštini, u kojoj više nema opozicije? Postoje one tropske ribice koje, kad se, na primer zbog povećanja temperature, desi da u jatu bude više ženki nego mužjaka ili obrnuto -- onda oni kojih ima više krenu da menjaju pol, da bi se uspostavila ravnoteža. Mi posle ovih izbora u Skupštini imamo to da su svi istog pola, i onda tu ne može da se desi nikakav seks. Da li će SPS, odnosno Dačić morati da menja pol, čisto da bi postojala neka opozicija? RD: (smeh) Videćemo, videćemo kako će to biti... Ja iskreno ne očekujem da će to desiti. Imamo “opoziciju” u parlamentu, tu je Šapić, pa će tu biti nekakvog cirkusa... Ja prosto očekujem da se u Skupštini neće dešavati ništa -- s tim što bih istakao da je situacija takva već neko vreme. Dakle, otkad prava opozicija bojkotuje njen rad, u Skupštini se ne dešava ništa, i nema dobrog načina da vlast to razreši u svoju korist. Dakle, naš parlament sad izgleda kao severnokorejska skupština, kao beloruska skupština -- izgleda kao parlament u jednom autoritarnom sistemu, što Srbija i jeste. Jednostavno, više nema pretvaranja da nije. Nema fasadne demokratije -- fasada je sklonjena, i unutra se ukazala realnost jednog apsolutno autoritarnog društva. Ovo je jedna katastrofalna slika, koja je katastrofalna i za samog Vučića. Ne znam kako će oni to hendlovati, i ne čini mi se da za to postoji dobar način. Meni se zato čini da će oni biti pod strašnim pritiskom da što pre organizuju nove izbore -- možda čak i do kraja ove godine, ali svakako naredne. Koji su mehanizmi na raspolaganju opoziciji da izvrši taj pritisak za raspisivanje vanrednih izbora, i koje su im uopšte strategije i metode političke borbe dostupne u ovom delikatnom trenutku? RD: To je pitanje koje je dosta puta postavljeno tokom kampanje za bojkot, u smislu: "Pa dobro, ali šta ćete dan posle?" Mi znamo kakve su sve metode na raspolaganju borcima protiv autoritarnih režima -- od građanske neposlušnosti, preko masovnih protesta i različitih vrsta akcija, do organizovanja paralelnih struktura, i tako dalje... To su sve opcije koje treba imati u vidu, i koje nažalost nismo razvijali tokom ovih osam godina, jer je prevelika količina energije odlazila u jednu već nameštenu igru, a to su izbori. Mislim da je jako tužno što je prošlo previše vremena da bi se shvatilo da je energija potrošena na izbore potrošena uludo. Treba misliti o drugim metodama političke borbe. Postoje različiti arsenali alatki za političku borbu u autoritarnim sistemima -- sad, koji će najbolje funkcionisati? To zavisi od konteksta, i od konkretnih borbi, ali ja mislim da je krajnje vreme da počne da se misli o tome. Mislim da pozitivan efekat bojkota nije samo u tome što je zadat udarac režimu, i što je podriven njegov legitimitet, nego i tome što je razbijena jedna iluzija koja je postojala u opozicionoj javnosti, među građanima, da se smena vlasti može postići "normalnim" metodama. Dakle, vreme da se proširi naš asortiman metoda i alatki za borbu protiv autoritarnog režima. Da li uopšte i postoji prava želja za nekom akcijom i borbom, ili opozicija ima taj neki tajni master plan o kome se govori -- da prosto sačekaju da Vučić izda Kosovo, pa da ga iza ćoška zaskoče i preuzmu vlast?RD: Znate kako, mene u suštini ne zanima master plan opozicije, ako i postoji… Ne znam koje opozicije -- verovatno Saveza za Srbiju, a i tu je pitanje da li je to plan baš svih delova Saveza... Ja mislim da je jako bitna stvar to kako će građani reagovati na ovo, a ne samo opozicioni lideri. Dakle, opozicioni lideri mogu da imaju neke svoje planove, neku lenjost ili ne znam šta -- ali činjenica je da postoji ogromno nezadovoljstvo ovom situacijom... To se pokazalo ovom neizlaznošću i bojkotom, pokazuje se i na milion drugih malih načina, i ako opozicija nije spremna to da artikuliše, naći će se neki novi akteri da to učine. Zaista ne mislim da je presudno kakav je master plan opozicije. Mislim da prosto treba poslušati šta građani žele, a ne bih rekao da žele da čekaju nekakvo rešavanje Kosova -- koje je uzgred mitsko. Evo, već osam godina je prošlo, a nismo ništa videli na tu temu... Dobro, videli smo Briselski sporazum, to je tačno, ali uglavnom vidimo ono u čemu je socijalističko-radikalska vlast ovde bila najbolja -- a to je razvlačenje, menjanje teme, izbegavanje odgovornosti, i tako dalje... Tako da ne mislim da se treba vezivati za takve situacije, mislim da treba raditi uprkos tome, i zasnivati otpor ovoj uzurpatorskoj vlasti na nečemu drugom. Ne na pitanju Kosova, nego pre svega na pitanju demokratije.A u kom organizacionom obliku bi trebalo realizovati taj otpor? Da li je tu zaista jedini izlaz neka velika opoziciona koalicija u kojoj bi bili i levi i desni, ili nije -- a ako to nije izlaz, šta jeste? RD: Ja ne mislim da je nužna koalicija, ali mislim da nekakav front oko nekih pitanja jeste neophodan. Čini mi se da ga u ovom trenutku već i imamo -- oko pitanja slobode medija, oko pitanja izbornih uslova i tako dalje. Mislim da tu postoji vrlo široko slaganje između različitih ideoloških aktera u opoziciji. A što se tiče toga koje su metode najbolje -- to ćemo videti, to su pitanja demokratskih eksperimenata i zajedničkog rada. A možda se stvarno pojavi neki plavooki junak na belom konju, pa povede stvar...RD: (smeh) Ne, ne, apsolutno... Videćemo, naravno -- ali ja ne mislim da su presudni junaci na belom konju, mislim da je presudno građansko samoorganizovanje i sposobnost za zajednički rad. Mislim da treba da negujemo solidarnost i mogućnost kolektivne akcije, a to znači spremnost da sarađujemo, da nalazimo zajedničke interese, prepoznamo zajedničke vrednosti, i tako dalje... To je ključno. A lideri će se, naravno, iskristalisati u konkretnoj situaciji -- to se uvek dešava. Ne mislim da je opoziciona ili politička borba moguća bez ikakvih lidera, ali ni ne mislim da su oni glavna stvar. A ko će da nam da pare? RD: (smeh) To je dobro pitanje, to je dobro pitanje... Ne znam, ja mislim da uvek ima kandidata. Evo, vidim da je ova grupa socijaldemokratskih poslanika iz Evropskog parlamenta već napisala neki tuk na utuk Donaldu Tusku povodom izbora. Rekli su: "Ne, izbori su bili katastrofa, Vučić je diktator" i tako dalje... Znači, postoji neka ideološka borba, koja se vodi i u Evropi, i mislim da je jako bitno prepoznati koja je to borba -- to je, očekivano, borba nekakve progresivne levice protiv konzervativne desnice. Mislim da je jasno da u Srbiji jedino sa ovim prvima kao partnerima možemo da dođemo do nekakve promene -- jer režim, prosto, ima apsolutnu podršku ovih drugih.
-270x152.jpg)