U poslednjih nekoliko godina Srbiju svako malo izbacuju iz neke od prestižnih evropskih asocijacija ili stavljaju pod pojačani nadzor zbog nepoštovanja pravila i standarda. Beogradski maraton je 2018....
Iako situacija liči na neplaniranu epizodu serije “Black Mirror”, koja kroz distopijske scenarije preispituje moderno društvo, ukazujuću na moguće posledice korišćenja novih tehnologija, veliko je pitanje šta bismo svi sada radili kada bi nam se ispraznili ekrani i ostali zauvek crni? Da li bi nas progutala crna rupa ili bismo našli način da napunimo sopstvene baterije? Ne znamo, jer se nije desilo.Ne brinite, ovaj tekst ne sadrži okidače za paniku. Mada, nikada nije bilo teže praviti se lud i zatvarati oči pred događajem koji toliko bode samo tkivo planete, a čini se da niko od nas nije imun na količinu razarajućih informacija o tome kako da zaštiti sebe, svoje voljene, ali i one koje ne voli. Da li smo u stanju sve to da obradimo? Jedini izvestan odgovor u ovoj situaciji je “ne”. Recimo, u mnogo manje globalno katastrofičnim situacijama, a to u ovom trenutku predstavlja i sapoštavanje lekara da imamo neku doživotnu bolest, čovek od stanja šoka upamti jako mali procenat informacija. U pitanju je lična trauma od čijeg zveketanja jednostavno ne možemo za dan da obradimo šta sve treba preduzeti i na koji način se naš život bespovratno menja. Dan po dan, kao oporavak nakon velikog šoka, pokušavamo da se prilagodimo novom životu i tada dolazi do čuvenog fenomena “pregovaranja sa realnošću”. Pitamo se kako da novonastalu situaciju integrišemo kao gubitak. U ovoj situaciju kojoj svakodnevno svedočimo nema mesta za pregovaranje. Nema sekunde mira, nepažnje ili opuštanja, a dobro poznata činjenica je da nam strah svima nagriza imunitet. Svaka nova sekunda predstavlja šok i potencijalnu pretnju. Kao neka spolja nametnuta prisilna misao koju moramo da promišljamo u nedogled, a nismo tražili. Prosto rečeno, kao velika kolektivna trauma kojoj se ne vidi kraj, a čije posledice već osećamo.Postoji sijaset psiholoških istraživanja u kojima se na razne načine testira koliko smo racionalni dok donosimo oduke. U jednom od njih, ljudima su zadavani standardzovani testovi inteligencije, a kada bi njega završili, postavljani su u “poker” situacije: donošenje rizičnih odluka kao što su klađenje, igre na sreću, simulacije igrica sa haotičnim situacijama. Na koji izlaz se zaleteti ako te iza njega čeka još jedan, veći rizik? Zvuči zanimljivo kada je u pitanju virtuelna situacija poput video igrice jer rizik nije realan. Možemo da iskusimo i najtragični scenario, kažemo “ups” i vratimo se na početak. Zaključak većine istraživanja je da u ekperimentalnim uslovima inteligencija nije u korelaciji sa načinom na koji donosimo odluke, posebno ne u visoko rizičnim situacijama. Za to su ipak često odgovornije crte ličnosti: ono čime se rukovodimo bez obzira na to koliko smo logički pametni. Na ogromnu žalost, sada kao da uživo gledamo ovaj primer, u kome ljudi ulaze u rizik koji preti da naruši ceo sistem. Međutim, retkima od nas je na vreme rečeno u kojoj sumanutoj dozi rizika se nalazimo. Toliko malo vremena je prošlo od prve pretnje do katastrofe. Nikome šok ne dođe najavljen, ali ovo je kao ogromna lavina koja preti da će izbiti odasvuda. Prži našu sposobnost da rasuđujemo, a odnosi i razum i živote. Imamo informaciju u lice, ali ne znamo šta da uradimo sa tolikom količinom informacija. Da li smo zaista sposobni da se informišemo? Ne znamo, jer je kolektivna pamet trenutno u kuršlusu. Kolektivna neuralna mreža svih naših mozgova ne može sve ovo odjednom da podnese. Ni količinu, ni tragičnost, ni intenzitet. Deluje kao da trenutno živimo u informacionom ratu: naznaka naizgled nije bilo, niti sukobljenih strana, žrtava je mnogo, a ne možemo prstom da identifikujemo napadača. Infomacija je istovremeno oružje koje ubija i oruđe kojim se borimo za opstanak. Od kada je interneta, nikada nije bilo teže smanjiti žarišta iz kojih nadolazi sledeći napad. Sa istog izvora dolazi nam informacija koja je istovremeno oružje i spas. Ako je dovoljno mirno obradimo, znaćemo kako da je primenimo. Ako nam stvori dodatni šum, samo nam je učinila kontrauslugu i otrovala nas. Imamo potrebu da nađemo krivca za sve što se dešava i svađamo se. Iako je ulaženje u konflikt u normalnim uslovima zdrava stvar za rast međuljudskih odnosa, sada smo primorani da ne reagujemo. Mada, moramo priznati da se ponekad graniči sa onom starom pričom da kada nas ajkula napadne, treba da se pravimo mrtvi. Ono što sada predstavlja pretnju nije morska neman, već jedva, uslovno rečeno, telesno: telo virusa stalno preti da napadne, a mi nemamo na koga drugog da vičemo osim na bližnje, televizor i internet portale. To je ono što u ovoj situaciji kolateralno zanemarujemo, činjenicu da i bez kontakta možemo da budemo pažljivi jedni prema drugima. Ni za svađe koje se događaju u ovo doba niko nije kriv. Retko ko je sačuvao parče bistre glave da može da misli o tome da se zapravo međusobno ubijamo oružjem ovog rata - informacijom. Naravno da na internetu možemo da pronađemo i zvanične instrukcije, statistike za pojedine gradove i da na neki način razumemo dinamiku situacije, ali dok se to desi, svi u glavi već motamo neke polu-zasnovane i neproverene vesti. Sa istog izvora nam dolaze i lek ii katastrofa i to je ono što ovu situaciju čini dodatno komplikovanom.Kažu da se na filozofiju najviše valja oslanjati u kriznim periodima, jer tada iz realnosti ne možemo da naučimo ništa što će nam dati smisao. Francuski filozof Žan Bodrijar u svojoj teoriji simulacije pominje i termin “cool screens” (hladne ekrane) koji nas okružuju i opisuje ih kao hiper-realni svet, neposredni svet koji iza sebe nema čoveka, već je poruka sama po sebi i prenosilac. U duhu pandemije, sada zaraza predstavlja nešto što direktno u ovoj hiper-umreženosti u kojoj se nalazimo preti da nas ugrozi, gotovo bez posrednika. Situaciju dodatno otežava činjenica što vesti koje izlaze iz ekrana predstavljaju oružje za rat. Pod ovim ne mislimo na medijsku manipulaciju, već nužnost trenutaka odmora da bi se borba nastavila. Za civilne ratove se makar obučavalo, pa su vojnici znali kako da iskoriste odmor u rovu između dva napada. Ovoj pandemiji, (pandemonijumu, ratu ili kako ga već zvali) koji ubija i fizička tela i kapacitet za promišljanje, potrebna je “infodemia”. Kovanica koja se odnosi na preplavljenost medija nepouzdanim informacijama i pojačanoj potrebi za njihovom proverom. U ovom trenutku, nešto najpribližnije istini mogu doneti samo iskusni naučnici i naučni novinari. Oni su nevidljivi prvi front zaštite od lažnih informacija koji u ovom misaonom eksperimentu mogu da spreče pojavu dodatne atmosfere panike. Osim što se negativne misli obistinjuju oko nas, sve ima jedan veliki mehanizam paničnog napada. Razika je u tome što u paničnim stanjima uglavnom pretnja nije realna, a strah je iracionalan. Sada pretnja postoji, ali je gotovo nevidljiva, jer je sve što dodirnemo predstavlja razlog za strah. Međutim, da li smo spremni da razdvojimo rušilački i konstruktivni deo informacije? Nemamo odgovor. Iako situacija liči na neplaniranu epizodu serije “Black Mirror”, koja kroz distopijske scenarije preispituje moderno društvo, ukazujuću na moguće posledice korišćenja novih tehnologija, veliko je pitanje šta bismo svi sada radili kada bi nam se ispraznili ekrani i ostali zauvek crni? Da li bi nas progutala crna rupa ili bismo našli način da napunimo sopstvene baterije? Ne znamo, jer se nije desilo.Kako ovo krizno stanje kojem ne znamo kraj utiče na bilo koju profesiju? Ništa ne znamo. Znamo samo da struktura kakva je postojala očigledno puca, a pozitivne stvari koje uviđamo iz ptičije perspektive su manja zagađenost vazduha, povratak životinja u prirodu i porast pretraživanja reči “smešno” u sred priče koja nema dašak nade za komičnim delom. Na psihološkom planu dešava nam se možda i najizazovnija stvar u novijoj istoriji: krajnja prisiljenost da pronađemo kapacitet da budemo sami. Autor knjige “Kapacitet da se bude sam”, Donald Vinikot, pretpostavlja da se upravo iz nemanja kapaciteta čoveka da bude sam dešavaju nasilje, autodestruktivna ponašanja i manjak kreativnosti. Ko ume da bude sam, ume da uvidi lepotu svojih napuklih delova i uzme taj dar sa sobom. Međutim, ne smemo se sada ljutiti na sve one koji to sada ne mogu, nisu krivi nizašta. Možemo samo da se pomolimo da će upravo stvaralački načini da preguramo ovo, zajedno, baš kakvi smo na društvenim mrežama, uspeti da umanje destruktivne porive koji su više nego očigledni. Kada imamo kapacitet da se šalimo na ovu temu, a da ne osećamo krivicu zbog nedužno stradalih, pomislim: ma ovo se možda desilo zbog Instagram Live-a i potrebe ljudi da se što življe čuju, van fotošopiranih slika koje projektuju iluziju da je sve dobro. Sada nas za to ne može prevariti ni najspretniji influenser.Dok ovaj tekst ode u štampu, mi ne znamo šta će se dogoditi. Jednostavno, ne znamo. Stvari se menjaju u sekundi, a naš mozak ne može za sekund ništa da procesuira osim katastrofičnih scenarija koji se zaista događaju. Ne možemo silovati svest, a deluje da nam se osim ljudskih gubitaka dešava da sami sebe silujemo informacijama koje nas dodatno narušavaju. Možemo se samo nadati starim mudrostima, koje u običnim sitruacijama deluju trivijalno, da “posle kiše uvek dođe sunce”. Nijedna tragedija nije trajala večno, ali je uvek ostavila veliku društvenu traumu. Do tada, jedino što imamo je da pronađemo načine da ostanemo pribrani, nađemo kreativnost u izolaciji i završimo poslove sa sobom koje je sigurno svako od nas u brzini propustio. Sada smo primorani da imamo više vremena nego ranije, a to isto vreme jede jeziva neizvestnost. Jedna od stvari koje moramo da naučimo u životu je da trpimo neizvesnost, ali nikome takva lekcija ne pada prijatno i lako. Ono što je sigurno je da je su nam glave kao zapete puške i da u stanju stalnog opreza nismo u stanju da mislimo. Ne preostaje nam ništa nego da se branimo tišinom. Disanjem. Ne ćutanjem, već jedinom stvari koja je u ovoj situaciji skuplja od mira, a to je tišina, koju moramo sebi da priuštimo da bismo, ako ništa drugo, odmorili mozak za naredni nalet informacija koje treba da podnesemo. Na kraju krajeva, možda je nabolje vreme da jedni drugima priznamo koliko nas ovo uznemirava i da je pandemija bila samo incijalna kapisla da shvatimo kako smo davno pre svega ovoga načisto prolupali. Dušan Jurić
Poljoprivrednici će od sutra moći da se prijave za mere ekonomske podrške koje je propisala Vlada Srbije, vredne 2,6 milijardi dinara ili oko 22 miliona evra.Pravo na pomoć usled krize izazvane koronavirusom imaju
Intervju sa Dušanom Mikljom, novinarom i piscem, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Dušan Miklja o globalnim odnosima u vrtlogu pandemije (AUDIO)Budući da se ova emisija zove “Dan posle”, i da se pored analize procesa koji su sada u toku, u jeku pandemije, bavi i onime šta nas čeka kad sve ovo prođe, zamolio bih Vas za neki komentar, ili Vašu viziju kako će svet i međunarodni odnosi tada izgledati. Tokom ove krize smo videli da su sve zemlje zatvorile svoje granice -- ali se, opet, u celoj ovoj situaciji pokazalo i to koliko smo svi, kao planeta, međusobno povezani. Šta mislite, da li ćemo posle ovoga postati zatvoreniji ili otvoreniji svet?Dušan Miklja: Tu imate više prilaza. Ja bih počeo od onoga što naglašava Bil Gejts, koji se razume i u ekonomiju, i u kompjutere, i u novac... On misli da uspešan odgovor mora da bude globalan. Počeo je od toga da je čovečanstvo doživelo, kako on kaže, global failure -- znači, globalni neuspeh. Dakle, i uspešan odgovor mora da bude globalan. U prvobitnom naletu, rekao bih, romantičarskog zanosa -- i zato što smo, zaista, svedoci dirljivih primera ljudske solidarnosti -- mnogi ljudi misle da će svet biti bolji. Ili, da to ublažim, da će neizbežno morati da pretrpi promene... Opet, postoji mišljenje da se ništa neće promeniti i da će ljudska vrsta, kao i do sada, biti podložna gramzivosti i sebičnosti.Da li ste Vi skloni jednom ili drugom pristupu?DM: Ako preispitamo sebe, primetićemo da zaista razmišljamo o mnogo čemu o čemu nismo ranije razmišljali. Nismo se međusobno primećivali. Sada, u 8 sati, kad se čuju ti aplauzi lekarima, ja osećam, prosto, kako struje neke emocionalne čestice između dve zgrade... Odjednom primećujem, kao i mnogi drugi, da prekoputa mene žive ljudi koje nisam dovoljno zapažao. Nekako se nadam da će ljudi ipak postati makar malo svesniji postojanja drugih bića.Nadajmo se... A dok se to ne pokaže, kriza nas drma žestoko -- i pritom je Evropa, kao kontinent, zatečena u njenom središtu, što je pomalo neočekivano. Ovaj virus se pokazao kao velika pretnja po stabilnost i opstanak EU, sudeći prema nekim stvarima koje su se dešavale tokom poslednjih nedelja. Koje je slabosti i podele ova zdravstvena kriza razotkrila na nivou Evropske unije?DM: Naravno, ja, kao ni svi mi, nemam potpun uvid u ponašanje Evropske unije. Ipak, mogli smo da primetimo, bar u prve dane krize, neke znake sebičnosti i samodovoljnosti. Naime, za to imamo i potvrdu, u tome da su neke zemlje -- pre svega, Holandija, zatim Finska, a takođe i Nemačka, u manjoj meri -- bile vrlo čvrste pri stanovištu da ne treba da učestvuju u jemstvu za zaduživanje za novac koji bi bio namenjen zemljama koje su najviše pogođene -- a to su, naravno, mediteranske zemlje, Španija i Italija. To je u tim zemljama naišlo na vrlo snažno emocionalno reagovanje, i čak ih dovelo do razmišljanja da li im je potrebna takva Evropska unija -- koja nije jedinstvena, i koja u trenucima nevolje više misli na dobrobit pojedinih država, a ne na dobrobit cele zajednice.Šta bi trebalo uraditi kako bi se te pukotine zacelile?DM: One će se zaceliti. Jedini način da se one zacele je da se posluša savet da zlo koje ugrožava sve može da se zaleči samo isto tako jedinstvenim, globalnim -- ili u ovom slučaju, evropskim odgovorom. Te pukotine će utoliko brže zarastati ukoliko bude vidljivija spremnost na solidarnost, koja neće biti izražena samo na rečima, već i u vrlo opipljivoj, finansijskoj i ekonomskoj pomoći. Naravno, nije lako ni zemljama od kojih se to očekuje, jer će i one biti suočene sa porastom nezaposlenosti, i štetom koju su svi pretrpeli -- ali je sasvim izvesno da postoje razlike u ugroženosti. Opet se vraćam na Gejtsa -- on je, vrlo vešto, stavio naglasak ne toliko na velikodušnost, na milosrđe, koliko na štetu koja bi mogla da bude pričinjena ako zajedničkim naporima to sve ne bi bilo sređeno. Tu misli, naravno, ne samo na iskorenjivanje bolesti, već i na ekonomsku štetu... On je tu, ponavljam, vrlo vešto usmerio pažnju na to da bi ta šteta bila mnogo, mnogo veća -- on govori o nekim trilionima -- nego što je ukupna suma novca koja bi se dala kao pomoć. Mislim da će na tu poruku svi finansijski činioci neizbežno morati da obrate pažnju, jer je to jedna poruka koja je prosto istinita.Vezano za Italiju, aktuelizovano je pitanje odnosa Evrope prema njoj. Tu se sad desilo nešto što je prilično bez presedana, a to je da smo videli izvinjenje Ursule fon der Lajen zbog neodgovarajućeg odnosa Evropske unije prema Italiji u početku krize. Kako tumačite taj razvoj događaja?DM: Ursula fon der Lajen se, po mom mišljenju, ponela vrlo iskreno i pošteno. Naime, ona je priznala ono što smo svi uočili, a to je da je, u početku -- ne mogu da kažem da je vladao neki odnos ravnodušnosti, niko nije bio ravnodušan -- ipak postojala nedovoljna spremnost da se pomogne toj zemlji. Kasnije je do izražaja došao jedan solidarniji odnos, i shvatanje da, ako je Evropa zajedno, ona mora biti zajedno i u nevolji.Kad se govori o tome kako se ova pandemija prelomila na Evropi kao kontinentu, obično se prave poređenja između navodno disciplinovanog Severa, i navodno opuštenog, raspojasanog Juga. Međutim, možda možemo da govorimo i o nekim razlikama između Istoka i Zapada -- ako gledamo samo brojke, ispada da se u borbi protiv pandemije istok Evrope pokazao dosta uspešnije. Da li je to zaista tako, i da li tu možemo da uporedimo neke različite modele?DM: Da, to je stvarno neobično. Ali, ne mislim da je to posledica nekog organizovanijeg prilaza. Možda je to sticaj okolnosti -- jer, evo, vidimo da se brojke neobičnom brzinom menjaju. U Rusiji sad, recimo, raste broj obolelih… Ono što je sasvim izvesno jeste da je u Americi, na primer, to bila posledica prevelikog uzdanja u samu snagu ekonomije. Za mene je bilo neverovatno da je Tramp očekivao da će se, samim tim što će se podeliti neki novac, epidemija ublažiti... Znači, to su prosto različiti zdravstveni, a rekao bih i društveni sistemi. Vi imate primer Kube, koja je vrlo siromašna zemlja, ali koja ima vrlo razvijen zdravstveni sistem. Sad sam baš pročitao da se čak 800 njihovih lekara nalazi po zemljama Južne Amerike, i u Lombardiji, i da su vrlo delotvorni. Dakle, ulagano je u taj zdravstveni sistem. U zemljama gde je veći naglasak na privatnim bolnicama i, kako je neko rekao, na profitabilnom zdravstvu, je pandemija dočekana sa naglašenom nespremnošću.Kako su se u ovoj krizi pokazali svetski populistički lideri, kao što su Bolsonaro, Tramp, Boris Džonson? Oni su u početku imali prilično ležeran odnos prema virusu -- kako se pokazao njihov odgovor u ovoj situaciji?DM: Pre svega, to odsustvo vizije je kod njih već poslovično, i van ove pandemije... Oni su u mnogim slučajevima nastojali da, na neki način, izbegnu odgovornost za kašnjenje, odnosno za neblagovremeno povlačenje odlučnih poteza, koji bi tu pandemiju suzbili ili ublažili. To je, nažalost, svojstvo koje je zapaženo kod više od tih vođa -- to da nekako pokušavaju da odgovornost prebace na drugoga. Posebno je to bilo vidljivo kod Trampa, koji je upirao prstom u Kinu, pa posle toga u Svetsku zdravstvenu organizaciju... Doduše, ne samo kod njega. I u Evropi će se tu prepoznati mnogi takozvani autoritarni -- i ne samo takozvani, zaista autoritarni -- vođi, pa i kod nas, da ne pominjem to što je svima poznato... Oni koji su se podsmevali opasnosti, i koji su u početku izigravali kralja Ibija, da bi posle navukli masku kralja Lira, i zapomagali i očajavali -- kao da im je više stalo do toga šta će se o njima misliti, nego koje će se delotvorne aktivnosti preduzimati.Ima jedan kontinent o kome se u ovoj krizi obično ne govori, zato što odande još ne dolaze neke alarmantne brojke -- ali za koji se kaže da bi, zbog toga što ima ekonomsku situaciju i zdravstvenu infrastrukturu kakvu ima, mogao da predstavlja potencijalnu katastrofu. Govorim, naravno, o Africi... Vi ste tamo živeli godinama, kako Vi gledate na razvoj događaja u tim predelima?DM: Kao što ste rekli, to je stvarno povod za veliku zabrinutost, imajući u vidu siromaštvo tih zemalja, njihovu neopremljenost bolnicama i, uopšte, prilično nejak zdravstveni sistem. Tu je bilo nekih pandemija, izuzetno opasnih po svojoj prirodi -- mislim pre svega na ebolu... Ipak, kod ebole je, recimo, bila pogođena samo nekolicina zapadnoafričkih zemalja, a ovaj virus ima potpuno drugačiji karakter, i brže se širi. Zaista ne smem ni da pomislim do čega bi sve to moglo da dovede... Pominjete Afriku, a to je možda još više slučaj sa Azijom, Indijom... Prosto mi je neverovatno da su oni još uvek u, rekao bih, podnošljivom stanju. Ko nije bio u Indiji, on ne može da zamisli tu gustinu ljudi u gradovima i na ulicama. Ja se sećam, išao sam autobusom, i toliko je bilo ljudi na samom putu da su se razdvajali kao zavese u pozorištu... A sistem u Indiji nije kao u Kini. Mislim, Kina ima mnogo ozbiljniji zdravstveni sistem, i društveni sistem u kome je lakše nametnuti veću društvenu disciplinu.Koliko će ova epidemija uticati na odnos snaga na Bliskom istoku, i na ravnotežu između tamošnjih regionalnih sila -- kao što su Iran, Saudijska Arabija, Turska, Izrael, i druge?DM: Svi primećujemo -- iako je to, doduše, nametnuto -- da su utihnula čak i najveća neprijateljstva. Ovo nije fraza -- ako je sam opstanak čovečanstva u pitanju, onda zaista postaju apsolutno apsurdni ti lokalni ratovi i trvenja. Ne znam koliko će to dopreti do svesti tih lokalnih vođa, ali, bar po onome što sada vidimo, očito je da su i najveće omraze trenutno zamrle. Da li će se one obnoviti? Verovatno hoće, ali nadam se da će u svesti postojati neki kutak, koji će tim vođama govoriti da postoje mnogo veće opasnosti od toga čiji će biti neki delić zemlje, ili neka granična postaja...Moje poslednje pitanje se odnosi na dva zanimljiva primera, koje možemo nazvati primerima dobre prakse. Mislim na Island i Novi Zeland, kao dve ostrvske zemlje -- kojima su, što je zanimljivo, na čelu žene. Šta možemo da naučimo iz njihovog modela?DM: Rekao bih da su to vrlo pozitivni primeri. Nisam pristalica teorija koje celom jednom polu, ili bilo kojoj posebnoj vrsti, daje prednost -- ali je činjenica da, kad žene imaju vlast, u njihovom ponašanju ima više racionalnosti nego kod muškaraca...Pretpostavljam da to verovatno nema veze samo sa polom onoga ko vrši vlast, nego i sa nekim drugim odlikama sistema -- kao što su transparentnost, otvorenost, i slično...DM: U to nema nikakve sumnje. Vidite, i ova kriza je pokazala da je istina isceliteljska, i da uvek nekako morate da dođete do nje. Tako da su, evo, i u Kini naknadno povećali taj broj umrlih... Prosto, istina se ne može sakriti. Ne bih želeo da pominjem neke makabrističke prizore, ali -- u prisustvu mrtvačkih sanduka, vi zaista ne možete sakriti istinu.
Intervju sa dr Radetom Panićem, anesteziologom i predsednikom Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Rade Panić o krizi u našem zdravstvu (AUDIO)Koliko su, zapravo, naše institucije bile spremne na početku ove krize?Rade Panić: To je, u stvari, ključno i krucijalno pitanje, na koje mi ukazujemo u ovih pet godina otkad sam ja predsednik Sindikata. Poslali smo nebrojeno mnogo dopisa u kojima ukazujemo na ono što je, čini nam se, najveći problem našeg zdravstvenog sistema -- a to je nedostatak zdravstvenih radnika. Otprilike, to znači da bi svi zdravstveni radnici koji se trenutno nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje trebalo da budu zaposleni. A vlast je, čak, pozivala i zdravstvene radnike koji su otišli iz zemlje, zato što nisu mogli da se zaposle. Oni su odavde otišli najpre zato što su bili jako nezadovoljni uslovima rada, pa tek potom zbog veće plate. Dugo smo se suzdržavali, otkad je počela ova epidemija, odnosno pandemija, da ne bi bilo da koristimo ovu nesreću da pričamo o svojim problemima. Međutim, upravo je ona ogolila sve probleme o kojima smo godinama govorili, i na koje smo ukazivali. Zato sada ministar priča da je za dve nedelje zaposleno 2.200 lekara, što apsolutno ne može biti istina. Dakle, Ministarstvo zdravlja i vlast se igraju statistikama. Predstavljaju nam da su zaposleni zdravstveni radnici -- koji se zapošljavaju na 3 ili 6 meseci, zbog povećanog obima posla, pa ih posle toga vraćaju “na biro” i zapošljavaju druge -- a zapošljavaju se ljudi kao što je Branko Radun, istoričar, u Opštoj bolnici u Subotici, ili u Kraljevu čitav građevinski sektor...Kakvu ulogu u tome imaju upravljačke strukture u zdravstvenim ustanovama?RP: Na prvom mestu se radi o izboru i postavljanju direktora, zato što su oni neposredni rukovodioci, i njih Ministarstvo ovlašćuje da upravljaju javnom imovinom, kakve su zdravstvene ustanove u državnoj svojini -- kao i sredstvima koje te ustanove dobijaju. A radi se o sredstvima iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, građanima poznatog kao obavezno zdravstveno osiguranje. Više od 80% tih direktora je u v.d. funkciji, iliti funkciji vršioca dužnosti. Međutim, zakon je decidan da se na toj funkciji može ostati najviše šest meseci, i to samo u jednom izboru, a posle toga se ili imenuje drugi vršilac dužnosti, ili se raspisuje novi konkurs. Zapravo je upravni odbor taj koji bi u svakoj ustanovi trebalo da izabere direktora, a onda samo da svoj izbor prezentuje ministru, koji to odobrava. Kad smo u Ministarstvu postavili pitanje zašto je toliki broj direktora u zdravstvenim ustanovama u v.d. statusu, profesor Vekić (državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prim. nov.) nam je vrlo jasno odgovorio da direktore vršioce dužnosti ministar može lako da smeni, dok je, ako upravni odbor izabere direktora, i to ministar aminuje, ta procedura značajno teža. U takvim uslovima, gde direktori svako jutro ili svaki dan brinu da li će ostati na toj funkciji, imamo poslušnike, politički podobne, interesno postavljene direktore, koji nemaju svoj lični integritet -- a to se najviše videlo sada, u ovoj krizi.Kako funkcioniše sistem nabavljanja opreme i testova, i koji tu problemi dolaze do izražaja?RP: Niko u svetu trenutno ne izjavljuje da ima dovoljno opreme, niti da je lako doći do nje -- a mi u medijima stalno slušamo izjave gde naši zvaničnici kažu baš to. Ja pre ovoga, kao anesteziolog, dobijem jednu hiruršku masku, sa kojom odradim svih osam sati koliko sam na poslu. Pravilo kaže da ta maska vredi, odnosno da je funkcionalna, dva sata. Kada pričamo o opremi, čak i u ovih poslednjih 7 dana, u kojima možemo da kažemo da je oprema stigla, svi oni su u svojim izjavama odgovarali da opreme ima -- ali i naglasili da se ona nalazi u magacinima. Znate, to što je oprema u magacinima zdravstvenim radnicima, i građanima koje ti zdravstveni radnici leče, ne znači ništa. Zašto imamo osnovanu sumnju? Zato što ćemo na ulici videti puno građana koji nose maske koje su kvalitetne, i koje su samo za bolnicu. A kada bismo počeli da pričamo o pojedinim medijima i njihovim novinarima, onda bismo videli da ti ljudi nose takozvane partikularne, PP3 i PP4 maske, i maske sa filterima... Malo podataka imamo o javnim tenderima, i do tih podataka je teško doći, ali smo sigurni da bi se, kada bi se neko ozbiljno pozabavio nabavkama u zdravstvu, jasno videlo da mnogo novca putem korupcije odlazi u privatne džepove -- umesto da se on ulaže u to da obezbedimo kvalitetnu, Ustavom zagarantovanu, najmoderniju zdravstvenu zaštitu za sve građane.U celoj ovoj situaciji, nekako kao da su respiratori stekli kultni status. Kako se naša zemlja organizovala s nabavkom ovih aparata?RP: Vlada je donela uredbu kojom krši sve naše propise i dozvoljava upotrebu neadekvatnih aparata, koji kod nas ne mogu biti registrovani i koji nisu predviđeni da se koriste na našem tržištu. Da li smo smeli da koristimo te respiratore koje smo dobili, da li smo imali adekvatne priključke i opremu -- a posebno i najbitnije, da li smo imali adekvatne servisere? To su mašine koje su predviđene da rade duže vremena, ali nisu predviđene da rade neprekidno. Takođe, to su life saving mašine -- dakle, aparati koji spašavaju život, i koji su direktno povezani na pluća pacijenta. Zato je vrlo bitno kakvi su protoci i pritisci, i šta se sve na njima koristi. Međutim, ono što je u svemu najbitnije -- mogli smo mnogo jeftinije da prođemo. To smo mogli tako što bismo imali zaštitnu opremu, tako što bismo edukovali naše građane, i tako što bismo na vreme i vrlo organizovano napravili trijažne centre. Ako je epidemija bila daleko kada je bila u Kini, onog trenutka kada je došla u Italiju nam je već bila u komšiluku. Dakle, imali smo vremena da se pripremimo. Ministarstvo, i oni koji je trebalo da se dobro organizuju to nisu uradili, a respiratori su dobri za marketing. Respiratori su dobri za manipulaciju, zato što su jako skupi -- iako nije istina ono što smo slušali u medijima, da su proizvođači podigli cene, i da nije moguće naći te aparate. U Evropi, čak, imamo firmu koja ih proizvodi, a koja ih i dalje ima na lageru.Čuju se mišljenja da su, u ovoj situaciji, lekari i drugi zdravstveni radnici na neki način žrtvovani.RP: Sindikat vodi akciju kako bismo osigurali da nijedna žrtva ne ostane bezimena, a svačije podatke stavljamo i na svetski memorijalni sajt. Smatramo i jako osećamo to da su zdravstveni radnici u ovom trenutku žrtvovani, i da se koriste da bi se pokrili mnogobrojni nedostaci u zdravstvenom sistemu. Ti nedostaci su bili prisutni i pre ove epidemije, a sada su samo vrlo vidljivi. U poslednje vreme čujemo svašta, od toga da su se zdravstveni radnici navodno zaražavali van ustanova -- u inostranstvu, na skijalištima -- sve do najnovije tvrdnje, koja je da zdravstveni radnici ne znaju da koriste opremu. Ja na taj bezobrazluk... Čak i da kažemo da ne znaju, to nije njihova krivica. Ovo je oprema koju mnogi od nas koriste prvi put, a zakonska je obaveza svakog poslodavca da obuči radnika kako da koristi novu opremu. Prvi je Predsednik Srbije počeo da priča o tome da, navodno, jedan mali broj zdravstvenih radnika beži od svojih radnih obaveza, i da ne želi da radi. Ako neko ne radi i beži od svojih obaveza, radi se upravo o tim poslušnicima, direktorima, koji su postavljeni na razne načine, iz interesa... Direktori sede zaključani u svoje kancelarije, sede kod kuće i telefonom izdaju naredbe šta da se radi. Nije problem u onome što je Krizni štab predložio kao mere koje treba sprovesti, već je problem u sprovođenju tih mera. Kada uzmete da direktorka “Laze Lazarevića”, u pisanom obliku, zabranjuje upotrebu rukavica... Zamislite, u zdravstvenoj ustanovi! Takvu istu situaciju imate u mnogim drugim ustanovama -- u Narodnom frontu, u Ćupriji, u Vranju... Ja sam nabrojao samo nekoliko ustanova, a u većini širom Srbije je tako. Dakle, vrše se ogromni pritisci na zdravstvene radnike da manje koriste zdravstvenu opremu. I onda izađe profesor Tiodorović, i kaže da zdravstveni radnici ne znaju da koriste opremu -- apsolutno neprihvatljivo, neprimereno i nekolegijalno.
Blogomanija će u sredu 22. aprila u 19 časova organizovati panel onlajn konferencije „Internet poslovanje za vreme i posle #COVID19 krize“ putem platforme Zoom. Učesnici će razgovarati o t...
Intervju sa Milošem Jankovićem, advokatom i bivšim zamenikom Zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Miloš Janković o policijskoj torturi (AUDIO)Što se tiče ovog slučaja šamaranja u policijskim kolima... Mnogi ljudi kao da su skloni mišljenju da svako kršenje mera donetih u borbi protiv pandemije treba što strožije tretirati i kažnjavati. Šta nije u redu sa tim pristupom?Miloš Janković: Bio sam član Komiteta Ujedinjenih nacija za prevenciju torture, i vršio posete raznim zemljama -- od Filipina, do Kambodže, Azerbejdžana, Rumunije, i tako dalje, da ne nabrajam… I to neko iskustvo meni govori da je kod nas, na balkanskim prostorima, posebno izražena jedna strast ka kažnjavanju. Kad govorimo, na primer, o ovom snimku, mnogi će se -- to čak rade i vaše kolege novinari -- osvrtati na ono što je prethodilo šamaranju. Reč je o tome da, kada govorimo o zabrani mučenja i zlostavljanja, ne možemo kao argument koristiti to šta je taj neko uradio, osim u onom delu koji se odnosi na to da će tom licu nadležni organ izreći određenu kaznu, koju treba sprovesti u skladu sa pravilima. Ništa više što bi bilo na štetu tog lica, i što bi njemu nanelo bol i patnju, bilo fizičku ili psihičku, mu se ne sme nametati. Znači, ako je određeno lice lomilo retrovizore -- što je bila priča u ovom konkretnom slučaju -- to lice, naravno, treba da bude sankcionisano. To je pitanje zaštite imovine građana Republike Srbije, i policija je dužna da, u skladu sa pravilima struke, primeni sve mere koje je neophodno primeniti. Ukoliko je reč o fizičkoj sili, ona mora biti minimalna, srazmerna, i neophodno potrebna za ostvarenje određenog cilja. Dakle, onog momenta kada je određeno lice sputano, tog momenta se prema tom licu ne sme činiti ništa što bi imalo obeležje fizičkog ili psihičkog zlostavljanja. Međutim, nešto što je ovde jako važno, i na šta sam, vršeći svoju funkciju zamenika ombudsmana, često ukazivao -- biće jako loše ako se cela ova priča o šamaranju svede na pitanje jednog policajca, i na pitanje političkog obračuna sa rukovodstvom policije. Naravno da je rukovodstvo jako, jako odgovorno u svemu ovome, ali je takođe odgovoran i ceo lanac koji toleriše takvo postupanje. Pa, između ostalog, i kolega koji je bio pored tog policajca koji šamara uhapšeno lice.Kad smo već kod tih reakcija -- iz policije i od Ministarstva, pa do ostalih nadležnih -- šta bi oni trebalo da urade u ovoj situaciji? Sa druge strane, šta je realno očekivati da će se desiti s tim policajcem?MS: Najmanji problem Srbije bi bio kada bi ovo bio izolovani incident, i problem tog jednog službenika policije, i bilo bi divno kada bismo kažnjavanjem tog službenika rešili problem. Ne kažem da kazna ubuduće neće imati preventivno dejstvo u odnosu na tog policajca, koji nije trebalo da radi to što je uradio, jer svakako nije bio ugrožen od strane lica koje sedi na zadnjem sedištu -- i to, pretpostavljam, sa lisicama. Međutim, ovde mora da se postavi jedno pitanje, a to pitanje nije ni kako je ministar reagovao -- da li je to bilo zlostavljanje ili “nedolično ponašanje”, kako ga je on opisao -- već zašto ceo sistem dozvoljava takve stvari. Jer, ako se to događa na ulici, šta li se tek dešava iza zatvorenih vrata?Šta bi u ovakvim slučajevima trebalo da uradi institucija Zaštitnika građana? Da li postoji još neka institucija koja bi trebalo da reaguje po službenoj dužnosti?MS: Kontrola mora biti višestruka. Ona ne može biti samo institucionalna, u smislu da je sprovodi sam organ čiji se rad i kontroliše. Znači, ako u MUP-u postoji Sektor unutrašnje kontrole -- a on i treba da postoji, svakako je neophodan -- pored njega moraju da postoje i određeni eksterni mehanizmi. Svaki interni kontrolni mehanizam je ipak pod direktnom nadležnošću rukovodstva organa -- a nedostaci u radu, koje kontrolni mehanizam treba da pronađe i ispita, uglavnom podrazumevaju i nedostatke u rukovođenju. Zato je neophodno da postoje nezavisni državni mehanizmi koji bi vršili tu kontrolu. Jedan od njih je Zaštitnik građana, koji shodno Ustavu i zakonu ima sva ovlašćenja da istraži upravo ovakve slučajeve. Ono što bi bilo za očekivati, i što bih ja lično, na primer, uradio da sam trenutno zamenik Zaštitnika -- odmah bih pokrenuo postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti postupanja policijskih službenika. Okolnost da je Sektor unutrašnje kontrole već pokrenuo postupak ne znači da ombudsman treba da obustavi svoj rad i da čeka rezultate. Naprotiv, istraga i jednog i drugog organa treba paralelno da se vrši.Prema vašem utisku, da li je sada, u vanrednom stanju, veća učestalost slučajeva policijskog nasilja? Da li se, možda, vanredno stanje koristi kao neka vrsta paravana za maltretiranje -- ili možda, baš naprotiv, policija postupa obazrivije nego ranije?MS: O tome nemam puno podataka, premda se, po podacima kojima raspolažem, čini da nevladine organizacije nisu dobile neki značajniji broj pritužbi na postupanje policije. Ja lično mislim da su, zbog nedostatka propisa, njihovog manjka jasnoće i dostupnosti, i njihove protivurečnosti, policijski službenici trenutno dovedeni u jako, jako nezgodnu situaciju. Ono što su mi govorili prijatelji koji su se vraćali iz inostranstva, pa su bili u dvadesetosmodnevnoj izolaciji, je da su policijski službenici koji su sa njima komunicirali bili jako kulturni, jako ljubazni i korektni. Zamerke tih ljudi su bile na to što nisu dobili rešenja, što nisu znali po kom osnovu su u samoizolaciji, a nije bilo zamerki na rad policije. Sve ove pojedinačne slučajeve, koji su uočeni kao nešto što, kako ministar kaže “ne priliči radu policije”, a za koje bismo mi koji se bavimo torturom i zlostavljanjem mogli da kažemo da predstavljaju krivično delo -- njih sve treba prijavljivati policiji. Naravno, očekivao bih i da se u ispitivanje tih slučajeva uključi i Zaštitnik građana. On ne može biti samo nemi posmatrač, i neko ko daje hvalospeve radu i organizaciji države. Naravno, jako je dobro biti deo sistema, ali mislim da je neophodno imati određenu kritičku svest, i da je to i prevashodno uloga Zaštitnika građana. Takođe bih očekivao i da se nevladinim organizacijama omoguće posete licima koja su bila zlostavljana, i da im se omogući obilazak svih ustanova gde se nalaze lica lišena slobode, kako bi dobili realnu sliku šta se tamo događa.Da li su neke kategorije stanovništva u većem riziku da im se dese situacije prekoračenja policijskih ovlašćenja -- kategorije kao što su, na primer, mladi, Romi ili migranti?MS: Moraću da vam kažem svoj subjektivni utisak, jer nekih egzaktnih statistika nema. Znači, reč je o ličnom stavu, a ne nekom demagoškom stavu koji sam usaglašavao sa drugim ljudima. Smatram da je u srpskom društvu, kada su u pitanju policija i zatvorske vlasti, napravljen jako veliki pomak napred sa aspekta svesti o zabrani torture. Pazite, ja sam sa svojim timom, u čijem su sastavu bili predstavnici NVO, vršio nenajavljene posete u Zabeli, u sedmom paviljonu, i nismo imali podatke da su zatvorenici bili zlostavljani -- kao što se jako često dešavalo par godina pre toga. Ipak, policija je dosta kritična. Mislim da bi policija trebalo da omogući veću transparentnost u svom radu, i mi smo kao institucija Zaštitnika građana svojevremeno i upućivali preporuke u tom smislu. Na primer, dali smo preporuku da se prilikom vršenja policijskih ovlašćenja, kada se primenjuje sila -- da policajci postupaju sa kamerama, i da se te primene sile snimaju. To bi, sa jedne strane, omogućilo da se utvrdi na koji način policajci primenjuju fizičku snagu, i druga sredstva za primenu sile, a sa druge i to da, ukoliko su oni svoja ovlašćenja pravilno primenjivali, i oni izbegnu neprijatnosti koje bi mogle da postoje ukoliko njihovo postupanje ne bi bilo dokumentovano. Odmah da vam kažem, tortura nikad neće biti nešto na šta ne treba obraćati pažnju, i što nije neophodno kontrolisati. Nje će uvek biti, samo u manjoj meri. A sa druge strane, što se tiče pitanja koje ste postavili, za naročito povredive grupe -- pre deset, petnaest godina je postojao jako, jako negativan stav u odnosu na LGBT populaciju. Međutim, mislim da se čak i na tom planu, koji sam ja smatrao za nešto što će biti jako teško promeniti u našem društvu, ipak dosta promenilo. Ne znači da oni ne mogu biti u nepovoljnijem položaju, za očekivati je -- ali mislim da to nije jedna eklatantna razlika. Ono što je ostao problem, to jeste pitanje osoba sa mentalnim smetnjama i osoba sa invaliditetom, pre svega u zatvorskim ustanovama. Ignoriše se jedna stvar, a to je da zatvori nisu mesto za smeštaj osoba sa mentalnim smetnjama.Pomenuli ste u ovom razgovoru izraz “tortura”, koji zvuči onako prilično žestoko... Kako se zapravo u pravnoj terminologiji definiše tortura, i šta sve ta definicija obuhvata?MS: Prvi član Konvencije protiv torture Ujedinjenih nacija daje jasnu i egzaktnu definiciju toga šta tortura jeste. Ja vam je neću citirati, pošto je jako obimna, ali mogu da je parafraziram. Znači, tortura predstavlja namerno nanošenje fizičke ili psihičke boli od strane službenog lica, ili bilo koga drugog uz pristanak ili saglašavanje službenog lica, a radi zastrašivanja, iznuđivanja iskaza -- odnosno, sa određenim ciljem, da se od žrtve nešto dobije -- ili, na kraju, zbog bilo kog oblika diskriminacije. Konkretno, u ovom slučaju, očigledno je da je tu bila namera da se privedeno lice zastraši, da mu se pripreti da promeni svoje ponašanje, ili je to bila određena sankcija za ono što je on prethodno uradio... Dakle, tim slučajem ne treba da se bavi samo Sektor unutrašnje kontrole, niti samo ombudsman, niti samo nevladine organizacije -- nego bi tim slučajem trebalo da se bavi i pravosudni sistem, odnosno tužilaštvo.U poslednje vreme je više međunarodnih organizacija i stranih medija skrenulo pažnju na kršenja ljudskih prava u Srbiji tokom vanrednog stanja. Sad imamo i ovaj najnoviji primer, dopis dvadeset i jednog poslanika Evropskog parlamenta komesaru za proširenje, kojim se skreće pažnja na situaciju u Srbiji. Da li mi postajemo neka vrsta evropske crne ovce po tim pitanjima?MS: Znate šta, to da li smo crna ovca ili ne je kvalifikacija... Ali, ono što sam u svom prethodnom radu kao zamenik Zaštitnika građana -- odnosno kao neko ko je bio deo tima kojim je rukovodio Saša Janković -- ono šta smo tada radili, je to da smo ukazivali na postojanje značajnog kršenja ljudskih prava u Republici Srbiji, pa čak i ignorisanja prava. Ovde čak dolazimo u situaciju da se zapitamo da li se pravo uopšte primenjuje, da li važi pravo ili važi neka individualna odluka. Sad je, na primer, suspendovan rad Narodne skupštine Republike Srbije -- po kom to osnovu? Došlo je do jedne pogubne centralizacije vlasti, i ishodište svega ovoga sigurno neće biti u liberalizaciji, to je nemoguće. Institucije u Srbiji kao da ne postoje… Ja zaista ne vidim perspektivu da ćemo mi živeti u jednoj državi u kojoj postoji podela vlasti, u kojoj postoje nezavisne institucije, i u kojima ljudska prava nisu nešto što za šta smatramo da nam je nametnuto.Dakle, možemo da zaključimo da ste vi pesimista da će se za naše generacije tu stvari postaviti onako kako bi trebalo?MS: Nijedno doba, naravno, nije bilo sjajno... To da li je neko pesimista ili optimista je možda pre pitanje da li je neko realan ili nerealan. Mi možemo da uvezemo lekare, možemo da uvezemo inžinjere -- ono što je po meni najveći problem Republike Srbije, je to da se sudije i tužioci ne mogu da se uvezu. Oni ne mogu da se naprave u roku od petnaest dana. Jedan od stubova ovog društva, u toj trojnoj podeli vlasti, sudstvo, je u katastrofalnom stanju. Mnogi govore -- da se zadržim na tome da mnogi govore, da nema mene u tome -- da tužilaštvo bukvalno nemamo... Ipak, mi moramo da radimo, kako bismo stvorili uslove da naše potomstvo jednog dana živi u malo boljoj situaciji nego što je ova današnja. A za to malo bolje je potrebno puno našeg rada -- savesnog, čestitog i korektnog -- da bismo napravili i taj mali korak.
Intervju sa Nadeždom Satarić, socijalnom radnicom i predsednicom upravnog odbora udruženja Amity, za podcast “Dan posle"Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Nadežda Satarić o starijima u izolaciji (AUDIO)Jučerašnji dan je obeležila vest iz Gerontološkog centra u Nišu, u kome je došlo do masovnog izbijanja zaraze virusom Covid-19. Kako su regulisane procedure za domove u ovim situacijama, i šta je to tamo pošlo po zlu?Nadežda Satarić: Nad svim domovima za smeštaj odraslih i starijih, bilo da su državni, bilo da su iz privatnog sektora, ako imaju licence -- a u ovom slučaju se radilo o licenciranom gerontološkom centru -- nad njima ingerenciju ima Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Što se tiče toga ko kontroliše njihovo postupanje, taj posao obavlja inspekcija pri Ministarstvu rada. Pored njih, kontrolu može da vrši i Zaštitnik građana kao nezavisan organ, a tu su i sanitarne i zdravstvene inspekcije.Znam da su, čim je proglašeno vanredno stanje, odmah zabranjene posete u domove, kao i izlazak korisnika van ustanove. Takođe znam i da je bilo zabranjeno da se u ustanovu unosi bilo šta sa strane. Dakle, formalno se bila obezbedila potpuna zaštićenost, da ni slučajno ne bi ušla korona. Ovo što se dogodilo, to isključivo može da se pripiše ljudskom faktoru, to je ono što je zatajilo. Konačno, oni su to danas i rekli -- da je direktor ustanove dozvolio posete, pa čak su pomenuli i da je u posetu svojim roditeljima dolazio neko ko je bio u Italiji, u Milanu! To je potpuno skandalozno. Tako nešto je potpuno nedopustivo, i ja nemam drugi komentar -- jer je taj koji je bio u poseti naneo toliko zlo, i to ne samo svojim roditeljima, a sa njim i taj direktor koji je to dozvolio...U javnosti se postavilo pitanje načina postavljanja direktora u ovakvim institucijama.NS: Jasno mi je da tu politička podobnost odlučuje da li će neko biti na nekoj rukovodećoj poziciji ili ne, ali meni smeta to što se dozvoljava da samo ta politička podobnost bude dovoljna. U redu, ako je on član tamo stranke, neka bude... Ali, neka on bar bude stručnjak. Taj čovek mora da ima svest da je odgovoran za živote tolikog broja ljudi, i to kojih -- visokorizičnih! Ipak, ovaj slučaj je izuzetak. Mi imamo četrdeset državnih gerontoloških centara i ustanova za smeštaj odraslih i starijih, i među njima imamo i sasvim suprotne primere. Jedan primer dobre prakse je, recimo Gerontološki centar Subotica. Oni svojim korisnicima nisu zabranili komunikaciju sa srodnicima i dragim osobama, nego su im čak svesrdno pomogli, i sve vreme im pomažu da održe tu komunikaciju. Otvorili su Skajp linije, i njihovi zaposleni su tu da pomažu onim starijima koji ne znaju da koriste tu tehnologiju. Tako da su svi njihovi korisnici u kontaktu preko Skajpa, i vide se i čuju sa svojim milima i dragima izvan doma.Kakva je situacija sa primenom mera na one sugrađane koji nisu institucijama? To jest, u kakvoj su sad situaciji stariji koji su zatvoreni po kućama?NS: Najpre želim da kažem da sam duboko ubeđena da najveći broj starijih, preko 99 posto njih, dosledno poštuje tu odluku. Ono što su naša iskustva, pošto smo pre nedelju dana otvorili telefonsko savetovalište za podršku starijim osobama -- psihološku, socijalnu, ljudsku, kakvu god… Mi razgovaramo sa ljudima koji žive zatvoreni u svojim stanovima -- posebno oni koji žive u staračkim domaćinstvima, ili koji žive sami. Ti ljudi nam se sada javljaju -- pogotovo oni koji žive u malim stanovima u gradskim sredinama, u višespratnicama, u nekim potkrovljima bez terase -- i govore da ne mogu više da izdrže da ne izlaze. Svakodnevno nas zovu, i prijavljuju nam kakve simptome imaju, i to nisu samo psihički simptomi. Govore nam da osećaju nervozu, da imaju nesanicu, znojenje, da im se javlja svrab, drhtavica... Oni nam govore da jednostavno ne mogu, ne mogu da izdrže, i da ne znaju šta da rade. Da moraju da izađu napolje. Pa me onda mole da, ako mogu, šaljem poruke nadležnima, da ih puste makar po sat vremena dnevno da izađu, da prošetaju oko svoje zgrade. Čak i predlažu kada bi to moglo da bude -- u vreme policijskog časa, kada su svi ostali, mlađi građani u kući.Sa kojim se još problemima susreću stariji građani, pored te nemogućnosti izlaska iz kuće?NS: Neformalni negovatelji -- to su deca, snahe, zetovi, unuci -- koji brinu o bolesnim i zavisnim starijima, a sa kojima ne žive u istom stanu ili čak ni na istoj opštini, ipak imaju neke svoje radne obaveze. I onda kada treba posle posla da dođu, da izvrše večernju negu i da spreme svoju dragu osobu za počinak -- tada je već policijski čas, i oni više ne mogu da se kreću. Dozvole za kretanje, koje je država počela da daje onima koji vrše negu, stižu sporo, i to su ogromni izazovi. Bojim se da ćemo starije, time što im ne damo da izađu, a negovateljima ne damo da se kreću i da dođu do njih, sve da bismo ih zaštitili od korone -- da ćemo dozvoliti da oni, nažalost, završe pre vremena zbog nekih drugih stvari. Eto, javljaju nam se stariji, koji imaju primanja ispod 15.000 dinara, i nemaju nikoga od srodnika ko bi mogao da dođe i da im nabavi neophodne namirnice, a oni ne mogu da izlaze -- izuzev to jednom nedeljno. Dakle, oni nama kažu da su zvali volontere, iz kriznih štabova pri opštinama, koji su došli, uzeli su novac, obavili su im kupovinu po spisku koji su dobili, vratili kusur i dali račun... I onda ti nesretni ljudi meni kažu: “Znate, kupio mi je paštetu koja košta 70 dinara, a ne onu od 39, najjeftiniju -- i ja više ne smem da ga zovem, jer onda neću imati novca da rasporedim za sve što treba.” Takođe, javljaju nam se ljudi koji zimi žive u svojim stanovima, pa kada dođe proleće imaju vikendice ili kuće u svojim selima, i tamo provode prolećno vreme. Recimo, tamo imaju neke bašte koje obrađuju… Mnogi od njih nisu tamo otišli pre 15. marta, jer je bilo hladno vreme -- posebno oni koji nemaju kola. Sad, međutim, nema ni javnog prevoza... I oni se sad pitaju da li ima šanse da odu iz Beograda u svoje mesto, i da tamo žive i obrađuju svoju zemlju, jer im mnogo znači mogućnost da doprinesu svom domaćinstvu. Javljaju se i starije osobe koje se bave pčelarstvom, i treba im da odu da vide svoje pčele, da ih dohrane, prihrane ili šta već... Dakle, ima jako puno tih pojedinačnih slučajeva. Otuda, na kraju, opet moj apel nadležnima -- dajte, život ne može da čeka...Kako stariji koji žive sami izlaze na kraj sa problemom usamljenosti?NS: Ljudi mi kažu: “Nisam čuo živu ljudsku reč u prethodnih mesec dana. Zovemo mi i kol centre, ali se javlja snimljeni glas.” Mnogima znači samo da im se kaže neka lepa reč, da ih ohrabrimo, da im otvorimo neku perspektivu i mogućnost -- da postoji jedna, druga varijanta, stvari koje mogu da urade da olakšaju sebi. Zbog toga smo i pokrenuli naše telefonsko savetovalište za starije i njihove neformalne negovatelje.Sve što radimo, radimo zahvaljujući podršci koju imamo od Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena, na čemu sam im ja veoma zahvalna. Kada god pričam sa neformalnim negovateljima, i razgovaramo o tome ko je taj ko najviše brine o zavisnoj starijoj osobi -- to uglavnom budu žene. Ja im onda savetujem da je ovo sada zgodna prilika, jer su i muškarci više u kući -- bilo zbog policijskog časa, bilo zato što rade od kuće -- da preraspodele taj posao. Neka se malo i muškarci uključe. Bitna je ta preraspodela neplaćenog negovateljskog posla -- i sa žena na muškarce, ali naravno i sa porodice na državu. Sad je, u ovim uslovima, makar dobra prilika za to da muški članovi porodice preuzmu deo tereta, jer je to veoma iscrpljujući, i fizički i psihički naporan posao.Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nagovestila je da će stariji stanovnici EU možda morati da ostanu u izolaciji sve dok se ne pronađe vakcina protiv koronavirusa. Ako to zaista bude tako, u Evropi i kod nas, kako će izgledati naša svakodnevica posle ukidanja vanrednog stanja -- ako i dalje budemo morali da se uzdržavamo od kontakata sa najstarijim članovima porodice?NS: Mene je to rastužilo, kada sam to čula. Naravno, svi ćemo morati da poštujemo takvu meru ako bude doneta... Ali, zamislite samo koliko je porodica u kojima stariji članovi brinu o svojim unucima i praunucima dok su roditelji na poslu. Sada je još vanredna situacija, i ti roditelji su kod kuće, pa mogu da budu sa svojom decom -- ali jednom kad se roditelji vrate na posao, srednjoj generaciji će i te kako nedostajati to što neće moći da dođe starija osoba, da pomogne i da se poigra sa decom. Mislim da će se to negativno odraziti i na decu, jer odrastanje uz baku i deku mnogo znači, drugačije je kada toga nema... Mnogima će faliti i to što, recimo, stariji članovi porodice neće biti tu da spremaju ručkove kao što to inače čine.Dakle, nisam sigurna da bi to bilo Bog zna kako pozitivno. Isto tako bismo mogli da kažemo: “Eto, deca sede kod kuće i uče, pored svojih televizora, imaju svoje kompjutere -- šta će nama desetine hiljada učitelja i nastavnika? Uzmimo stotinak, da država uštedi.” Možda nam to zapravo i kažu, pa ćemo videti šta će biti posledice. Isti je princip i ovde, jednostavno se zanemari taj ljudski momenat, i gleda se da se bude pragmatičan i praktičan. Ako do toga dođe, navikavaćemo se na to, ali ja to ne mogu da prihvatim, i ne mogu ni da zamislim -- da mi se onemogući da vidim svoje unuke...Ova emisija se zove “Dan posle” jer na neki način želimo da sagledamo viziju onoga šta nas čeka jednom kad bude ukinuto vanredno stanje. Šta mislite, da li će cela ova situacija, u kojoj su se stariji našli u fokusu pažnje javnosti, uticati na svest društva o ovoj demografskoj grupaciji?NS: Mi imamo iskustva sa ovakvim situacijama. Ja se vrlo dobro sećam i velikih boginja, to je bila epidemija ‘72 godine, u tadašnjoj Jugoslaviji, pa se sećam devedesetih -- ili, da pomenem nešto skorije, uzmimo bombardovanje ‘99. Ogromna solidarnost je bila tada, delili smo svi sa komšijama sve. Delili smo i cigarete, jer tada nije imalo gde da se kupi… Sa istim tim komšijama, kada je sve to prošlo -- često im se nismo ni javljali posle toga. Dakle, nisam sigurna. Sada je pažnja i pozornost svih na prvom mestu na starijima, ali ne znam koliko se time čini dobro tim ljudima. Ne u ovom momentu, nego kasnije... Nisam sigurna da li će se ovo, možda, i negativno odraziti, pa da će mnogi mlađi kazati: “Pa, čekajte, oni sve čine da zaštite starije, a šta sa nama koji još treba i te kako da radimo i da dajemo?” Bojim se da će to možda biti i kontraproduktivno. Tako da, nisam sigurna kako će nam biti dan posle, ali ono u šta jesam sigurna, je ono što ću ja raditi kad sve ovo prođe -- i te kako ću promovisati da se ti ljudi ponovo vrate na staro. Da imaju ritam, da šetaju svaki dan, i da daju svoj doprinos i svojoj generaciji i mlađima -- ali i da budu zahvalni za međugeneracijsku solidarnost, koju su im sada pokazali mlađi, komšije i volonteri, i svi koji su im se našli i izlazili im u susret.A šta mislite, koliko će ova iskustva imati efekta na budućnost sistema socijalne zaštite i društvene brige o starijima?NS: Mislim da su ovo sve velike naučene lekcije, koje i dalje učimo svaki dan. Naravno, ovi protokoli koje smo sada napravili će važiti i za svaku novu pandemiju i epidemiju... Svakako da je to dobro, i verujem da ćemo ubuduće biti spremniji, i da u nekim budućim okolnostima i prilikama nećemo imati ispade poput ovoga u Gerontološkom centru Niš.Stariji i njihovi neformalni negovatelji se mogu obratiti Amity telefonskom savetovalištu svakog radnog dana od 16 do 19 sati na broj telefona 062-854-5420.
Srbija će zbog pandemije virusa kovid-19 imati manji pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) od drugih evropskih zemalja, prvenstveno zbog strukture ekonomije, odnosno većeg učešća poljoprivrede i prehrambe...
Šanse da se Srbija pozicionira na mapi četvrte industrije sveta kada je IT u pitanju, sada su i veće nego ranije, ocenio je za N1 direktor kompanije Nordeus Branko Milutinović. Deluje da se generalno kao društvo snalazimo dobro u krizama i kad je potrebno prilagoditi se nečemu izazovnom, iako ljudi ne vole promene, sada smo prisiljeni na njih i sami ih i želimo, kazao je. Sada je veća prilika nego ikada da empatija zameni birokratiju, kako je rekao, onu lošu, i da shvatimo šta su potrebe zaposlenih.Milutinović je rekao da je generalno sve što je onlajn i dostupno iz domova poraslo u smislu korišćenja, broja korisnika i vremena koje korisnici provode koristeći sadržaje u vremenu krize."Igre su možda i više nego drugo porasle u korišćenju, što je i dobro, jer je strašno vreme i svaka prilika da se malo opustite može samo da doprinese zdravlju", kazao je.Sada su šanse veće da četvrta industrijska revolucija može da pomogne Srbiji za pozicioniranje na mapi sveta kada je IT u pitanju, optimista samo, kazao je."U svakoj indstrijskoj revoluciji do sada je dolazilo do preraspodele bogatstva, odnosno vrednosti koje su se kreirale u društvima, to se dešava i sada i kada ova revolucija priđe kraju, ta preraspodela će se dogoditi. Mi imamo istorijsku šansu da iz nje izađemo jači, a situacija sa koronavirusom ima priliku da ubrza stvari", ocenio je.Nije problem stići do onih kojima je bliska digitalna sfera i razumeju kako mogu svoje usluge da prilagode novom dobu, dodaje, veći izazov je bio za tradicionalnije industrije i ljude koji možda nisu imali dovoljno motiva da nešto probaju."Epidemija je ubrzala to i kod nas, sada se kupuje i povrće preko interneta, što pre nije moglo, svi pokušavaju da svoje usluge prilagode novom svetu", kazao je.Trenutni presek stanja govori da su promene veće nego ranije, ljudi dobijaju sve što im treba u svojim kućama, rekao je govoreći o onlajn uslugama i dodao da deluje da se generalno snalazimo kao durštvo dobro u krizama i kad je potrebno prilagoditi se nečemu izazovnom."Ljudi ne vole promene, ali sada smo prisiljeni na promene i sami ih i želimo, jedna je od retkih takvih situacija i to će i dovesti do promena, i onda ćemo shvatiti da je dobro uvesti promene, pogotovo u pogledu toga kako radimo i kako se trgovina obavlja", ocenio je.On je istakao i da je sada veća prilika nego ikada da empatija zameni birokratiju, onu lošu, i da shvatimo šta su potrebe zaposlenih.Najveća prednost digitalnih usluga je da je sve što je digitalna usluga kao tržište može da ima korisnike i van granica države u kojoj ste."Kad možete da plasirate usluge celom svetu to je velika prednost, pogotovo ako dolazite iz zemlje koja je cela kao tržište jako mala", objasnio je.Milutinović kaže da se čini da mladi imaju manji otpor prema bilo kojim promenama i sam mi tim se bolje snalaze kad su one neophodne. "Uvek su sve nove generacije bolje i spremnije za ono što sutra nosi nego prethodne", kaže.On je ocenio da je su sada najvažniji planovi kako će se ljudi nositi sa ovom sitacijom dok ona traje."Ljudi treba da se fokusiraju na to šta rade tokom krize, empatija i solidarnost moraju da se stave u prvi plan, da se pomogne ljudima da izađu iz svega mentalno zdravi, to će se u budućnosti vraćati. Nakon toga treba postaviti pitanja koji ekonomski scenariji mogu da utiču na biznis i poslovanje i za to se spremiti što ranije i praviti korake na vreme", ukazao je on.
.jpeg){kind=small}
Studenti Medicinskog fakulteta u Novom Sadu dostavljaju namirnice i pružaju psihološku pomoć Novosađanima u izolaciji, javlja portal radija 021.Medicinski fakultet je ranije pokrenuo SOS kol centar radi praćenja zdravlja građana koji su u izolaciji zbog kontakta sa osobama zaraženim koronavirusom. Studenti su uočili da je takvim građanima potrebna pomoć u snabdevanju namirnicama i lekovima, kao i psihološka podrška. U tu svrhu, studenti su oformili mobilni tim.„Mobilni tim je formiran kako bi građanima koji su u samoizolaciji i kojima je neophodna pomoć u smislu nabavljanja osnovnih namirnica i lekova, ove potrepštine bile dostavljene na kućnu adresu. U komunikaciji sa ovim građanima, sa kojima smo se već dovoljno upoznali i koji imaju poverenje u nas, stekli smo utisak da smo im potrebni i da možemo da budemo od još veće koristi“, rekao je student Stefan Jakšić.On kaže da su studenti uvideli potrebu i za organizovanjem psihološke podrške građanima u izolaciji, jer se oni često osećaju nervozno, uplašeno ili usamljeno, a ponekad bi samo hteli da sa nekim porazgovaraju. „Ovaj tim takođe čine studenti volonteri našeg kol-centra, koji su prethodno prošli odgovarajuću obuku u saradnji sa studentima psihologije Filozofskog fakulteta, kao i sa diplomiranim psiholozima", kaže Jakšić.Studenti iz Novog Sada će sugrađanima biti na raspolaganju sve dok za tim postoji potreba, a kažu da tako i uče.„Smatramo da je ovo sjajan doprinos studenata medicine našim sugrađanima kojima je potrebna pomoć. Takođe, za nas ovakva aktivnost predstavlja veliku ličnu satisfakciju i smatramo da je u skladu sa našim budućim pozivom“,rekao je student Milan Milinkov.SOS mobilni tim studenata volontera dostupan je Novosađanima svakog radnog dana od 9 do 11 časova.
Ministarstvo kulture i informisanja predložilo je Vladi Srbije da se samostalnim umetnicima u naredna tri meseca isplaćuje pomoć u iznosu od 30.000 dinara mesečno, radi privremenog prevazilaženja efekata trenutne zdravstvene krize.U saopštenju se navodi da bi novac bio uplaćen "reprezentativnim udruženjima u kulturi" radi dalje distribucije samostalnim umetnicima, saglasno broju članova koji se vode u evidenciji tih udruženja."Napominjemo da distributeri filmova, prikazivači i producenti, kao privredni subjekti, već podležu donetim merama Vlade, te se navedeni predlog mera Ministarstva kulture i informisanja na njih ne odnosi", podsećaju u nadležnom ministarstvu.Predložene mere se, kako se navodi, odnose na obezbeđivanje egzistencije samostalnih umetnika kao nosilaca delatnosti od opšteg interesa u kulturi."Kultura je najznačajniji deo našeg nacionalnog i državnog identiteta i kao takva nema manji značaj od ostalih privrednih grana. Naprotiv, njen uticaj na sveukupni ekonomski, društveni i privredni razvoj je nemerljiv. Efekti pomoći samostalnim umetnicima prevazilaze iznos sredstava koji bi trebalo opredeliti", zaključuje se u saopštenju.Filmski centar Srbije traži fond solidarnosti za slobodne umetnike
I ovogodišnje uskršnje praznike proizvođači jaja u Srbiji dočekuju sa istom brigom kao i prethodnih godina, a to je usklađivanje kaveza za čuvanje kokošaka sa evropskim standardima. Na nedavno odrzanom sastanku Grupacije živinara u Privrdnoj komori Srbije, proizvođači su se saglasilu da se ponovo, na period 3+1 godina, odloži primena Pravilnika koji bliže uređuje način držanja koka nosilja i koji predviđa zamenu konvencionalnih kaveza novim obogaćenim baterijskim kavezima. Istaknuto je i to da se intenzivnije mora raditi na stavljanju Srbije na listu zemalja koje mogu da izvoze živinko meso i jaja u zemlje EU i da je potrebno uvesti dodatne državne mere koje bi zaštitile proizvođače u slučajevima pojave bolesti koje predviđaju uništavanje celokupnog jata.Ovo nije prvi put da se u Srbiji odlaže primena pravilnika o kavezima. EU je još 1999. donela propis kojim je zabranila standardne kaveze za koke nosilje i ostavila članicama rok do 1. januara 2012. da se prilagode novim propisima. Koke u EU se mogu uzgajati samo u posebno uređenim kavezima, u kojima koke imaju po najmanje 750 kvadratnih santimetara, kao i gnezdo ili šipku za sedenje. Mogu se uzgajati i na otvorenom prostoru.I Srbija je u proleće 2010. donela pravilnik koji je u potpunosti usklađen sa evropskim propisima i koji zahteva da srpski proizvođači izbace stare kaveze i čuvaju koke u novim kavezima koji imitiraju prirodno okruženje koke. Međutim, u međuvremenu taj rok je pomeren na kraj 2012. a onda još jednom na decembar 2020. jer domaći proizvođači nemaju toliko novca da ispune standarde. Sad se ponovo priča o odlaganju uvođenja novih kaveza. Prema procenama Zajednice živinara, domaćim proizvođačima jaja potrebno je 50-60 miliona evra za kupovinu novih kaveza i za proširenje objekata s obzirom da se instaliranjem novih većih kaveza gubi 40% na prostoru.Osim kaveza, problem za proizvođače je i salmonela zbog koje nije moguć izvoz jaja u EU."Svih ovih godina akumulacija gotovo i da ne postoji, zbog zatvorenog tržišta, jer naša jaja ne mogu da se izvoze u EU, jer država nije uradila monitoring na salmonelu, ali i zbog neusklađenih standarda držanja koka nosilja. Mnoge farme rade na ivici egzistencije, naročito zbog niske cene jaja. Ukoliko se ne odloži primena ovog Pravilnika, jaja ćemo morati da uvozimo, jer je sigurno da svi koji to ne budu mogli da ispune, od januara ili februara sledeće godine više neće moći da posluju", kazao je za Novosti u januaru Rade Škorić iz Zajednice živinara Srbije.Prema podacima Zajednice živinara, U Srbiji je registrovano 900 živinarskih farmi samo za proizvodnju jaja. Tu se nalazi tih četiri miliona koka. Od tog broja, polovina kokošaka nalazi se kod 15 velikih kompanija. Srbija sada izveze između 45 i 50 miliona jaja u Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu."Sa novim standardima imaćemo i 36 odsto manje kokošaka na istom prostoru, ukoliko vlasnici ne prošire svoje kapacitete ili ne sagrade nove", smatra Škorić.
Intervju sa Milanom Vukomanovićem, profesorom sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za podcast “Dan posle” Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle- Milan Vukomanović...
Pored toga, već petu godinu zaredom privreda je poslovala profitabilno, s tim da je pozitivan neto rezultat, koji su privredna društva ostvarila u iznosu od 391.239 miliona dinara, smanjen za 12,8% na godišnjem nivou. Sa neto dobitkom od 682.632 miliona dinara, manjim za 5,2% od prošlogodišnjeg, poslovalo je 62.517 privrednih društava, dok je neto gubitak u visini od 291.393 miliona dinara povećan za 7,3%, a iskazalo ga je 26.649 društava. Neto rezultat nije iskazalo 15.321 privredno društvo.Godišnji bilten finansijskih izveštaja za 2019. godinu, sa zvaničnim zbirnim podacima iz izveštaja za statističke potrebe, koji sadrži podatke za 152.169 pravnih lica i 108.557 preduzetnika.informacionog sistema, preko koga je ove godine primljeno skoro 100.000 izveštaja više u odnosu na prethodnu godinu, usled izmena Zakona o porezu na dohodak građana, zbog kojih je veći broj preduzetnika prešao sa prostog na dvojno knjigovodstvo i podneo finansijski izveštaj za 2019. godinu.Privreda je već petu godinu zaredom poslovala sa pozitivnim neto rezultatom, koji su privredna društva ostvarila u iznosu od 391.239 miliona dinara, uz istovremeni porast i broja zaposlenih, kojih je u 2019. godini bilo za 30.657 radnika više u poređenju sa 2018. godinom.///////////////////////////Trend rasta ukupne domaće ekonomije nastavljen je i tokom 2019. godine. Bruto domaći proizvod u Republici Srbiji je povećan za 4,1% u odnosu na prethodnu godinu, dok je industrijska proizvodnja rasla sporijim tempom (0,3%). Pozitivna makroekonomska kretanja podržali su uvećana potrošnja i investiciona aktivnost, pre svega usled priliva stranih direktnih investicija, kao i rast spoljnotrgovinske razmene. Zadržani su niska stopa inflacije (1,9%) i stabilan devizni kurs (vrednost dinara prema evru je povećana za 0,5%, a u odnosu na dolar opala je za 1,5%).Poslujući u uslovima povoljnog poslovnog ambijenta privredna društva su nastavila trend povećanja broja zaposlenih započet pre pet godina. U 2019. godini zapošljavala su ukupno 1.171.890 radnika, što je za 30.657 radnika više u poređenju sa prethodnom godinom.Profitabilnost privrede je ostvarena iz obavljenja primarne delatnosti, obzirom da privredna društva beleže pozitivan poslovni rezultat od 570.685 miliona dinara, koji je veći za 1,9%. Pri tome, njihova poslovna aktivnost je, sa realizovanih 11.664.688 miliona dinara poslovnih prihoda, uvećana za 8,2% u odnosu na prethodnu godinu. S druge strane, privredna društva su iz finansiranja iskazala gubitak od 37.212 miliona dinara, koji je za 37,1% manji od prošlogodišnjeg usled znatno manjih negativnih kursnih razlika. U delu usklađivanja vrednosti imovine i potraživanja, otpisanih potraživanja i ostalih aktivnosti negativan rezultat iznosi 36.330 miliona dinara, za razliku od prethodne godine kada je dobitak bio 45.802 miliona dinara.Na nivou sektora ,sa najvećim ukupnim dobitkom poslovala su privredna društva iz sektora prerađivačke industrije, gde on iznosi 110.488 miliona dinara i veći je za 13,7%. Istovremeno, taj sektor je zapošljavao najviše radnika – ukupno njih 381.012, a pri tome beleži i najveći porast zaposlenosti – za 13.730 radnika. Zatim sledi sektor trgovine na veliko i malo, čiji je pozitivan neto rezultat od 79.198 miliona dinara uvećan za 25,6%, a uz to drugi je i prema broju zaposlenih od 222.049 radnika, koji je takođe povećan (2.676). Visoku profitabilnost beleži i sektor informisanja i komunikacija, koji je ostvario 42.501 milion dinara dobitka, uz rast od 8,2%. Pored toga, na nivou sektora je bilo 50.907 zaposlenih, što je 2.101 radnik više u poređenju sa prethodnom godinom. Uspešno je poslovao i sektor građevinarstva, a pozitivan rezultat tog sektora od 37.421 milion dinara je povećan za 49,2%, dok je broj zaposlenih (77.770), uvećan na godišnjem nivou za 5.291 radnika.Više od četiri puta je povećan pozitivan neto rezultat sektora poslovanja nekretninama, iskazan u visini od 24.743 miliona dinara, što je prevashodno posledica promene delatnosti jednog velikog sistema, koji je u prethodnoj godini poslovao u sektoru saobraćaja i skladištenja. Usled navedenog, značajan pad dobitka (78,3%) beleži sektor saobraćaja i skladištenja gde on iznosi 13.976 miliona dinara. Međutim, pozitivan neto rezultat je najviše smanjen (83,7%) u sektoru rudarstva, u kome je iskazan u visini od 18.383 miliona dinara.Sektor administrativnih i pomoćnih uslužnih delatnosti se izdvaja prema ispoljenom rastu pozitivnog neto rezultata, koji je praćen značajnim porastom broja zaposlenih. Ukupan dobitak tog sektora je 2,1 put veći u poređenju sa prethodnom godinom i iznosi 13.280 miliona dinara, a pri tome je broj zaposlenih uvećan za 6.437 radnika, pa je zapošljavao ukupno 82.850 radnika. Najveći rast profitabilnosti je u sektoru usluga smeštaja i ishrane, u kome je realizovan preko pet puta veći dobitak u odnosu na prethodnu godinu i iznosi 2.403 miliona dinara. Istovremeno, i broj zaposlenih je povećan za 2.466 radnika, tako da je poslovao sa 32.191 zaposlenim.Posmatrano prema veličini, na nivou svih grupa privrednih društava, osim mikro društava, ostvaren je pozitivan neto rezultat. Najveći ukupan dobitak od 163.376 miliona dinara beleže velika privredna društva, s tim da je on smanjen za 37,4% u poređenju sa prethodnom godinom. Pri tome, ona su zapošljavala 6.614 radnika više, što je ukupno 364.846 radnika. Tendencije pozitivnog rezultata su slične kod srednjih i malih privrednih društava, koja su ostvarila 117.244 miliona dinara odnosno 116.641 milion dinara dobitka, uz godišnji rast od 13,3% odnosno 12,3%. Međutim, broj zaposlenih je najviše povećan kod društava srednje veličine - za 20.263 radnika, tako da su ona poslovala sa ukupno 253.254 radnika. Mala društva su uvećala broj zaposlenih za 5.557 radnika i zapošljavala su 318.992 radnika. S druge strane, mikro društva, kao najbrojniji segment privrede (91.609), na ukupnom nivou su iskazala gubitak od 6.022 miliona dinara, manji za 69,4% od prošlogodišnjeg, a pri tome ukupan broj zaposlenih su smanjila za 1.777 radnika i poslovala su sa 234.798 radnika.Gledano sa aspekta teritorije, najveći pozitivan neto rezultat ostvarila su privredna društva iz Beogradskog regiona, s tim da je ukupan dobitak u visini od 184.931 milion dinara manji za 5,6% u poređenju sa prethodnom godinom. Istovremeno, ona su zapošljavala i najviše radnika (511.111), a beleže i najveći rast broja zaposlenih (13.199). Visoku profitabilnost postigla su i društva iz Regiona Vojvodine, sa pozitivnim neto rezultatom od 112.397 miliona dinara, pri čemu su broj zaposlenih uvećala za 6.392 radnika, što čini ukupno 292.728 zaposlenih. Međutim, najizraženiji rast profitabilnosti je u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije, gde je dobitak povećan za 56,9% i iznosi 69.487 miliona dinara. Istovremeno, broj zaposlenih od 142.710 radnika je na godišnjem nivou veći za 5.365 radnika. U Regionu Južne i Istočne Srbije ukupan dobitak u iznosu od 25.875 miliona dinara je smanjen za 77,2%, dok je u Regionu Kosovo i Metohija iskazan negativan neto rezultat od 1.450 miliona dinara, koji je za 37,6% manji od prošlogodišnjeg.Javna preduzeća beleže na ukupnom nivou gubitak od 574 miliona dinara, za razliku od prethodne godine kada su poslovala pozitivno (3.477 miliona dinara). Međutim, i ona su iz poslovne aktivnosti ostvarila dobitak, koji iznosi 19.464 miliona dinara, mada je za 22,7% smanjen na godišnjem nivou, dok pozitivan rezultat iz finansiranja iznosi 3.510 miliona dinara i veći je za 7,0%. Ukupan negativan rezultat opredelio je gubitak iz ostalih aktivnosti od 20.746 miliona dinara, koji je pritom smanjen za 4,6%. Sa neto dobitkom su poslovala 394 preduzeća, sa neto gubitkom 134, a bez iskazanog rezultata je bilo 21 preduzeće. U javnim preduzećima (ukupno 549) je bilo zaposleno 115.474 radnika, što je za 2.284 radnika manje u odnosu na prethodnu godinu.Preduzetnici su u 2019. godini profitabilno poslovali i ostvarili su 32.710 miliona dinara dobitka. Podatke za statističke i druge potrebe dostavilo je 110.811 preduzetnika, a oni obrađeni za njih 108.557, koji su zapošljavali 210.455 radnika. Pozitivan neto rezultat beleže i ustanove koje obavljaju delatnost radi sticanja dobiti, pri čemu njihov dobitak iznosi 12.362 miliona dinara i veći je za 54,5% u odnosu na prethodnu godinu. U 1.475 ustanova bilo je zaposleno ukupno 36.814 radnika.Pozitivna kretanja u domaćoj ekonomiji u 2019. godini odrazila su se i na poslovanje finansijskih institucija, pa sve grupe aktivnih finansijskih institucija beleže pozitivne rezultate. Sektor banaka, kao dominantan deo domaćeg finansijskog sistema, ostvario je pozitivan rezultat perioda od 64.065 miliona dinara, što je za 9,0% manje u poređenju sa prethodnom godinom. Pri tome, u ukupno 26 banaka bilo je zaposleno 22.739 radnika, odnosno 136 manje nego u 2018. godini. Na tržištu osiguranja poslovalo je 19 društava, a ostvareni pozitivan rezultat od 11.357 miliona dinara povećan je za 28,2%, s tim da broj zaposlenih smanjen za 106 radnika, pa su bila ukupno 10.543 zaposlena. Davaoci finansijskog lizinga (ukupno 13) iskazali su dobitak od 762 miliona dinara, koji je za 42,7% smanjen na godišnjem nivou. Malobrojni učesnici na tržištu kapitala takođe beleže pozitivne rezultate, tako da su brokersko-dilerska društva (17) ostvarila ukupan dobitak od 7.968 miliona dinara manji za 20,0%, dok su društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim (4) i društva za upravljanje investicionim fondovima (5) povećala pozitivan rezultat i on iznosi 196 miliona dinara odnosno 76 miliona dinara.Neprofitne institucije u 2019. godini beleže bolje rezultate i iskazale su neto višak prihoda nad rashodima od 5.543 miliona dinara, koji je skoro dupliran u poređenju sa prethodnom godinom. Od ukupno 56.348 neprofitnih institucija, podatke za statističke i druge potrebe je dostavilo njih 47.082, a isti su obrađeni za 46.081 instituciju. Te institucije su svoje aktivnosti obavljale sa 16.263 radnika (15.998 u 2018.). Posmatrano prema obliku organizovanja, udruženja, društva i savezi u oblasti sporta beleže najveći pozitivan rezultat u visini od 1.853 miliona dinara, uz višestruki godišnji rast. Pri tome, njih 12.126 je svoje aktivnosti obavljalo sa 3.842 radnika. Visok pozitivan rezultat su iskazala i udruženja, s tim da on iznosi 1.791 milion dinara i za 11,9% je veći u odnosu na prethodnu godinu. Ukupno 26.363 udruženja zapošljavala su 7.703 radnika.
Ministar finansija Siniša Mali izjavio je danas da je novom uredbom Vlade Srbije preduzetnicima, mikro, malim i srednjim preduzećima obezbeđena garantna šema za kredite vrednosti dve milijarde evra.On je na konferenciji za novinare kazao da će krediti na raspolaganju privredi biti na raspolaganju prvog sledećeg radnog dana, odnosno da će za njih moći da konkurišu već u utorak. Krediti će imati period otplate od 36 meseci, a grejs period od devet do 12 meseci.Prema drugoj uredbi koju je Vlada danas usvojila obezbeđeno je i 2,6 milijardi dinara za pomoć poljoprivrednicima, koji će takođe biti dostupni od utorka.Mali je istakao da je na taj način u potpunosti završen pravni okvir za implementaciju svih planiranih ekonomskih mera, u vrednosti od 5,1 milijardi evra za podršku domaćoj privredi.Mali je rekao i da je samo u protekla tri dana oko 113.000 privrednih subjekata prijavilo Poreskoj upravi za mere odlaganje plaćanja poreza i doprinosa i za dobijanje tri minimalne zarade za svoje radnike, a da je na adresu Fond za razvoj stiglo 300 upita za kredite za likvidnost.Ministar dodaje da je apelovao na Upravni odbor tog Fonda da se umesto jednom nedeljno sastaju dva ili tri puta sedmično, čime bi se proces odobravanja kredita za likvidnost ubrzao.Uredbe donete na današnjoj sednici Vlade Srbije biće objavljeni kasnije u toku dana.
Domaći prevoznici pozdravljaju mere vlade koje će platiti plate vozačima i zamrzavanje kredita na tri meseca, ali kažu da bez reprograma kredita neće moći da opstanu. Kako se navodi na sajtu RTS, kamionski ...
Nakon dve nedelje pauze, kruševačko postrojenje kompanije "Henkel" je danas ponovo otpočelo proizvodnju, koja je obustavljena nakon što je nekoliko zaposlenih krajem marta obolelo od koronaviru...
Alibaba Fondacija i Džek Ma Fondacija donirale su Srbiji maske, respiratore, zaštitnu odeću i vizire kao podršku našem narodu u borbi protiv COVID-19. Reč je o medicinskoj opremi koja je stigla u Srbiju zahvaljujući Džeku Mau, uglednom kineskom preduzetniku i osnivaču Alibaba grupe, kompanije koja se bavi internet trgovinom i tehnologijama, saopštila je kompanija.Avion sa ovom značajnom pošiljkom zaštitnih maski iz Šangaja u Kini stigao je na beogradski aerodrom.Ova donacija je jedna u nizu dobrotvornih inicijativa Alibaba Fondacije i Džek Ma Fondacije, sa ciljem da se pruži podrška i isporuči medicinska oprema oblastima širom sveta koje su najviše pogođene virusom Covid-19. Fondacije takođe finansiraju istraživanja za lečenje virusa Covid-19, u Kini, na Institutu za infekciju i imunitet „Piter Doerti“ (Australija) i na Univerzitetu Kolumbija (SAD).Džek Ma Fondacija i Alibaba Fondacija objavile su i distribuirale priručnik sa najboljim primerima iz prakse iz Prve pridružene bolnice Medicinskog fakulteta Univerziteta u Žeđijangu za lečenje osoba obolelih od Covid-19. Priručnik se može preuzeti i na srpskom jeziku na linku https://covid-19.alibabacloud.com/.
Prema prognozama MMF, Srbija će kroz koronu bolje proći od većine ostalih država, a razlog bi mogao biti to što ne zavisimo od turizma i ugostiteljstva, piše Danas uz slikovitu ocenu da su na&s...
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
