Lifestyle
Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima. „Junaštvo nije, ali legendarni govor jeste izmišljen!“ Ovo je naslov jedne od 147 priča iz „Zanimljive istorije Srba“, knjige koju je upravo objavio kolega Momčilo Petrović (izdanje Lagune). Priča se tiče onog „motivacionog“ govora majora Dragutina Gavrilovića iz oktobra 1915. koji je on „navodno“ – a sad ćemo videti da nije ni navodno, niti uopšte – održao vojnicima svog puka u odbrani Beograda pred Austrougarima.Čitao sam ponekad na mrežama poneko od zanimljivih istorijskih istraživanja kolege Petrovića, ali slučajno sam saznao da se među tim zanimljivostima sakupljenim u ovoj knjizi nalazi i nekoliko desetina istraživanja čija je suština upravo ono što je godinama smisao i ove moje rubrike. Dakle, onih neistina, zabluda, falsifikata i prevara koje služe da „unazad“ ulepšaju istorijske događaje, postanu stereotipi koji se teško razbijaju.Mogu li bogataši da kupe duži život?(Pa mi se, primerice, zato jedan kolega sa radija, kad sam mu objašnjavao otkud poslovica „Hvala k...u i Petru Dobrnjcu“ nadovezao „100 posto istinitom“ vezom između Petra i Marije Terezije, ne znajući za istorijski razmak od više decenija između njihovog postojanja na ovom svetu.)Nadalje, ima ih u Petrovićevoj knjizi dosta. Postoje i događaji koji daju isti, „patriotski“ efekat, a koji su istorijski dokazani, ali se u popularnoj, školskoj ili propagandnoj istoriji zaobilaze ili se iz njih ističe samo njihov lepši deo. Poput, na primer, Petrovićevog nalaza da se bitka na Čokešini u Prvom srpskom ustanku često naziva „srpskim Termopilima“ zbog pogibije 300 mladih ustanika, a ne pominje se razlog – pijanstvo komandujućih, braće Nedića.Pre nego što se vratimo Gavriloviću, da napomenemo da u tom setu „zanimljive“ istorije u knjizi ima, takođe nepoznatih ili malo poznatih priča koje valja znati, takođe zbog sravnjivanja sa uobičajenim uverenjima ili, naprosto, zbog njihove zanimljivosti. Takva je, recimo, ona kako je Elizabet Tejlor bila stvarna mlada (udala se) na scenski osmišljenoj „srpskoj svadbi“ u Mažestiku, a za 2.000 zvanica. A da li je Betoven bio u Golubincima, još treba istraživati!Mihailov politički triler: despotizam, gušenje kritike, prevare...Iako delove govora, a možda i ceo, mnogi znaju naizust, ponovimo šta Gavrilović nije izgovorio: „Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“Autor navodi da je „tačno u tri po podne bataljon majora Gavrilovića krenuo u juriš“. Većina vojnika je izginula, major je ranjen. Kvaziistorija međutim više voli, pa tako i tvrdi, da je i on poginuo, a istina je da je umro tek krajem Drugog svetskog rata, u svom krevetu u Beogradu, a Nemci su ga na početku rata bili zarobili.Dva su dokaza da je govor izmišljen, piše Petrović. „Na prvom mestu – a ozbiljni istoričari su u tome jednoglasni – zato što Vrhovna komanda ni tada, a ni pre ni posle, naređenje kojom bi neku jedinicu žrtvovala – nije izdala!...Na drugom, a možda još važnijem mestu – zato što major Gavrilović, čovek van svake sumnje hrabar, i odličan oficir, taj govor uopšte nije ni održao! Prvi put se njegovo obraćanje borcima pominje tek 1930. i to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti – Đorđa Roša, u memoarima objavljenim pod naslovom „Na Dunavskom keju“.Taj Roš je bio učesnik upravo ove borbe pod komandom Gavrilovića. Kraj rata je dočekao kao vojni pilot, a piše Petrović da je za vreme Drugog svetskog rata, po svemu sudeći, bio agent Gestapoa. (O njemu u ovoj knjizi ima posebna priča pod naslovom „Đorđe Roš: zagonetni spasilac Hilandara“.)Iz Rošove knjige govor su preuzimali mnogi, a najpre Branislav Nušić, koji je „lako mogao da zna istinu“Iz Rošove knjige govor su preuzimali mnogi, a najpre Branislav Nušić koji „iako je lako mogao da zna istinu, navodi da je Dragutin Gavrilović poginuo sa svojim vojnicima i ta će se tvrdnja ponavljati sve dok u Vojnoj enciklopediji 1972. ne bude naveden tačan podatak“. Koji smo ovde već naveli. Dakle, bilo je - fama crescit eundo – glasina se uvećava ponavljanjem.Autoru ovih redova istina o Gavriloviću interesantna je zbog još jedne „književne istine“. Kao čitalac i prvi prikazivač NIN-ovom nagradom kasnije „ovenčanog“ romana „Luzitanija“ Dejana Atanackovića, prisetio sam se da u njemu ima odlična „istinita fikcija“ baš o „izbrisanima iz bojnog stanja“.Romanopisac to „domišlja“ ovako – Gavrilović je okupio svoje oficire i raspustio ih da idu kućama. Ali, pre toga nekom od „njih sedam podređenih oficira“, dao je „rukom napisan govor“ koji nije održao, što bi se reklo, za rodoljubivu istoriju.Kad je ove ispratio, okupio je svojih „tri stotine od straha zanemelih momaka i, u tišini koja je iznenada nastala, gromoglasno naređuje: Junaci! Sad me još jednom slušajte pažljivo. Tačno u 13.30 časova, dok još bude trajala oficirska pauza za ručak gnusnoga okupatora, jedan po jedan šmugnućete iza ove kafane, pa uzbrdo Dorćolom, a posle kud koji – i to tiho, da vas niko ne čuje i ne vidi - a onda ćete nastaviti da živite to što je od vaših života preostalo. Daće bog da vam je preostalo još podosta, i to dobrog i vrednog života. Meni drugog izbora nema, sem da sam ostanem da branim neodbranjivo, i tako je dobro da bude, a bog će valjda dati da i tu muku preživim, ko zna, možda i samilošću samog neprijatelja, ukoliko mu baš ne bude ćef da me progoni. Vama, junaci, želim da osvetlate obraz narodu tako što ćete izučiti korisne škole, stvoriti dobre porodice i zauvek se kloniti vojske i ratovanja. Zato, napred u slavu!“Prvi put se Gavrilovićevo obraćanje borcima pominje tek 1930. i to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti – Đorđa Roša, u memoarima objavljenim pod naslovom „Na Dunavskom keju“Vojnici, da ne zaboravim, imali su i zadatak da poskidaju uniforme. Onda je seo ispred jedne drvene barake, te kafane, da popije piće. Kad je dotle dopuzao austrijski izviđač, video je da tamo „žive duše nije bilo, a na sve strane ležale su uniforme, kao da su tela u njima isparila“. Video je i majora pred kafanom, razmenili su vatru, ali major kao da mu se ne diže sa stolice, pa je zato i ranjen, a izviđač je pobegao „glavom bez obzira“. Tačno u 15 časova nagrnula je sva nemačko-austrijska vojna sila „i zauzela jednu praznu kafanu, zatekavši tek jednu ispijenu čašu dunjevače i nekoliko kapi krvi na majorovoj stolici“.Pitao sam Atanackovića, za potrebe ovog teksta, da li je znao da govora nije bilo, pa je zato ovako „izmišljao i maštao“. Kaže, bio je načuo nešto, nije istraživao i zato je maštao. Ali, znam da je maštao i zbog sledećeg stava: „Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidljiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, da predskazati ako nikako drugačije, onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti“, piše autor „Luzitanije“ baš u poglavlju o Gavriloviću. Efektno i, nažalost, tužno tačno za kraj!
(1)-270x152.jpeg)
-270x152.jpeg)
-615x345.jpg.webp)
-scaled-e1758616203253-2048x1154.jpg.webp)
