Priče i analize

Zašto ljudi trpe ponižavanje

Možda ste se nekada zapitali zašto se ljudi ne pobune kada ih neko pljačka, iskorišćava i zlostavlja? Šta se to dešava kada je to postane opšte društveni fenomen? Da li se tu radi o opštoj, kolektivnoj “gluposti”? Da li žrtve to stvarno ne vide i ne razumeju, ili je nešto drugo u pitanju? Ovde možemo povući paralelu sa osobama koje su zlostavljane u porodici, jer se u osnovi radi o istom psihološkom mehanizmu. Na primer žene koje muž zlostavlja po pravilu dugi niz godina to same dopuštaju. Često ćemo od njih čuti da nemaju izlaza i da im partner preti i zaista je tačno da tokom niza godina u takvoj patološkoj vezi one zaista i dospeju u objektivno bezizlaznu situaciju. Ali svaka takva situacija, bilo lična ili kolektivna, nije nastala preko noći. Problem je narastao postepeno kao grudva snega kada se kotrlja niz padinu. Ta “grudva” obično ima početak u vaspitnom modelu u roditeljskoj porodici. Ako je devojčica navikla da vidi majku kako bespogovorno prima šamare, onda se u toj dečjoj glavici formira slika/model odnosa muškarca i žene. Detetu su roditelji prvi i često glavni model za oponašanje. Ta žena naprosto nije naučila ništa drugo, nikakav drugačiji vid komunikacije i odnosa. Zato ako ona kasnije i naiđe na nekog muškarca koji se sa poštovanjem odnosi prema njoj, velika je verovatnoća da je on neće privući, jer ona ne zna “šta bi” sa takvim nepoznatim, novim ponašanjem. Kako da odgovori na njega? Sa druge strane, ona vrlo dobro zna kako da odgovori na nasilje, jer je to toliko puta već videla i naučila. Naravno da je, spolja gledano, taj njen odgovor na nasilje neadekvatan (u smislu da ne rešava problem, već ga još i produbljuje), ali ona ne ume drugačije. Da vidimo sada kako iznutra, u svojoj glavi, ona izlazi na kraj sa tim spolja gledano očiglednim nasiljem. Na žalost, po pravilu uveravanjem sebe da on nije loš čovek, da je njihova veza dobra i da nema drugih boljih opcija. Tu se, dakle, radi o upodobljavanju činjenica i misli postojećim uverenjima. Ovo će možda šokirati sve one koji smatraju da su činjenice svetinja i da bi ljudi morali to da poštuju i da se u svom ponašanju ravnaju prema činjenicama i logici. I ja sama bih volela da je tako, ali na žalost priroda naše ljudske psihe, našeg mentalnog funkcionisanja nije takva. Naš um nije skrojen da traga za činjenicama i objektivnim (u praksi proverenim) istinama. Našem umu je prioritetan zadatak da nam pomogne da opstanemo, da preživimo. Zato, po pravilu imamo tendenciju da se opredeljujemo za poznata, već oprobana rešenja. Jedan od najranijih strahova koji ljudi po svojoj prirodi imaju, je strah od nepoznatog. Ovaj strah je vrlo “logičan” i ima adaptivnu funkciju. Razmislite o sledećem: Kada bi se praistorijski čovek susreo sa nekom nepoznatom životinjom, zar mu ne bi bilo “pametnije” da je se plaši i pobegne ili se sakrije, nego da joj trči u susret pun radoznalosti i oduševljenja? Ko ima veće izglede na preživljavanje: oprezni konzervativac ili oduševljeni radoznalko? Naravno, ima ljudi koji su radoznali i željni izazova, ali da bismo dostigli taj “luksuz”, potrebno je da prethodno imamo bazičnu sigurnost u životu. Osobe koje su zlostavljane, na žalost ovu sigurnost nemaju. Pretpostavljam da će mnogi intelektualniji umovi ovde da se pobune i da kažu da oni baš čeznu za novinom, da se ne boje nepoznatog, da ih zanima ono što je drugačije i novo i da su im činjenice svetinja, te da nemaju problema da svoje postojeće stavove preispituju i menjaju. Naravno i na sreću ima i takvih ljudi. Samo ne zaboravimo da nismo svi isti i da neko drugo ljudsko biće možda doživljava ovaj naš zajednićki svet na sasvim drugačiji način od nas samih. Ali da se vratimo problemu konzervativnih (tj poznatih, uhodanih, starih) izbora, čak i kada nas oni očigledno i ponavljano dovode u neprilike i uništavaju nam život (kao na primer kod zlostavljanih žena). Ima li tu leka? Kako se izlazi iz tog začaranog kruga destruktivnih, samoponižavajućih uverenja i nasilničkih odnosa koji ta uverenja dalje produbljuju i održavaju (čak i transgeneracijski, sa majke na kćerku, kao što sam navela napred)? U vezi sa tim imam jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je da ima leka, a loša je da se lek sastoji u dugotrajnom i upornom radu na sebi. Znači, rešenje nije tipa od danas do sutra. Ja obično kažem svojim pacijentima da ako su godinama ili decenijama funkcionisali po poremećenim matricama ponašanja, onda ne mogu da očekuju da će za dan ili dva da ih promene. To su tada duboko ukorenjene navike i duboko usađena uverenja koja zahtevaju dugo i dosledno odučavanje i dosledno uvežbavanje nečeg novog i drugačijeg. Prvi korak je uvek uvid u problem. Izdizanje u neku vrstu ptičije perspektive gde iz te tzv. meta-pozicije treba da sagledamo dinamiku dešavanja. Na primer: kada ja radim to i to, onda to podstiče drugog da uradi to i to. Takođe, prepoznavanje obrazaca koji nam se ponavljaju u životu. Na primer uočavanje da ne samo da mi je poslednji partner bio nasilan, nego i onaj pre njega i onaj pre, a i moj otac takođe prema majci. Ili prevedeno na kolektiv: ne samo da smo u Miloševićevo vreme obožavali i bespogovorno pratili odluke vladara, nego to radimo i sada. A ako pogledamo još dalje u prošlost, obožavali smo i Tita, pa i Aleksandra pre njega. Dakle to je jedan obrazac odnosa vlasti/manjine i naroda/većine, koji mi očigledno prenosimo generacijski i koji je postao neka vrsta automatske, nesvesne (neosvešćene) norme društvenih odnosa. Šta se zatim radi u psihoterapiji? Kada se uoči i shvati patološki obrazac u odnosima, onda se prelazi na traženje adaptivnijih alternativa. Kada te alternative pronađemo, onda treba da se nateramo da ih uvežbavamo. Zašto da se nateramo? Pa zato što je čovek po svojoj prirodi konzervativan, tj. sklon je automatici i navikama. Menjanje starih navika podrazumeva disciplinovano i ponekad na “o’ruk” uvođenje novog, stranog i na početku, po našem utisku, neprirodnog ponašanja. Tek kada se novo ponašanje dobro uvežba, tek tada dolazi osećaj prirodnosti i “normalnosti” tog ponašanja. Setite se kada ste učili da vozite kola. Da li ste se odmah, od prvog dana, osećali opušteno za volanom i da li vam je vožnja bila naprosto jedna rutinska aktivnost? Ili vam je bila potrebna vežba dok steknete rutinu? U psihoterapiji nema lakšeg i bržeg leka. Kada “boli” duša mogu da se gutaju i psihofarmaci, ali oni imaju neželjene sporedne efekte, a i obično ne deluju na uzrok problema, nego samo ublažavaju simptome (deluju “kozmetički”). Jedini pravi lek je promena stavova i ponašanja, tj učenje novih i adaptivnih psiholoških veština kao i nakon toga aktivno menjanje okruženja (na primer napuštanje nasilnog partnera i zaobilaženje kasnijih sličnih likova u “širokom luku”). Za sve one koji se u ovom prethodnom opisu nisu prepoznali i koji su “imuni” na nasilnike, imam sledeću molbu: vi ste srećna manjina, koja nasilje gleda ipak koliko-toliko sa distance, u komšiluku. Budimo saosećajni prema žrtvama. Pomozimo im da i sami uvide šta rade (i sebi i svom okruženju). Pomozimo im da počnu da se izvlače iz tog vrzinog kola. Zapitajmo se: kakva osoba želim da budem prema drugima? Kakav primer želim da dam svojim stavom i svojim ponašanjem? Šta ja mogu da doprinesem drugima i društvu u celini? Zar to nije celishodnije i plemenitije od kukanja nad sopstvenom “zlom sudbom” i nad nasilnim i “glupim” komšilukom? Što se kolektivnog nivoa tiče, ovde mi pada na pamet jedna odlična knjiga dvojice ekonomista, Acemoglu i Robinson, Zašto narodi propadaju (Why nations fail). Čitajući knjigu stekla sam utisak da se i na ekonomskom i političkom nivou, kao i na nivou pojedinca, može uočiti taj isti fenomen upadanja u vrzino kolo, u tu negativnu spiralu sa jedne strane izrabljivanja, a sa druge gubljenja poverenja u mogućnost da dobro pobedi. Ta kolektivna trauma i tzv naučena bespomoćnost, vodi tome da čak i kada bi objektivno moglo nešto da se promeni na bolje, mi to i ne pokušavamo, jer smo potpuno izgubili veru u dobro i veru u sopstvenu snagu i moć. Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeut Psihološka pomoć i trening psiholoških veština online https://diaid.nl/

Priče i analize

Život pod koronom: Skoplje

Nakon prvog teksta iz serijala “Život pod koronom”, o životu u Ljubljani za vreme pandemije, razgovarali smo sa ljudima iz različitih krajeva Evrope i sveta. Sada dolazi još jedna priča iz komšiluka, a sagovornik Nove ekonomije je Igor, koji trenutno sa porodicom živi i radi u Skoplju, glavnom gradu Severne Makedonije. Igor, Skoplje Sećam se da je objavljeno da je prvi slučaj koronavirusa u Severnoj Makedoniji zabeležen 26. februara. Izgubio sam pojam o vremenu i ne znam kada je tačno uvedeno vanredno stanje, ali mera koja i danas stoji na snazi je da su zatvorene granice, kao i aerodromi, osim za transport robe. Svaki dan se održavaju konferencije za medije na kojima govori ministar zdravlja i saopštava nove podatke vezane za broj novozaraženih i preminulih. Deluje mi da ga gradjani prilično cene, jer izgleda da je dostupan za pitanja i realan. Grad Debar je od starta bio skroz u karantinu jer su prvi slučajevi tamo zabeleženi, sada više nije, ali je taj potez uticao na to da se smanji broj zaraženih. Bio je i jedan skandal sa doktorkom, koja je bila na skijanju u Italiji i oglušila se o mere kontrole i prevencije širenja zaraze, čak je držala i simpozijum za doktore, a kasnije se ispostavilo da je zaražena. Mere su slične kao i u Srbiji. Starijima od 67 godina je kretanje dozvoljeno samo od 10 do 12 prepodne, a za mlađe od 18 godina od 13 do 15 časova. Za sve ostale zabrana kretanja počinje u 16h i traje do pet ujutru. Takođe je u vreme trajanja Uskrsa važila totalna zabrana kretanja za sva lica od petka u 16h do utorka ujutru. Kako teče život u Skoplju trenutno? Ovde supermarketi rade punom parom. Od 10 do 12 prepodne prednost imaju ugrožene kategorije poput starijih građana ili trudnica, a inače je sve otvoreno od 10 do 15 časova. Na samim ulazima se nalazi tečnost za dezinfekciju i nije dozvoljeno da veliki broj ljudi bude u prodavnici u isto vreme, standardno se traži da rastojanje bude dva metra i primetio sam da veliki broj ljudi nosi maske. Kafićima i restoranima je zabranjen rad, a gradski prevoz nije potpuno ukinut, ali funkcioniše povremeno, u nekom posebnom režimu. Pre nekoliko dana sam video i patrolu policije da je došla u našu malu avliju da proveri ima li ljudi napolju. Meni i porodici je svakako lakše, jer imamo dvorište, ali verujem da je ovaj Uskrs teško pao nekim ljudima koji žive u stanovima. Da li je ovo vanredno stanje uticalo na posao? Supruga i ja držimo školu jezika i organizujemo kurseve jezika u Italiji, tako da nas je ova situacija jako pogodila. Vlada Severne Makedonije je donela set odluka koje će pomoći firmama da pregrme ovaj period, uglavnom se radi o pokrivanju nadoknade zaposlenima. Trenutno držimo časove i onlajn, ali je obim posla drastično manji nego inače. Primetio sam da je ova situacija uzrokovala i otkaze radnicima u pojedinim firmama. Kakva je situacija u zdravstvu? Lično nisam dovoljno informisan oko stanja u samim bolnicama, ali mi na osnovu dostupnih informacija deluje da je situacija pod kontrolom, nema previše zaraženih i ne vidi se neka posebna panika. Redovno se objavljuju nove informacije i stiče se utisak da nema mesta za nervozu. Čitao sam jedan članak u novinama oko pravljanja baraka na otvorenom, za pacijente sa lakšim simptomima, ali to nije bilo na nivou neke velike ozbiljne bolnice. Po apotekama se dešava nekada nestašica maski i rukavica, ali smo mi uspevali da ih nabavimo kada je to bilo potrebno. Neki generalni zaključak bi bio da postoji dosta nezadovoljnih ljudi ovom situacijom, ali ima i dosta neozbiljnih, koji ne nose maske, okupljaju se u grupama i ne poštuju rastojanje. Lično sam prisustvovao jednoj situaciji u supermarketu, kada je jedan stariji gospodin ispipao povrće koje je bilo izloženo, a na kraju nije kupio ništa. Skrenuo sam pažnju zaposlenoj na to, ali je ona samo tužno slegla ramenima, da li zato što joj je dosadilo da opominje takve ljude ili joj je možda moj srpski probudio jugonostalgiju. V. Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Melburn, Australija

Australija je jedna od zemalja koja se dobro nosi sa pandemijom koronavirusa, a po rečima našeg sagovornika, za to su zaslužni i odgovorni građani. Za serijal "Život pod koronom" govori Stefan iz Melburna, koji tamo živi i radi u firmi koja se bavi proizvodnjom i distribuciom hrane. Stefan, Melburn Ovde je strategija oko borbe protiv koronavirusa imala nekoliko nivoa, sada je uveden nivo tri, koji podrazumeva određene restrikcije kretanja, koje je dozvoljeno ukoliko postoji validan razlog. Postoji četiri validna razloga. U pitanju je odlazak do posla, od i do škole, ali one sada funkcionišu onlajn, zatim ako je u pitanju neka fizička aktivnost poput treninga napolju, bicikla ili trčanja, onda odlazak u nabavku i ukoliko se ide kod doktora. Policija trenutno ne zaustavlja ukoliko vidi dvoje da šetaju, ali ako neko „traži problem“ tako što sedne na klupu ili se okuplja i zadržava da bi popio pivo, na primer, onda pišu kazne. Naplatili su nekoliko stotina kazni sada oko Uskrsa, kada su nalazili ljude da se okupljaju u školskim dvorištima ili se kreću u većim grupama. Da li to znači da ne postoji zabrana izlaska iz kuće? Formalna zabrana kao u Srbiji ili u nekim drugim državama, u smislu da ne možeš da izađeš iz kuće, ne postoji. Postoje samo određeni delovi grada koji su zatvoreni, a to su uglavnom plaže, čak je i tu dozvoljena šetnja, ali nije dozvoljeno zadržavanje, ležanje na pesku ili kupanje. Postoje li problemi sa nabavkom namirnica? Marketi rade normalno i ne postoji vremensko ograničenje, rade ceo dan. Na početku su skraćivali radno vreme, ali je to više bilo zbog nestašice robe, sada se stabilizovalo stanje sa robom i prodavnice su se vratile na normalno radno vreme. Većina prodavnica sa robom koja ne spada u osnovne namirnice, poput odeće ili obuće, su zatvorile, ne postoji zabrana rada, ali nema kupaca, pa im se ne isplati. Onlajn kupovina je prilično porasla i veliki broj firmi je prešao na tu vrstu prodaje, što je značajno i za zaposlene, koji su zadržali radna mesta. Kafićima i restoranima je zabranjeno da primaju goste, funkcioniše samo usluga za poneti ili dostava. Često i zbog svog posla sarađujem sa kafićima i restoranima i vidim da se većina adaptirala i nastavila da radi. Krenuli su i sa gotovim i zamrznutim obrocima, što nije ranije bio slučaj, tako da se može reći da su i svoju ponudu prilagodili situaciji. Da li su se prilagodili i mali privrednici u drugim oblastima? Jesu, na primer prodavnice poput cvećara su takođe svoju ponudu proširile, pa sada sarađuju sa nekoliko drugih preduzetnika, poput uzgaivača voća i povrća i onda svu tu robu nude u paketima. Tako postoje paketi gde imaš samo voće ili voće i povrće, pa onda to pomešano sa nekim gotovim prizvodima, kao što je ajvar ili kiseli krastavci. Zvuči kao da su počeli da se udružuju mali preduzetnici kako bi lakše plasirali prizvode? Upravo to se i desilo i napravili su odličnu priču. Prave pakete od 30, 50 ili 100 dolara, na primer, i veliki broj ljudi i kupuje kako bi podržali te lokalne prodavce. Zanimljivo je i to što je inicijativa došla od samih preduzetnika, ovde inače postoji ta praksa da se podržavaju lokalni proizvođači i dosta ljudi će kupiti nešto od lokalnog preduzetnika. To je uzelo maha poslednjih godina, a sada još više dolazi do izražaja kada se desila ova pandemija, pa se javila ta solidarnost kako ne bi propadali biznisi i ljudi ostali bez posla. Da li država nudi neku podršku preduzetnicima i zaposlenima? Država je uvela pakete pomoći za male i srednji biznise, to je počelo od prvog marta i malim biznisima koji ne mogu da isplate plate radnicima, država pokriva razliku u plati. Tako na primer ako neko ima platu od 1500 dolara, a poslodavac može da isplati samo 1000, država isplaćuje razliku na račun firme i firma direktno uplaćuje zaposlenom i to mora da dokaže. Maksimalan iznos koji država pokriva je do 1500 dolara dvonedeljno, jer se ovde plate isplaćuju svake dve nedelje. Oni koji imaju platu preko ove sume zavise od poslodavca, ali je država odredila tu neku sumu koja je minimalna i mora da je primi svaki zaposleni. U Australiji je visok procenat ljudi koji su već izlečeni, do sada je zaraženo nešto preko 6000 ljudi, a oporavilo se preko 3500, kakva je situacija trenutno? To su tačni podaci i do sada je umrlo oko 70 ljudi. U medijima govore da su uspeli da uspore rast i širenje epiemije, a jedan od razloga je i to što su totalno blokirali transport ljudi iz epicentara, odnosno žarišta korone, u manja mesta. Sada ako gledamo mapu korone u Australiji, ona se naravno nalazi u velikim gradovima, ali je praktično nema u manjim mestima, tako da se zadržalo to širenje. Inače je ovde narod naučen da poštuje mere od strane države, ali dosta pomaže i to što je jesen trenutno i napolju je jako loše vreme, pa ljudi i ne žele da izlaze napolje, pada kiša, duva ledeni vetar i ima oko 12,13 stepeni. Mislim da je sklop svih tih faktora doprineo zaustavljanju epidemije, ali i odgovornost ljudi koji su pratili instrukcije i sami se javljali ukoliko imaju tegobe. Mislim da je i država dobro reagovala, sada ćemo videti da li će pojačati te mere ili će doći do popuštanja. Da li si razmišljao da se vratiš kada je sve ovo počelo? Redovno se čujem sa majkom iz Srbije i sada ako me pitaš gde bih bio za vreme COVID-a, nevezano za finansije, posao ili kvalitet života, nego čisto gledajući u odnosu na krizu, mislim da bih izabrao da budem ovde, jer nisu toliko drastične mere i imam osećaj da je ovde ipak normalniji život nego što je kod nas sa policijskim časom. Definitivno nije idealan život nigde trenutno, ali ako pričamo o pandemiji mislim da je dobro što sam ostao u Melburnu. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Čikago

U Čikagu je do sada registrovano preko 14.000 slučajeva obolelih, a kako izgleda život u ovom gradu priča nam Aleksandar.

Priče i analize

Život pod koronom iz šoferske kabine

Za serijal "Život pod koronom" su do sada govorili ljudi koji žive u različitim zemljama sveta, a ideja je bila da nam opišu stanje u njihovom gradu ili državi za vreme pandemije koronavirusa. Ova priča je malo drugačija, jer naš sagovornik nije stacioniran u nekom gradu, niti ima mesto u kom živi, van Beograda u koji u poslednje vreme dolazi samo povremeno na nekoliko dana. Razgovaramo sa Milošem, koji je profesionalni vozač kamiona i trenutno se nalazi u Italiji, zemlji koja je postala žarište koronavirusa u Evropi. Miloš, Italija Trenutno sam u Breši, došao sam da ocarinim robu i nalazim se u ulici koja je svakodnevno puna ljudi, automobila, kamiona, a sada izgleda tako da možeš da legneš da spavaš na ulici. Ovde gde je ulaz za kamione je zatvorena kapija i na parkingu nema ni jednog vozila, a ni ljudi. Jedan vozač iz Litvanije i ja smo jedini trenutno tu i na celoj carini je samo jedan portir, ne mogu da nam rade papire, jer nema nikoga, nema carenika, rekli su mi sada da moram da idem na grancu da ocarinim robu, to je 300 kilometara vožnje ka graničnom prelazu Gorica. Trenutno sve stoji, evo prekoputa mene je neka železara, stoji metal u dvorištu, ne radi niko. Ne znam ni da li će za nas biti posla, možda bude još jedna tura posle ove. Sada sam vozio za Italiju stočno brašno, a vraćam deterdžente i neka dezinfekciona sredstva. *Galerija sa dodatnim fotografijama nalazi se ispod teksta Koliko dugo si u Italiji i kakvo je stanje na putevima? Ušao sam pre par dana. Bio sam u Padovi, prošao pored Milana, stigao sada do Breše, moram da ocarinim robu koju sam utovario, ali ću to morati na granici u povratku, što pokazuje koliko stvari drugačije funkcionušu. Ranije sam mogao ovde da završim sve papire, ali zbog ovog stanja sada i to mora da se radi direktno na granici. Nema nigde nikoga, sve je pusto, ako ispred prodavnica vidiš čoveka, obično gleda kako da te zaobiđe da se ne susretnete na manje od dva, tri metra. Situacija je slična u svim gradovima, možda je malo više pusto u Breši ili Milanu gde je žarište, ali je praktično isto, da li si na jugu ili na severu Italije. Svuda se oseća strah i panika, na jugu sam bio blizu Barija, nije žarište kao ovde, ali se ljudi plaše i tamo. Takođe je zatvoreno sve i retko viđaš ljude da se kreću. Sada je čudo kada vidiš čoveka da hoda po ulici, Ranije nisam ni primećivao ljude pored puta ,a sada ga primetim iz velike daljine. Trenutno se nalazim na autoputu A4, Trst-Torino, koji je jedan od frekfentnijih puteva u Italiji, sada je prazan. Firme pored puta su takođe zatvorene, a pumpe rade po principu samousluge, sam sipaš, sam platiš. Na autoputevima uglavnom samo viđam kamione, čak je i putnički automobil retkost. Imaš li nekih problema na putu, da li te zaustavljaju, ima li punktova za merenje temperature? Uglavnom svi beže kada te vide. Na naplatnim rampama su manje gužve, ali je na graničnim prelazima katastrofa, prave se gužve da bi se overio neki papir ili da bi ti izmerili temperaturu. Hrvatska, Slovenija i Srbija su uveli konvoj. To znači da na granici moraš da staneš, da se parkiraš i da čekaš ostale vozače. Čekaš da se nakupi dovoljan broj kamiona, a onda ih sprovode sa policijskom pratnjom do sledeće granice, gde preuzima druga policija. Ide se polako 60, 70 na sat i nema stajanja nigde. Taj konvoj je inače jedna besmislica, jer se troše resursi, vreme, policija i gorivo da bi se sproveli šoveri koji su u tranzitu, što se vidi i po dokumentima. Prave kolonu bez razloga, kao da će ti ljudi da ostave kamion, pa da se šetaju okolo. Vozač se ne odvaja od svog kamiona skoro nikada, jer je odgovoran za kamion i robu, pa čak i kada ima potrebu da se odvoji parkira na nekom super bezbednom mestu sa kamerama. Dovoljno bi bilo da samo kažu na granici da nije dozvoljeno nikakvo zadržavanje i da se gorivo sipa na pumpama koje su označene za točenje goriva kamiona u tranzitu i to je to. Često se dešava da ti kažu da konvoj kreće za 20 minuta, a krene sutradan, moraš da si stalno pripremljen, nema spavanja, kada krene nema zaustavljanja, ni za toalet. Kolona se nekada na Srpskoj granici napravi kilometrima, obično je otvoren samo jedan prolaz, pa tu provedeš dan i po. Pri tome nema kao u Turskoj da možeš da staneš i predaš dokumenta na prozor, nego moraš da staneš, ugasiš motor, odneseš papire i čekaš da se to sve završi. Onda dođe doktor, meri ti temperaturu i uruči ti papir da moraš da si u karantinu, kada stignem u Beograd ne mogu da idem nigde, samo od kuće do kamiona, odmah idem u samoizolaciju, ne smem nigde da se krećem do sledeće ture. To ne znači da moram da provedem određen broj dana u kući, mogu da izađem i u roku od par dana, ali samo do kamiona ukoliko imam sledeću turu. Da li si imao neki strah kada si krenuo za Italiju? Nisam ni razmišljao o tome, sa ovim merama koje ja preduzimam ni nema opasnosti, nikada u životu nisam bio dezinfikovaniji. Ne skidam masku, imam rukavice, alkohol, asepsol i retko izlazim iz kamiona, nemam nikakve kontakte sa ljudima. Stajališta za kamione koja imaju neke lokale u sklopu toga su zatvorena, zapravo radi samo parking, ali nema prodavnica, kafića i slično. Veći mi je problem kada se vratim u Srbiju, ne znam šta če da se desi , da li će da donesu neki novi propis u toku noći. Trenutno mi se kolega nalazi u Hrvatskoj, kod njih više vozači ne mogu da prave pauze i spavaju po kamionima, nego im plaćaju hotele. On je sada u mestu Čakovec, baš mi je poslao sliku da vidim kako izgleda obrok u karantinu i država sve to plaća. Kod nas se sve menja na dnevnom nivou i nikada ne znam šta će da me sačeka kada se vratim, to jest šta će da se promeni dok sam ja sa one strane granice. Čitao sam za one medicinske radnike, koji su se vratili iz Nemačke, država ih je pozvala da pomognu i ljudi se prijavili, rečeno im je da će se testirati i ako su negativi, odmah idu da rade. Na granici se onda promenila situacija pa im je rečeno da nema testiranja i odmah ih stavili u karantin u Vojnu gimnaziju, gde su uslovi bili očajni, nisu imali tuševe ni toalet papir, a mogli su da dobiju nešto samo kada zaprete da će poslati slike u medije. Zato samo razmišljam o tome da ne izmisle neko novo pravilo u međuvremenu, pa da me sprovedu na neko takvo mesto, pre bih ostao u Italiji da živim u kamionu na parkingu, dok sve ovo ne prođe. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Tel Aviv, Izrael

Kako trenutno izgleda život u Izraelu, priča nam Ana iz Tel Aviva, ona je tamo na postdoktorskim studijama i bavi se neuronaukama na institutu „Vajsman“. Ana je govorila i o grupi za samopomoć, koju je osnovala u Srbiji, na društvenoj mreži Fejsbuk, grupa okuplja ljude kojima je potrebna pomoć i volontere, koji tu pomoć nude. ANA, TEL AVIV U Izraelu nema policijskog časa, ali nije dozvoljeno ići dalje od 100 metara od svoje kuće, osim ako ne ideš na posao. U tih 100 metara može da se prošeta čovek, da izvede dete, prošeta psa ili džogira. Nema zadržavanja sa komšilukom ili bilo kakvog grupisanja i to ljudi poštuju. Često se mere pooštravaju i donose nove, kao svuda u svetu. Na početku je postojao samo apel da se ne putuje u Kinu ukoliko nije neophodno, a od kraja februara su uvedeni obavezni karantini za ljude koji ulaze u zemlju. To pravilo je važilo za one koji dolaze iz zemalja gde se virus već uveliko pojavio poput Kine, Italije i Koreje. Oni su išli u obavezan kućni karantin u kome su važila određena pravila, kao na primer da si u obavezi da se izdvojiš u zasebnu sobu, a ako ne postoji mogućnost onda se neko odseli ili se nađe rešenje. Poznajem lično ljude koji su bili u toj situaciji i odlazili su kod roditelja, ako žive sa parterom u manjem stanu. Ljudi su relativno ozbiljno shvatili situaciju. Posle oko sedam dana je obavezan karantin obuhvatio i one koji dolaze iz drugih zemalja pogođenih pandemijom, poput Nemačke. Tada sam i ja bila u karantinu pet dana, jer sam imala poslovno putovanje u Nemačku. Oni koji su bili u karantinu su automatski dobijali bolovanje i to je efikasno rešeno, nije potrebno da se nose nikakvi papiri. Ubrzo je uveden dvonedeljni karantin za svakoga ko je ušao u Izrael, bez obzira iz koje zemlje dolazi. Ovde veliki broj ljudi putuje i u jednom trenutku je oko 200.000 građana bilo u kućnom karantinu. Jedna od zanimljivih stvari, a to se ovde smatralo nedemokratskom merom, je da su svima pratili telefone. Svima koji su imali obavezu da budu u karantinu je otvoreno rečeno da su im tagovani telefoni i da se prati kretanje. Jedna od mera je bila i da su ukinuta odsustva u vojsci, koja je ovde obavezna i za muškarce i za žene, oni sada ne mogu da izlaze iz kasarni i da idu kući vikendom. Takođe, zabranjen je rad restorana i kafića, odnosno nije dozvoljeno okupljanje, i rade samo oni u kojima se kupuje za poneti ili se vrši dostava. Kako je pandemija uticala na zaposlene? Od kada je korona krenula dosta ljudi je otišlo na neplaćeno odsustvo, država ovde ne možeš da sili poslodavce da rade, odnosno da ih tera u bankrot, ali ni poslodavci nisu u mogućnosti da otpuštaju ljude. Neplaćeno u ovom slučaju ne znači da ljudi ne primaju nikakav novac, sve zavisi od visine zarade, zaposleni prelaze na socijalno i dobijaju 60 do 70 procenata od plate. To su razlike koje postoje u Izraelu i Srbiji i koje vidim u ovim grupama za samopomoć. Ima i ovde ljudi koji su na granici siromaštva, ali ono što je primetno je da ljudi u Srbiji često mole za hranu po grupama na Fejsbuku. Ima samohranih majki bez primanja, nadničara koji sada nemaju posla, a toga ovde nema toliko. U Izraelu rade te organizacije koje obezbeđuju pomoć ugroženim grupama. Vidi se još jedna razlika, baš u toj oblasti proizvodnje i preduzetništva. Izrael je startap nacija i trenutno su se ljudi koji investiraju u stratape organizovali, okupili stručnjake iz različitih profesija i donirali sredstva za nove projekte. Jedan od njih je i brzo i lako pravljenje respiratora. Druga stvar je što se pripremaju instituti za testiranje na koronu. Spremaju se laboratorije u institutima, koje poseduju PCR mašine, ali je potrebno da se izvrši standardizacija i provera sigurnosti. Takve mašine postoje i u različitim institutima u Srbiji, pa bi potencijalno mogle da se uposle u svrhu masovnijeg testiranja van Torlaka i onih nekoliko stanica gde se to sada radi. Da li su zatvorene granice sa zemljama koje okružuju Izrael? Diplomatski odnosi između Izraela i Sirije ne postoje, ista je situacija i sa Libanom, tako da su te granice uvek zatvorene. U normalnim uslovima su otvorene granice sa Jordanom i Egiptom, tako da ljudi često idu da posete Sinaj ili Petru, ali je sada to zatvoreno zbog pandemije, već oko tri nedelje. *U galeriji ispod teksta se vidi kako ulice Tel Aviva izgledaju u redovnim okolnostima Kakva je situacija sa verskim zajednicama, da li kod njih ima okupljanja? Postoji problem sa nekim verskim zajednicama. Oni najreligiozniji, iako njihovi predstavnici u parlamentu pozivaju na odustajanja od nekih obreda, ne slušaju preporuke. Obično žive u manjim mestima, gde su većinska populacija, u Izraelu ih ima oko 300.000 i trenutno je procena da su, u jednom delu grada, u blizini Tel Aviva, skoro svi zaraženi. Svi koji su bili testirani iz tog dela zemlje su pozitivni, a smatra se da je to zbog okupljanja u sinagogi. Oni nemaju pričest i kašičicu, ali imaju nešto što se zove mezuza (mezuzah), u pitanju je mala posuda/kutija, koja se kači na ulazna vrata i u njoj stoji papirić sa tekstom. Običaj je da se poljubi prst i dotakne ta kutijica. Predstavnici vlasti su pozvali da se to ne radi trenutno, ali oni to i dalje rade i smatra se da će te verske grupe biti opterećujući faktor zdravstvenog sistema. Pokrenula si grupu na Fejsbuku za pomoć sugrađanima u Srbiji, koja sada ima preko 15.000 članova, kako je došlo do toga? Grupa je nastala pre nego što je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, osnovana je 13. marta. Tada je postojala samo preporuka da se ide u izolaciju i da stariji građani ne izlaze iz kuće. Osnovala sam grupu jer sam čula od prijatelja da je država preporučila da se ostane u karantinu, ali nikakvih daljih logističkih rešenja nije bilo. Grupa je prevashodno nastala iz razloga da poveže komšije, zato se i zove "Pomoć sugrađanima u karantinu". Nastala je da bi građani kojima je preporučeno da sede kući, mogli da se oslone na svoje komšije da će im doneti sve što je neophodno iz prodavnice ili apoteke. Isto važi za ugrožene grupe poput ljudi koji imaju hronične bolesti. Ideja je bila da se ljudi inspirišu da ostanu kod kuće, jer ima nekoga ko će im pomoći. Sve se brzo proširilo i u jednom trenutku smo imali veliki broj onih koji traže pomoć, a i onih koji pružaju pomoć. Dosta lepih priča je izašlo iz svega toga. Postoje ljudi koji besplatno daju razne vrste pomoći, psihološku pomoć, časove raznih instrumenata, imamo i neke vrste online pijaca, ljudi koji vrše dostavu proizvoda, kao i oni koji kuvaju za građane koji nemaju hranu. Čovek je uvek srećan kada vidi da je ta grupa nekome pomogla, a toga ima na dnevnom nivou, a opet sam nekada i tužna, kada čitam razne priče,poput ljudi koji usled situacije ne mogu da dobave lekove iz inostranstva. Inače su ljudi odlični, jako su pristojni, nemamo kao administratori većih problema, poštuju se pravila, nema političarenja ili sličnih stvari, samo informacije koje su proverene i traženje i nuđenje pomoći. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Pariz

Francuska se trenutno nalazi na petom mestu u svetu po broju zaraženih koronavirusom, kojih je do sada u toj državi preko 40.000. Vlast, kao i u drugim zemljama, redovno donosi nove mere radi suzbijanja pandemije, a kako izgleda život u glavnom gradu za serijal „Život pod koronom“, govori Dunja, koja studira i radi u Parizu. Dunja, Pariz Ovde je dozvoljen izlazak iz kuće, ali od početka prošle nedelje kretanje je ograničeno na sat vremena dnevno i u radijusu od jednog kilometra od adrese prebivališta. Postoji i dokument, koji imaš da skineš sa interneta ili sam napišeš na papiru, gde je neophodno navesti razlog izlaska i samo određeni razlozi se prihvataju, poput kupovine hrane, lekova, odlaska kod lekara, da pomogneš nekome ko nije u stanju sam da ode u nabavku, ako posao to zahteva i za fizičku aktivnust. Često podižu i iznose kazni za nepoštovanje pravila, prvo je bilo 35 evra, pa 120, a sada je kazna 200 evra, ako se prekrši nešto od propisanih mera. Ja stanujem u studentskom domu i u kompleks ne može da se uđe bez studentske kartice. Mi možemo da se šetamo, mogu da izađem svakog dana, ali nije ozvoljeno okupljanje ili kretanje u grupama. Obično izađem u sklopu studentskog kompleksa, sada kada je dozvoljeno zadržavanje do sat vremena. Prevoz je ograničen u Parizu, ukinuli su neke stanice metroa, kakva je situacija u gradu trenutno? Prevoz ide mnogo ređe, nema ni potrebe za prevozom, jer se ljudi ne kreću. Ovde se dosta koriste i gradski bicikli i elektronski tronineti, koji se plaćaju putem aplikacije. Ja sam na jugu Pariza, gde je inače manja gustina naseljenosti i ne idem često u centar poslednjih dana. Od kada su uveli strože mere ima manje ljudi na ulicama. Do početka prošle nedelje su bile otvorene pijace, obzirom da je to mesto gde se nabavlja hrana, ali je bilo previše ljudi, pa je sada i to zatvoreno. U Francuskoj je poljoprivreda dosta razvijena, pa su se poljoprivrednici bunili zbog zatvaranja, sada je država nametnula supermarketima da otkupljuju robu od lokalnih proizvođača i prodaju u marketima. To je mera uvedena da se zaštite poljoprivrednici. Šta je još uvedeno od ekonomskih mera? Još na samom početku su rekli da će država izdvojiti novac za pomoć firmama, naročito manjim. Na primer, veće firme mogu da traže od države da bude garant kada traže kredit u banci. I kod većih i kod manjih firmi država daje određenu pomoć pri isplaćivanju plata radnika, pa tako velike firme popur Er Fransa (Air France), mogu ljude da pošalju kući, a država učestvuje u određenom procentu u isplati plata. U određenim zemljama su studenti napuštali studentske domove na početku pandemije i vraćali se kući, da li je to slučaj i u Parizu? Postoji deo ljudi koji je otišao čim su videli u kom pravcu ovo ide, to je najviše slučaj kod onih koji su bili na razmeni, jer oni nisu ovde duži vremenski period i ne rade, već idu samo na predavanja, koja su sada onlajn. U mom domu je smeštaj podeljen po državama i svaka kuća je fondacija neke države, kod mene najviše ima američkih studenata, koji često dolaze na razmenu i zadržavaju se jedan semestar. Nas je trenutno ostalo manje od trećine, koji smo ostali u domu. Obično ostaju ljudi koji rade, samo su prešli na rad od kuće. Predavanja će verovatno biti onlajn do kraja školske godine. Da li trenutno u gradu ima nestašice robe i da li je bilo paničnih kupovina, kao u nekim zemljama? Trenutno je nestašica maski, poslednjih desetak dana koga god sam pitala nije uspeo da nađe masku. Ovde maske uglavnom nose stariji ljudi. Što se hrane tiče, bio je taj nalet panike vikend pre nego što su zvanično objavili karantin, jer su svi znali da će stupiti uskoro. Bili su zakazani lokalni izbori, pa se vodila polemika da li će se uopšte održati. Prvi krug je održan u nedelju 15. marta, ali je u tom periodu već počeo da raste broj zaraženih, pa su odložili drugi krug izbora. Već od utorka je krenuo karantin. Tog vikenda su ljudi masovno krenuli da kupuju po marketima, dešavalo se da se potpuno isprazne police sa svom robom koja duže traje, od paste za zube do dugotrajne hrane. Kod mene u kraju je normalno sve, ima robe u prodavnicama, možda se duže malo čeka, ali je sada sve u redu. Ljudi su shvatili da su radnje normalno snabdevene i da možeš svaki dan da kupiš sve što je potrebno. Do sada ima preko 40.000 zaraženih u Francuskoj, kakva je situacija u bolnicama po onome što se može čuti u medijima? Francuska generalno ima problem sa zdravstvenim radnicima, nema ih dovoljno i dosta je opterećen sistem. To je sada još izraženije. Medicnsko osoblje radi veliki broj sati dnevno i očigledno je da i ovde nema dovoljno respiratora, a ni radnika koji bi se brinuli o tim ljudima. Zato i apeluju da se ostaje kod kuće, jer nije problem u tome da će umreti svako ko se zarazi, velika većina neće, ali je problem sa onima kojima je potrebna intezivna nega. U tom smislu je slična situacija, kao u drugim državama. Država je uvela i plaćen smeštaj zdravstvenim radnicima, ako rade van mesta gde žive, plaćen je prevoz i organizovana su posebna mesta ili vrtići, koji rade da bi čuvali decu medicinskih radnika. Kako ovo vanredno stanje utiče na tvoj život, da li si razmišljala da se vratiš u Srbiju? Prvo sam htela da dođem, baš pred taj vikend kada se znalo da će biti uveden karantin. Trenutno se radi od kuće i većina Francuza koji imaju vikendice ili roditelje van Pariza je otišlo, pa sam razmišljala i ja da dođem u Beograd. Ima nekoliko stvari o kojima sam razmišljala. Trenutno sam na praksi u i čekam da dobijem stalno zaposlenje, pa nisam htela da komplikujem situaciju. Drugi razlog je bio što se ne zna kako će se ovo razvijati u Francuskoj, ali i u Srbiji. Može da se desi, na primer, da se ovde sve vrati u normalu, a u Srbiji još uvek ne, jer je tu kasnije sve i nastupilo. Onda bih mogla ostati blokirana tu. Poslednja stvar o kojoj sam razmišljala je da sam na aerodromu, u avionu ili negde usput mogla da pokupim virus, pa da prenesem nekome tu. Na kraju se ispostavilo da je dobro što sam ostala, jer je postojala mogućnost da se zaglavim negde u transportu ili na granici, a i tu bih bila u karantinu 28 dana. Posao uglavnom teče normalno, imamo jedan sastanak ujutru i onda radimo od kuće. Radni dan u isto vreme počinje i završava se, sa tim što ustaneš kasnije pa si odmorniji. Mogu li se uporediti mere uvedene u Francuskoj i Srbiji? Prvo, ne bih rekla da je ovde bio tolko akcenat na starijima, oni više nose maske od mlađih, to se primećuje na ulici, ali nisu samo oni pogođeni. Priča se često o ljudima sa hroničnim bolestima poput dijabetesa ili visokog pritiska, koji su osetljivi. Čudno mi je malo to kontradiktorno ponašanje u Srbiji, prvo je bilo kao „šaljite žene u Italiju, sada su tamo popusti“, a onda odjednom kreće panika penzioneri ne smeju napolje i uvodi se policijski čas. Mislim da je taj policijski čas kontraproduktivan, jer je dozvoljeno da se izlazi u određenom vremenskom periodu. Kada se ograniči kretanje, na primer nedeljom do tri sata, onda svi moraju da završe šta imaju u prepodnevnim časovima i automatski se više ljudi skuplja na istom mestu u tom periodu kada je dozvoljen izlazak. Samim tim se povećavaju šanse da se virus prenese na više ljudi. Isto važi i za izvođenje kućnih ljubimaca, pa se onda svi okupe u tih pola sata od pola devet do devet. Teško je i u prodavnicama da se drži udaljenost od metar ili metar i po, ako su svi došli u isto vreme. Poenta treba da bude da se ljudi što više udalje od drugih osoba, a ne da izlaze svi u isto vreme. V.Vuksanović

Izdanja

Broj 100

Maj 2023.

Broj 99

April 2023.

Broj 98

Mart 2023.

Broj 97

Januar 2023.

Broj 96

decembar 2022.

Broj 95

novembar 2022.

Broj 94

oktobar 2022.

Broj 93

septembar 2022.

Broj 92

jul 2022.

Priče i analize

Život pod koronom: Brajton, Engleska

U Ujedinjenom Kraljevstvu se poslednjih dana uvode nove mere zaštite od koronavirusa. Kakvo je stanje u Brajtonu, gradu u provinciji Saseks, na obali mora, priča nam Sonja, koja tamo živi sa porodicom i pohađa master studije u biznis školi. Sonja, Brajton Ovde je sinoć (ponedeljak 23. mart) uvedeno ograničenje kretanja, tako da građani imaju pravo da izađu samo jednom dnevno. Zatvorene su sve prodavnice osim marketa gde se može kupiti hrana i osnovne namirnice, a od petka su zatvorena sva mesta za javno okupljanje poput kafića, bazena i slično. Ta nova mera ograničava građane na jedan izlazak i to da bi išli u prodavnicu ili da bi trenirali napolju. Vlada je, kako kažu, namenski uveli mere dosta kasnije, ali mi se čini da se i pored toga, građani u Engleskoj ponašaju slično kao građani u zemljama gde je strožiji karantin. Ljudi su disciplinovani, šetaju po parkovima i pored plaže, ali deluje da dosta vode računa. Nema nekih velikih okupljanja, mnogo je manje ljudi na ulici i u prevozu. Ljudi su počeli da se ponašaju drugačije, bez obzira na mere i tu spadaju i firme, sve firme koje su imale mogućnost su uvele rad od kuće, mada je to fleksibilno i prilagođeno ljudima da rade od kuće. Ima li ograničenja u radnom vremenu u marketima? Radno vreme u prodavnicama nije ograničeno, ali je ograničen broj artikala koji možeš da kupiš, jer je i ovde na početku bila ona panična kupovina. Sada stalno idu vesti da se hrana proizvodi i da je ima dovoljno. Naglašeno je i da se toalet papir proizvodi u Britaniji i da nema potrebe za gomilanjem, jer poslednjih dana kako vidiš čoveka na ulici, obavezno ga vidiš sa toalet papirom u rukama (smeh). Na tom primeru se pokazuje da se ljudi, širom sveta, ponašaju isto u ekstremnim situacijama. Kako izgleda život u gradu trenutno? Mi živimo u kampusu, to je deo Univerziteta Saseks jedini se kompleks univerziteta u Ujedinjenom kraljevstvu, koji je lociran u nacionalnom parku. Okruženi smo šumom i livadama, životinjama, ovde ima zečeva, veverica, lisica, baš živimo u prirodi, a sada se još dodatno ispraznilo. Internacionalni studenti su se svi pokupili i otišli kućama, pa je kampus prazniji nego u vreme božićnih praznika. Koronavirus je prvo došao u Brajton u Britaniji, onda je i jedan lekar, koji radi u bolnici, bio zaražen, pa su od početka počeli da ozbiljno kontrolišu i preduzimaju mere. U celoj našoj regiji ima najmanji broj zaraženih, iako je virus prvo ovde registrovan. Institucije su dobro reagovale, a i sami ljudi. Bilo je dosta panike, još u januaru, jer ovde živi dosta studenata i iz kineskih provincija, koje su tada bile u epidemiji . Većina njih su pozivani na testiranja. U Brajtonu je mali broj zaraženih, trenutno je najugroženiji London, kao i Vels i Škotska. Naš univerzitet je poslednji uveo onlajn nastavu i to najviše zbog pritiska, jer su ljudi insistirali da se otkaže nastava. Da li ima straha od epidemije kod građana? Moje mišljenje je da je ovda dosta panike nastalo kod ljudi koji su trenutno u Brajtonu na studijama ili privremenom radu, jer su počeli da se plaše da će se zatvoriti granice i da neće moći da se vrate kući. U Britaniji nisu zatvorene, ali je na primer Indija delimično zatvorila granice, a ovde ima puno ljudi iz te zemlje, koji su u strahu da ne mogu da se vrate. Jedan broj studenata je otišao kada je odlučeno da se prelazi na onlajn nastavu. Moj univerzitet će do kraja godine imati onlajn nastavu. Zbog toga se grad dosta ispraznio, prazni su kafići i autobusi, što se ovde inače ne dešava, jer ima puno studenata i turista. Sada od petka su zatvoreni svi kafići i barovi. Škole su takođe zatvorene od petka. I pre zatvaranja je bilo manje dece u školama, jer su ljudi sami prestali da dovode decu. Ovde većina škola ima tu onlajn platformu za školovanje od kuće, tako da su ljudi iskoristili tu opciju. Da li su uvedene neke mere u ustanovama i firmama? Država je pozvala sve penzionisane doktore i medicinske sestre, koji su u mogućnosti da rade, da se jave i dosta njih se javilo. Postojeći kapaciteti trenutno nisu dovoljni da se tretiraju svi oboleli i cela ideja je da se ravnomerno vremenski rasporedi da bi zdravstveni sistem mogao da odgovori svima. Govore da je svaki dan važan, pa pokušavaju da prolongiraju sve i iz ekonomskih razloga. Vlada je objavila da će u nekom procentu da finansira plate radnika. Dešava se i reorganizacija radnika unutar kompanija, pa se povlače ljudi iz različitih grana, na mesta koja su sada potrebnija. Jedan od lanaca je na primer i vlasnik vrtića, ali i supermarketa, pa će višak radnika iz obrazovnih ustanova da prebace u markete, na primer vozače i one koji se bave dostavom . Vlada je i apelovala da na firme da se što više ljudi angažuje na onlajn prodaji i dostavi. Škole su ostale otvorene za decu ljudi, koje nazivaju „key workers“ (radnici na ključnim pozicijama), a to su oni koji rade u zdravstvu, farmaceutskoj industriji i u marketima. Državi je prilično važan i taj ekonomski momenat, ja sam na masteru u biznis školi i od početka epidemije, svi pričaju o novoj svetskoj ekonomskoj krizi. Pratiš li dešavanja u Londonu i u drugim krajevima zemlje? Tamo je najgore, veliki je grad, sa velikim dnevnim migracijama. Brajton je udaljen sat vremena od Londona i na primer, moj muž radi u Londonu i svaki dan je putovao na posao, pre epidemije. Postoji ogroman broj ljudi, koji na dnevnom nivou procirkulišu kroz London. Prvi zaraženi ljudi iz Brajtona su voženi tamo na lečenje, jer je London veliki i poslovni centar, ali i u tom medicinskom smislu, tako da je i logično što je tamo najgore stanje. Prijatelji koji su u Londonu su dosta uplašeni, jer je previše interakcije i nesigurnije je nego u manjim mestima, poput Brajtona, gde živimo u prirodi i mnogo smo manje zavisni od gradskog prevoza.

Priče i analize

Život pod koronom: Zagreb

Hrvatska je 13. marta uvela mere protiv širenja koronavirusa i preporučila građanima da ne izlaze iz kuća bez preke potrebe, kao i da rade od kuće. Glavni grad Hrvatske je juče pogodio snažan zemljotres, pa je to trenutno pomerilo fokus sa tema vezanih za epidemiju, ali se tlo smirilo i ljudi su nastavili da se minimalno kreću. O merama za suzbijanje epidemije, kao i o zemljotresu, koji je pogodio Zagreb, za serijal "Život pod koronom" govori Monika, koja živi i radi u Zagrebu. Monika, Zagreb Juče smo malo zaboravili na situaciju oko koronavirusa, jer je u Zagrebu bio strašan zemljotres, pa su ljudi na trenutak zaboravili da postoji pandemija, tako da su izlazili iz kuća i provodili vreme zajedno. Danas je sve pod kontrolom, ljudi su u kućama, hladno je, a postoji i rizik da se prolaznicima na ulici sruši nešto na glavu, tako da mislim da sada niko neće izlaziti. Postoji li neka zabrana kretanja? Nije uvedeno vanredno stanje i zabrana izlaska, samo je preporučeno da ljudi ne izlaze i mislim da se, za razliku od Beograda, gde su ljudi šetali u parkovima po toplom vremenu, ovde ljudi pridržavaju preporuka. Čini mi se da je ovde ozbiljna situacija počela 13. marta, tada su objavili da ne treba da se izlazi iz kuća. Ljudi su odmah počeli da poštuju te mere, država je dala i preporuke da svi koji mogu rade od kuće. Neke od škola i fakulteta su prestale sa radom i pre toga. Ispred apoteke ljudi čekaju red na dva metra jedni od drugih i ulaze jedan po jedan u apoteku i ne prave gužve. Taj prvi dan je bila velika gužva u prodavnicama, pokupovala se tona toalet papira i sredstava za dezinfekciju, brašna, kvasca, sve isto kao i u Srbiji. Da li su neki ljudi izgubili kuće usled zemljotresa? Jedan broj ljudi je ostao bez stanova, to su oni koji se nalaze u trošnim ili starim kućama. Oni su sada smešteni u centru Zagreba u studentskom domu. Inače je većina studentskih domova prazno, jer su studenti otišli kućama, fakulteti ne rade trenutno. Juče su komisije za kontrolu objekata obišle sve kritične zgrade u kojima je nešto napuklo, da vide da li ti objekti mogu da se koriste ili ne. Zemljotresa ima i dalje, u nedelju oko šest ujutru je bio prvi, jačine 5,5 stepeni Rihterove skale, posle su bila još dva približno jaka, a nakon toga se desilo još 30 manjih zemljotresa. Svako to podrhtavanje može da ošteti objekte koji su već oštećeni. Širila se i jedna vest da je poginula devojka od 15 godina, nije niko poginuo na svu sreću, samo je bilo povređenih. Ta devojčica je bila u teškom stanju, ali nije bilo mrtvih. Kako je izgledalo to jutro? Ja sam bila u stanu, stan se nalazi u kući koja je prilično dobro građena i bezbedna. Nije bilo štete u stanu samo se srušilo par sitnijih stvari. Živim blizu centra, gde su najveća oštećenja, osećaj je bio kao da mi je neko mućkao celu kuću, jer je trajalo oko deset sekundi. U prvom trenutku ne znaš šta da radiš i da li treba da ostaneš u kući ili da izađeš. Da li ljudi rade od kuće zbog pandemije? Moj posao je dosta vezan za računar, tako da sam još u taj petak, 13. marta, dobila nalog da radim od kuće. Od tada sam se jako malo kretala po gradu, samo u nabavke. Juče sam samo u jednom momenti izašla iz kuće, jer sam mislila da moram da izađem ukoliko bude još potresa. Išla sam do centra da vidim šta se desilo. Gradski prevoz su ukinuli, trenutno najviše rade doktori i medicinsko osoblje i ljudi, koji su zaposleni u prodavnicama. Otvorene su samo prodavnice za osnovnu nabavku poput marketa i apoteka. Nema zabrane kretanja, samo preporuke. Policija i vojska su odradile odličan posao i udaljavale ljude iz centra grada nakon zemljotresa. Nije bilo do sada nikakvih hapšenja, sve se rešava na miran način. Kakva je situacija na primorju i u turizmu? Sve je zatvoreno, ne rade hoteli i ugostiteljski objekti uopšte. Kafići i restorani su takođe zatvoreni. U Dalmaciji, na primer, nije bilo zaraženih do skoro, ali se u prethodnih par dana javljaju i tamo slučajevi. Što se turizma tiče ne znam šta će biti, kao i u drugim zemljama, sada je to stavljeno u drugi plan. Čini mi se da su ljudi ovde shvatili ozbiljnost situacije i da se ne kreću, ostali su po kućama i nadam se da će se širenje virusa smanjiti zbog toga. V.Vuksanović PROČITAJTE JOŠ: Život pod koronom: MadridŽivot pod koronom: Oslo, Norveška

Priče i analize

Život pod koronom: Madrid

Španija je jedna od zemalja koja je trenutno najjače pogođena pandemijom koronavirusa. Za serijal "Život pod koronom" govori Vesna, koja živi u blizini Madrida, grada koji je već sedam dana u potpunom karantinu. Vesna, Madrid Kod nas je uvedena apsolutna zabrana izlaska, možeš samo do samoposluge i apoteke. Jako su striktne kazne, policija stalno zaustavlja ljude koji se kreću kolima, ima dosta izrečenih kazni, tako da većina ljudi sedi u kućama. Koliko vidim Španija je uvela najdrastičnije mere, imam drugaricu u Amsterdamu, koja mi kaže da mogu biciklom da se kreću, ovde je to zabranjeno, čak ni kuče ne možeš da izvedeš u šetnju, samo brzinski da obavi nuždu i odmah kući. Ja živim u mestu koje se zove Alkala de Henares, poznatom po tome što je to rodni grad Migela de Servantesa, nalazi se oko 30 kilometara od Madrida. Ovde je malo lakše, Madrid je najgore pogođen, zbog tih manifestacija koje su imali, a i ljudi su bili nedisciplinovani, organizovane su razne žurke, fešte, ljudi su izlazili po restoranima, družili se. Tih prvih dana se niko nije striktno pridržavao preporuka da ostaje kod kuće. U Madridu, Baskiji i Kataloniji ima veliki broj zaraženih i stravična je situacija u bolnicama, ljudi bukvalno leže na podu. Danas su aktivirali te karantin centre, pa će u velikim halama, kao što je Beogradski sajam, da naprave bolnice za lakše slučajeve. Čujem da to rade i kod nas, to je pametno, jer da su to uradili ovde na vreme ne bi došlo do ovolikog broja obolelih. Očekuje se da će ovaj broj da raste, pogotovu naredne nedelje. Situacija je vrlo komplikovana, verujem da se sa odlukom o donošenju rigoroznijih mera duže čekalo jer jako utiče na ekonomiju. Puno ljudi je ostalo bez posla, naročito po hotelima. Španija živi od turizma i u BDP-u prihod od turizma zauzima veliki procenat. Sada su svi hoteli prazni, a pojedini su i ponudili prostorije da smeste ljude koji su lakše zaraženi. Kada je uveden karantin? Sada ima tačno nedelju dana. Dosta se kasni sa tim. Ako se vratimo na osmi mart, oni su na primer sutradan, devetog, imali okupljanja po gradu povodom ženskih prava, međutim to uopšte nije bio momenat. Tu su čak bile i neke ministarke, koje su se zarazile, zaražen je i lider jedne političke partije. To se tada raširilo na sve strane, čak su se i po bolnicama zarazili lekari. Problem je u Španiji što nema dovoljno lekara, zato što su smanjili budžete za zdravstvo, pa su bolnice ostale sa malo zaposlenih i sa minimalnim kapacitetima za smeštaj ljudi. Iz tog razloga je sada sve preopterećeno, a veliki problem je što nemaju materijala, čak ni lekari nemaju maske. Mislim da iz Kine sada stiže pomoć u opremi. Sada smo svi svesni da treba ostati kod kuće, ne radi ništa od lokala, kafića, restorana gde bi ljudi inače mogli da se okupljaju. Oni čak dronovima i helihopterima kontrolišu razne zone i kažnjavaju ako vide grupe ljudi. Postoji mnogo mladih ljudi, koji su zaženi pa sede u kući. Lakši slučajevi ne idu u bolnicu, samo se jave telefonom, kažu im da leže kući i uzimaju paracetamol, ako nema kašlja i gušenja. Imam poznanika koji je to preboleo kod kuće, jer nije imao ozbiljnijih problema. Ima li nestašica? Nema nestašica, samo toaletni papir je problematičan. Sada se sve popunjava. Jedino čega nema su maske i alkohol. Verovatno je sada to prioritet za bolnice. Samoposluge rade, stavljena su stakla oko kasa. Kasirke ne nose maske, ovde i dalje nije sigurno da li je to delotvorno, valjda samo ko je zaražen treba da nosi, ali ja stavljam kada idem u zatvorene prostore. Da li ljudi idu na posao? Ja držim časove engleskog jezika na jednoj akademiji, prve nedelje sam samo slala domaće zadatke, od sledeće nedelje treba da držim predavanja putem interneta. Svi koji imaju mogućnost rade od kuće, dosta ljudi iz turističke industrije je dobilo otkaze, to je neka vrsta otkaza sa pravom da ponovo stupiš u radni odnos kada ova situacija prođe. Gradski prevoz je smanjen, funkcioniše sa oko 50 procenata kapaciteta i redovno se dezinfikuje. Postoji i pravilo da ljudi ako idu kolima, mogu maksimalno dve osobe, sa tim što jedna sedi na prednjem, a druga na zadnjem sedišu, kako bi udaljenost bila što veća. Aerodromi su takođe zatvoreni, postoji dosta Španaca koji su ostali zarobljeni van Španije, pa je vlada organizovala prevoz za njih. Trenutno je u toku realiti „Survivor“, koji se dešava u Hondurasu, na nekom ostrvu, pa je televizija dobila direktivu da i to prekine i povuče ljude nazad. Veliki je problem i u domovima za stare, ovde je pre par dana u jednom domu umrlo 17 ljudi. Pametno je što su u Srbiji uveli karantin, to je odlična mera. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Šarlot

Nakon Kalifornije, imamo još jednu priču iz Sjedinjenih Američkih Država u serijalu "Život pod koronom". Zorica iz Šarlota sa nama deli iskustvo života u gradu iz Severne Karoline u vreme koronavirusa. Zorica, Šarlot U Severnoj Karolini trenutno ima oko 100 slučajeva obolelih od koronavirusa, dok je u Šarlotu zabeleženo oko deset, nisam sigurna da je to prava slika, jer je nestašica testova. Još uvek nema stroge zabrane izlaska, apeluju na društveno distanciranje, oni koji mogu rade od kuće, a škole su zatvorene i deca su kod kuće, mislim da od sledeće nedelje treba da naprave neki plan za onlajn nastavu. Za sada samo proveravaju da li svi mogu da se konektuju na aplikacije za nastavu putem interneta. Postoji dosta dece koja su zavisna od toga da idu u školu i tamo dobiajju besplatne obroke, to je organizovano i sada, što je velika pomoć porodicama, kojima je to potrebno. Na svakoj opštini postoji neka škola, koja u toku dana deli obroke. Preko škola se sakupljaju i donacije u vidu hrane i sredstava za higijenu, tako da u celoj ovoj situaciji ima neke solidarnosti, što je potrebno u ovom ludilu. Da li ljudi idu na posao i dalje ili se radi od kuće? Muž inače putuje na posao, ali je prestao pre dve nedelje. Cela kompanija je počela da radi od kuće. Radi u kompaniji koja proizvodi softvere, putovao je u druge države na sastanke. Njegova firma je omogućila svakom zaposlenom da u iznosu od 500 dolara kupi monitor ili da plati bolji internet, tako da su i oni pružili pomoć. Takođe su obezbedili da možemo dva puta nedeljno da naručimo porodični obrok i oni plaćaju 50 procenata od toga, što je značajna pomoć i za lokalne restorane, jer su onu pretrpeli najveću udarac, pa je to uvedeno i zbog pomoći lokalnoj ekonomiji. Ja takođe radim od kuće, bavim se dizajnom, to mogu da radim od kuće, samo su sada sastanci sa klijentima putem interneta, a ne uživo. Inače, situacija u poslovnom svetu zavisi od industrije, pričala sam sa drugaricom, koja je iz hotelijerstva i ima dosta prijatelja koji rade u toj industriji, mnogi od njih su nažalost otpušteni i nisu primili plate. Neke kompanije, koje se zatvaraju ipak plaćaju nešto ljudima, a ima i dosta slučajeva gde su ljudi prepušteni sami sebi, što je ovde jako teško. Kakva je situacija u gradu, na javnim mestima? Retko možeš videti ljude sa maskama, ali maski ni nema da se kupe, u prodavnicama nema toalet papira kao i svuda, ne može da se naruči ni onlajn. Može da se nađe u prodavnicama zdrave hrane, pa imaju neke skuplje papire, od drugačijih materijala. Kod njih ima svega, osim sredstava za dezinfekciju, toga nema nigde. U supermarketima su prazni rafovi sa hlebom, mesom, naravno ne mogu se naći ni svi papirni proizvodi, konzerve. Zašto ljudi toliko kupuju toalet papir? Baš sam istraživala oko toga i jedino što sam našla je to psihološko objašnjenje, da ljudi nemaju kontrolu nad situacijom i onda toalet papir je nešto što mogu da gomilaju, imaju utisak da imaju kontrolu nad tim, jer se neće pokvariti, uvek može da se iskoristi i veliko je, paketi zauzimaju dosta prostora pa onda uliva neki mir. To je nešto u ljudskoj prirodi. Kakvo je stanje u drugim gradovima? Čula sam se sa San Dijegom, oni su tamo malo ranije zatvorili škole na duži period. Ovde kod nas kažu da je to samo dve nedelje. Na društvenim mrežama vidim da ljudi iz drugih gradova komentarišu oko nestašice hrane. Znam da je Kalifornija u problemu, mislim da u San Francisku moraju svi da ostaju kod kuće. Ostaju li ljudi kod kuće u Šarlotu, iako nema zabrane? Manje izlaze svakako, ovde ljudi mnogo vole šoping, tako da idu u prodavnice i dalje, to je jedino što im je teško zabraniti. U Šarlotu su zatvoreni svi sportski centri, sve biblioteke, većina ljudi radi od kuće, sve firme gde zaposleni rade na računarima su ih pustile da rade od kuće. Restorani su zatvoreni za okupljanje, rade samo dostavu. Ljudi sada dosta šetaju i voze bicikle što ranije nije bio slučaj. Manje su gužve na putevima, to je ranije ovde bio veliki problem, ali sada kada ljudi rade od kuće je lakše. Deca su tužna jedino, jer su im otkazane ekskurzije. Ćerka je treballa da ide u Vašington na ekskurziju, to je otkazano. Sin je imao nastup sa bendom u Kaliforniji, ali je i to otkazano. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Peking (FOTO)

U ovom tekstu iz serijala "Život pod koronom" Jelena iz Pekinga nam priča kako su izgledali prethodni meseci u glavnom gradu Kine i kakva je situacija danas. Jelena radi kao nastavnik likovnog, a u Peking je stigla neposredno pre izbijanja epidemije koronavirusa. Jelena, Peking Kada je počela epidemija ovde, oni su sve zatvorili, banke, prodavnice, kafiće, barove. Kinezi su dosta disciplinovani, a pri tom su i uplašeni. Ranije su imali taj SARS, pa je njima dodatni strah zbog toga, ali već imaju neka iskustva u borbi sa epidemijama. Inače je ovde česta pojava da nose maske i rukavice, nosili su i ranije pre epidemije. Kada je sve krenulo nije bilo nikoga na ulicama, grad koji ima tolike milione ljudi, a ti nikoga ne vidiš na ulicama, nema automobila uopšte, metro je bio potpuno prazan. Odmah su na svako mestu, banke prodavnice, kafiće uveli stražara, koji meri temperaturu i ne pušta te da uđeš ako imaš temperaturu. Postavili su stražare i na ulazima u zgrade, koji proveravaju ljude i izdaju kartice. Ja nisam bila toliko svesna svega kada je ovde počelo, počela sam da budem svesna više kada je krenulo u Evropi da se širi. Moram da nosim masku kada sam u gužvi, u taksiju, opominju ljude ako ne nose. Ranije sam šal koristila, ali danas, na primer, jednog čoveka nisu pustili u prodavnicu zato što je imao šal, a ne masku. U Kinu sam došla pre tri meseca. Prvih mesec dana sam jurila da nađem stan, pa je krenuo odmor oko kineske Nove godine, kada svi idu kućama van Pekinga. U to vreme je negde i izbio virus pa je bilo dodatno pusto. Desilo mi se pre nedelju dana da sam bilia nešto da završim u drugom delu grada, krenula sam u tržni centar i čuvar mi je izmerio temperaturu 37.2, tada se osećaš kao da si gubav. Htela sam da probam da uđem na neko drugo mesto da bi me proverili još jednom, ali sam se plašila da me ne zatvore u karantin. Malo sam se uspaničila u trenutku, jer me neće pustiti ni u metro ni u banku. Bilo je toplo i malo sam se ukuvala samo, pa sam se raskopčala i prošetala da se ohladim. Na drugom mestu su mi izmerili 36, pa sam se vratila i uspela sve da završim, ali se vidi koliko je strogo. Da mi se to desilo pri ulasku u zgradu, verovatno bih morala da idem negde da se pregledam. Kakva je situacija oko posla? Ja radim kao nastavnik likovnog. Uglavnom pripremam video materijal za kineske nastavnike. Bilo je dosta neizvesno, naročito prvi mesec. Sada već znamo kako sve funkcioniše, pa je lakše sa te strane. Jedan kolega, koji je radio u mojoj školi je dobio otkaz čim je izbila epidemija. Neki nisu ni isplatili svoje radnike, jer nisu ni mogli da ih isplate. Uglavnom sve ozbiljnije institucije plaćaju normalno. Ja ne moram da idem na posao, radim od kuće. Verovatno će od maja škole krenuti normalno da rade. Da li je bilo nekih nestašica po gradu? Kod Kineza je drugačiji sistem. Bilo je nešto malo u početku pred karantin, sa tim što u Pekingu nikada nije bila ona konkretna zabrana da ne smeš da izađeš. Malo se nešto ispraznilo na početku po prodavnicama, ali odmah sledeći dan oni nabave sve što treba, ovde je sve onlajn, ako ne živiš onlajn, ti ne živiš ovde. Sve se kupuje preko aplikacija, ako ti u sred noći treba lek ili ti se jede egzotično voće, naručiš preko aplikacije i donesu ti za 20 minuta, sa tim što sada ostavljaju sve ispred zgrade, ima posebno mesto za to. I kada ne izlaziš iz kuće, možeš do svega da dođeš. Drug, koji je bio u hotelu mi je skoro poslao, da mu je robot doneo hranu u hotelsku sobu. Kada sam išla da kupim masku, u apoteci nisu imali, a ni u prodavnicama. To se razgrabilo na početku, a masku sam dobila na poklon, ali opet je sve moglo da se naruči onlajn i ljudima je uglavnom nebitno da li ima ili ne po prodavnicama . Ovde im je čudno kada vide keš, dođeš u kafić ili prodavnicu, samo prisloniš telefon sa aplikacijom WeChat pay i tako se sve plaćaju, novčanik ne nose bukvalno. Kinezi retko i izlaze uveče, oni odu da popiju i pojedu nešto, retko idu po klubovima. Kada odeš u neki bar samo stranci plešu, Kinezi sede za stolovima, pijuckaju piće i gledaju u telefon Da li se situacija vraća u normalu? Oni imaju u sebi tu svet i tu poslušnost, pa se bore i drže zajedno u ovakvim situacijama. Ovde su već počeli da se vraćaju u normalu, dosta prodavnica se otvorilo, ima ljudi i u kafićima. Sada već počinju i stranci da se vraćaju, koji su napustili Peking, kada je počela korona. Sve je bilo zatvoreno, muzeji, galerije, sve turističke destinacije., kineski zid. Zabranjeni grad, bivša carska palata, a sada turistička destinacija, je postao stvarno zabranjeni grad. Ovde u pekingu imaju te tradicionalne uličice oko zabranjenog grada. Te uličice su još uvek zatvorene, jer bi tu verovatno puno ljudi i turista pohrlilo. U Šangaju mi kaže drugar da je mnogo toga već otvoreno i da je mnogo življe. Meni je sve u početku delovalo kao preterano, a sa druge strane možda i nije jer je to jedini način da se izboriš sa ovim. Ljudi i Kini rade dosta brzo i efikasno, tako su i otvorili onu bolnicu za par dana. Velika je konkurencija, pa ih to i podstiče da brže rade. Problem je kod koronavirusa je što se jako brzo širi, SARS i MERS ne, oni su bili smrtonosniji, ali se nisu tako brzo prenosili, a ovo bukvalno ide brzinski. Oni se plaše i zbog toga što je bilo mnogo ljudi, koji su obolevali od tih virusa, imaju već oštećena pluća. Studentske domove su zatvorili skroz, ne izlaze već dva meseca. Još ne znaju kada će ih pustiti. U domovima imaju prodavnice, ali ne smeju da izlaze na ulicu. Kinezi koji dođu iz drugih gradova u Peking isto imaju obavezan karantin dve nedelje. Meni se cimerka juče vratila i mora da bude u karantinu. Jednom su mi dolazili na vrata da provere gde sam i da li sam izlazila iz zemlje. Šta misliš o merama kod nas? Po mom mišljenju je malo nezgodno kod nas i strah me je šta će biti, jer nismo pripremljeni i nemamo tako dobro organizovan sistem, kao što je na prmer ta onlajn kupovina. Stariji ljudi ne koriste aplikacije, kinezi znaju sve to. Kod ovakvih situacija sve staje, ekonomija, poslovi. Njima je dobro došlo što su već bili praznici, pa je ovo sve bilo kao produžetak praznika, barem u početku. Misim da je Vuhan jedini grad koji je bio skroz zatvoren Ovde šta kaže država to mora da se poštuje, ako hoće da izgrade put preko tvoje kuće ti moraš da se pomeriš. Ne znam kako ćemo mi to regulisati i da li će se svima omogućiti da rade od kuće, verovatno neće moći svi i to može biti problem. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Oslo, Norveška

Ova priča iz serijala "Život pod koronom" dolazi nam iz glavnog grada Norveške. Razgovaramo sa Vladanom o situaciji u Oslu. Vladan živi i radi u Norveškoj 10 godina, tamo je završio studije i zaposlen je kao kooordinator za izbeglice u Centru za socialni rad poslednjih šest godina. Vladan, Oslo Vanredno stanje je uvedeno 13. marta, ovde vlast priznaje da su zakasnili tri ili četiri nedelje što se tiče uvođenja mera. Avionski saobraćaj je ograničen i ne može da uđe niko u zemlju osim Norvežana. Ne rade škole, obdaništa i fakulteti, šalteri u ustanovama takođe. Ljudi se najviše brinu oko primanja plata u privatnom sekturu, tako da su uvedene mere da prvih 20 dana država pokriva troškove i privatnicima i javnim preduzećima. Uveli su i to da frilenseri imaju pravo na socijalnu pomoć, kao i umetnici poput muzičaria, slikara, što ranije nije bio slučaj. Ljudi šalju veliki broh zahteva socijalnim ustanovama. Ja radim kao koordinator za izbeglice pri centru za socijalni rad, sada nam se malo menjaju zadaci, dobili smo računare i radimo od kuće. Cilj centra za socijalni rad je da obezbedi svima primanja, da ljudi koji idu u školu i uče norveški jezik dobijaju platu da bi to radili, jer je ovde praksa da ljudi koji imaju azil idu u školu i za to dobijaju platu. Imam 15 do 20 ljudi o kojima brinem što se tiče škole i posla. Sada su stopirani svi ti programi za učenje jezika i zanata, samo dajemo informacije kako da apliciraju za socijalnu pomoć preko interneta. Par nas smo po geografskom ključu odabrani da proveravamo da li je ljudima potrebno nešto od lekova i sličnih stvari, koje nisu u mogučnosti da nabave, pa se organizujemo da im odnesemo. Ima li zabrane kretanja? Nema kao u Srbiji, ali postoje preporuke i ljudi se pridržavaju. Ima ljudi koji izlaze napolje, šetaju se , ali nema okupljanja. Ovo je druga zemlja u svetu po broju zaraženih u odnosu na broj stanovnika , na četiri miliona stanovnika imamo oko 1500, 1600 zaraženih, do sada ima šest umrlih. Pravi broj zaraženih je verovatno veći, prvih pet dana su testirali sve koji su se javllali, sada više ne testiraju sve, jer nemaju kapaciteta, ali ko je zaražen, a nije u rizičnoj grupi, sedi kući i čeka da prođe, svakako ne posto lek za virus. Kakva je situacija u gradu, ima li nestašica, nose li ljudi maske? Pa te maske ne pomažu, ti svakako pomeraš masku, pipaš lice, virus ulazi u organizam i preko očiju ili nosa, ostaje na odeći i na površinama do tri dana tako ad maske ne pomažu toliko, a prodavnice rade normalno, nema nikakvih problema. Prvi dan vanrednog stanja je bilo strašno, kupovalo se svašta. Ovde ljudi ne prave ništa sami, retko ko od nule pravi ručak. Ne znam da li pola ljudi u Norveškoj zna kako da koristi brašno, jede se obično po restoranima i brza i zamrzutna hrana, pice i slično, ali u petak se kupovalo toliko brašna i toalet papira da to nije normalno. Sada nije tako, ljudi su videli da ima svega u prodavnicama da se kupi. U petak su kol centri marketa izašli sa saopštenjem da ljudi ne lageruju hranu, jer nema potrebe. Vanredno stanje, za sada, traje do 26. marta, nama su na poslu reki da ćemo raditi od kuće do 15. aprila. U ovom slučaju postoje i neke pozitivne stvari, kada je zemlja manje razvijena, kao Srbija, pa ljudi ne putuju mnogo. U Norveškoj su svi živi putovali svuda i stalno putuju, pa se tako doneo i virus. Najviše zaraženih ima u Oslu svakako, jer ima najviše stanovnika. Pozitivna stvar je što u Norveškoj ima dosta plemena, koji žive oko reka i planina i velike su distance između naseljenih mesta. Kakvo je stanje po firmama i po zaposlene? Moja žena radi u IKEI u korisničkoj podršci, to radi normalno, jer ljudi kupuju preko interneta. Dostavljači robu ostavljaju ispred kuće, ne ulaze unutra. Zatvorili su prodavnice, ali online rade normalno. Nema otpuštanja , ali su ljudi poslati na bolovanje. Norwegian (avio kompanija) je poslao oko četiri, pet hiljada ljudi na bolovanje, jer je dosta letova otkazano. Država pokriva sve troškove prvih dvadeset dana i privatnom i javnom sektoru, možda će to i produžiti, da nema toga to bi bila katastrofa za ekonomiju. Država razmišja u tom pravcu da će proći ovaj virus i ako ne budu držali sve pod kotrolom, kada se završi može da nastane haos . Zato pomažu i privatni sektor, fabrike, preduzetnike jer niko ne želi da ima krizu posle korone. Da li su mere zabrane kretanja u Srbiji dobre? Treba ljude ograničiti. U Norveškoj nije potrebno da izvode policiju i vojsku na ulice, jer su ljudi stvarno disciplinovani i imaju zdravstvenu kulturu i shvataju ozbiljnost ove situacije. Vide da ljudi umiru od ove bolesti i svesni su posledica . Vidim da ljudi po Srbiji sede u kafićima, ko zna ko je tu čašu pipnuo i ko je sedeo pre tebe, ljudi ne razumeju da se taj virus zadržava u organizmu po 14 dana i za to vreme možeš da prođeš Srbiju uzduž i popreko i da zaraziš svakoga. Pipneš lift ili banderu pa neko može da se zaraži. Lično mislim, ova korona da ova korona može doprineti da ljudi počnu da cene zivot više i da cene slobodu. Svi uzimaju život zdravo za gotovo, a kad su nam slobode limitirane, onda počinje nervoza, a negde i panika. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Reding, Kalifornija

Nova priča iz serijala "Život pod koronom" u kome pitamo ljude širom sveta da nam ispričaju kako je pandemija korona virusa uticala na život u njihovom gradu. Nakon Uroša iz Ljubljane svoje iskustvo nam prenosi Darko, koji se bavi poljoprivredom u jednom malom mestu u Kaliforniji. Darko, Kalifornija Živim i radim blizu Redinga u Kaliforniji, oko četiri sata vožnje od Sakramenta. Radim na poljoprivrednom gazdinstvu na 1200 metara nadmorske visine, tako da lično ne osećam velike posledice korone ovde. Situacija je dosta drugačija u drugim gradovima. Do skoro sam živeo u Njujorku i čujem se sa drugarima koji su tamo, staviće grad u karantin, zatvorili su restorane, grad je pust, po prodavnicama svi kupuju kao da je rat. Drugari iz drugih delova Amerike me pitaju da im nađem posao ovde. Kada je Njujork u pitanju i drugi veći gradovi, mislim da će toj nekoj srednjoj klasi trebati sigurno godinu dana da se oporavi, jer je sve stalo. Ja sam ranije radio u ugostiteljstvu, ali sam se spasio, jer sada restorani ne rade i sigurno neće bar još mesec dana. Rade samo dostave. Banka mi je poslala da neće naplaćivati naknade i kamate zbog korona virusa. Sve firme koje se bave dostavom su poslale mejl sa uputstvom kako mogu bezkontaktno da dostave hranu. I banke i firme šalju upozorenja, kako da se pazimo, da izbegavamo kontakte, peremo ruke toplom vodom. U Njujorku mi kažu da je prazan grad, sve je otkazano, koncerti, utakmice, ne igra se NBA. Ljudi su generalno u strahu, podseća me na Srbiju za vreme bombardovanja. Izgleda da će Njujork da stave pod karantin, putovanja su otkazana iz Evrope za Ameriku, američki građani mogu da se vrate, ali će provesti u karantinu dve do tri nedelje. Na aerodromima su velike gužve, obično kontrola traje 30 minuta do sat vremena. sada se čeka po šest, sedam sati. Ovo je ogroman udarac na ekonomiju, samo restorani, koji su se zatvorili i njihovi dobavljači imaju veliki uticaj na privredu. Jedina je kupovina po marketima. Ovde imamo taj Costco, lanac marketa, kupuju se zalihe i malo je haotično. Jedan period sam radio u Aspenu (poznato skijalište), prošla nedelja je bila poslednja nedelja kada su bili turisti, više nema skijaša, ne dolaze turisti uopšte. Mali privatni restorani su svi zatvoreni, ja sam se spasao što sam došao ovde. Već sada se vidi da će najviše biti problema za običnog čoveka. Jel ti i da imaš u ušteđevini nekih tri do pet hiljada dolara i recimo ne radiš meseca dana, stan je u proseku 1000 dolara, hrana će da bude još 1500 i da ne izlaziš nigde i da trošiš samo na hranu, ti za mesec ili dva dana potrošiš novac. Ako se posle mesec dana otvori sve, onda odlično, ali ako ne ti onda ideš u minus. Posle kada kreneš da radiš moraš da otplatiš sve. Deluje mi da će ovaj virus napraviti novu finansijsku krizu. Čudi me da su tu uveli vanredno stanje, zar nisu rekli na početku da je ovo smešan virus, koji postoji samo na fejsbuku (smeh). Podržavam uvođenje vanrednog stanja da bi se zaštitili građani i mislim da se mora uraditi više oko toga da građanima budu dostupna sredstva za dezinfekciju i maske i rukavice, kojih čujem da nema. V.Vuksanović

Priče i analize

Život pod koronom: Ljubljana

Nova ekonomija započinje serijal „Život pod koronom“ u kome ćemo pitati ljude iz različitih delova sveta da nam opišu situaciju u njihovom gradu. Počinjemo od Ljubljane, glavnog grada Slovenije i razgovaramo sa Urošem, koiji se tamo nalazi na privremenom radu. Uroš, Ljubljana Ljudi su ovde dosta uplašeni, mislim da je najveći haos u glavama. Ja radim od kuće pa nemam toliki problem, ali već razmišljam šta će biti kada se vratim, Moraću da idem u karantin. Transport i letovi su zatvoreni na dve nedelje. Na sve strane su vesti, do sada je ispitano oko 6000 ljudi i imaju oko 270 zaraženih. Ovde isto rade selektivno testiranje, ne možeš samo da se javiš i kažeš, „ej meni nešto fali“, ćuti sedi kući, ne izlazi, imaš broj na koji da se javiš. Ja nisam izašao na ulicu tri dana, kada sam poslednji put bio u Hoferu (lanac marketa) bilo je svega sem ulja, tu je bio poluprazan raf i bilo je malo problema sa mesom. U tom smislu je sada relativno ok, pre par dana se desilo da nema mesa, ulja, cigara u Merkatoru, koji je 200 metara dalje, tada nije bilo ništa od mesa. Stajao sam ispred praznog rafa, pa sam sutradan otišao van grada u nabavku. Generalno su se svi uplašili, imam komšije u zajedničkom dvorištu iz Hrvatske, Bosne, Slovenije i trenutno ne prilazimo jedni drugima, sedimo po na po pet metara udeljenosti. Situacija se menja iz dana u dan, cela zemlja je u karantinu, zatvoreni su kafići i restorani. Rade samo osnovne prodavnice, veće trgovine i bolnice. Okolo ima dosta šume, nije zabranjeno da se izlazi, bilo je ljudi, ali sada sve manje. Ovde je mnogo ranije sve počelo, nisu proglasili vanredno stanje, ali taj karantin je počeo dosta ranije. Neverovatno mi je da u Srbiji skaču cene maski i opreme, ne pratim toliko ovde medije, gledam uglavnom šta se tu dešava. Masku si kupovao za 20 dinara, sada je kupuješ za 220. Ovde ne deluje da nema tih stvari, retko sam viđao da ljudi nose maske po ulici, ali po prodavnicama radnici imaju maske ili rukavice. Sada se i to malo pooštrava. Ja sam kupio sredstvo za dezinfekciju i jedan gel za ruke, toga ima da se kupi. Ne vidim da fali tih osnovnih stvari, Nio se za sada ne kažnjava, ako se izlazi na ulicu, ali su ljudi samosvesni, ne izlaze, verujem sada kada bih izašao da bi bio pustoš. Išao sam ranije u obližnji kafić da pijem kafu, bilo je puno, ali kako je koji dan odmicao sve manje ljudi. Poslednji put sam bio pre četiri dana, bio sam ja i još dvoje ljudi, a u ponedeljak je stupilo na snagu da se sve zatvori.

Priče i analize

Newsletter

Izdanja

Maj 2023.

April 2023.

Mart 2023.

Januar 2023.

decembar 2022.

novembar 2022.

oktobar 2022.

septembar 2022.

jul 2022.

NOVA EKONOMIJA

prtplatite se za čitanje premium sadržaja