Najnovije

Svet

Amazon termalnim kamerama nadzire zdravlje zaposlenih

Amazon je počeo da koristi termalne kamere u svojim skladištima kako bi nadzirao da li zaposleni u njima imaju povišenu temperaturu, jedan od prvih simptoma koronavirusa, prenosi agencija Rojters.Kamere su u stanju da izmere koliko toplote ljudi emituju u odnosu na svoje okruženje, a zahtevaju manje vremena od beskontaktnog termometra, koje je kompanija ranije koristila, navode zaposleni u Amazonu.U protekle dve nedelje, Amazon je postavio termalne kamere u najmanje šest skladišta u blizini Los Anđelesa i Sijetla, gde se nalazi sedištte kompanije.Među Amazonovim zaposlenima zabeleženi su slučajevi oboljevanja od COVID-19 u više od 50 američkih skladišta Sjedinjenim Američkim Državama.To je uticalo na neke od zaposlenih da, zbog brige za svoju bezbednost, napuste posao i organizuju štrajkove. Sindikati i zvaničnici drugih država u kojima Amazon posluje su apelovali na tehnološkog giganta da privremeno zatvori svoja postrojenja.U Francuskoj je Amazon privremeno zatvorio šest logističkih centara, što je jedna od posledica spora sa radnicima oko zdravstvene krize izazvane koronavirusom.Vođa štrajkača koji su tražili zaštitu od koronavirusa otpušten iz AmazonaTermalne kamere će takođe zameniti termometre na ulazima radnika u mnoge prodavnice Vhole Foods kompanije Amazon, navodi se u nedavnoj belešci osoblja koju je video Rojters a prethodno je izvestio Business Insider.

Srbija

Globalni neuspesi zahtevaju globalne odgovore

Intervju sa Dušanom Mikljom, novinarom i piscem, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Dušan Miklja o globalnim odnosima u vrtlogu pandemije (AUDIO)Budući da se ova emisija zove “Dan posle”, i da se pored analize procesa koji su sada u toku, u jeku pandemije, bavi i onime šta nas čeka kad sve ovo prođe, zamolio bih Vas za neki komentar, ili Vašu viziju kako će svet i međunarodni odnosi tada izgledati. Tokom ove krize smo videli da su sve zemlje zatvorile svoje granice -- ali se, opet, u celoj ovoj situaciji pokazalo i to koliko smo svi, kao planeta, međusobno povezani. Šta mislite, da li ćemo posle ovoga postati zatvoreniji ili otvoreniji svet?Dušan Miklja: Tu imate više prilaza. Ja bih počeo od onoga što naglašava Bil Gejts, koji se razume i u ekonomiju, i u kompjutere, i u novac... On misli da uspešan odgovor mora da bude globalan. Počeo je od toga da je čovečanstvo doživelo, kako on kaže, global failure -- znači, globalni neuspeh. Dakle, i uspešan odgovor mora da bude globalan. U prvobitnom naletu, rekao bih, romantičarskog zanosa -- i zato što smo, zaista, svedoci dirljivih primera ljudske solidarnosti -- mnogi ljudi misle da će svet biti bolji. Ili, da to ublažim, da će neizbežno morati da pretrpi promene... Opet, postoji mišljenje da se ništa neće promeniti i da će ljudska vrsta, kao i do sada, biti podložna gramzivosti i sebičnosti.Da li ste Vi skloni jednom ili drugom pristupu?DM: Ako preispitamo sebe, primetićemo da zaista razmišljamo o mnogo čemu o čemu nismo ranije razmišljali. Nismo se međusobno primećivali. Sada, u 8 sati, kad se čuju ti aplauzi lekarima, ja osećam, prosto, kako struje neke emocionalne čestice između dve zgrade... Odjednom primećujem, kao i mnogi drugi, da prekoputa mene žive ljudi koje nisam dovoljno zapažao. Nekako se nadam da će ljudi ipak postati makar malo svesniji postojanja drugih bića.Nadajmo se... A dok se to ne pokaže, kriza nas drma žestoko -- i pritom je Evropa, kao kontinent, zatečena u njenom središtu, što je pomalo neočekivano. Ovaj virus se pokazao kao velika pretnja po stabilnost i opstanak EU, sudeći prema nekim stvarima koje su se dešavale tokom poslednjih nedelja. Koje je slabosti i podele ova zdravstvena kriza razotkrila na nivou Evropske unije?DM: Naravno, ja, kao ni svi mi, nemam potpun uvid u ponašanje Evropske unije. Ipak, mogli smo da primetimo, bar u prve dane krize, neke znake sebičnosti i samodovoljnosti. Naime, za to imamo i potvrdu, u tome da su neke zemlje -- pre svega, Holandija, zatim Finska, a takođe i Nemačka, u manjoj meri -- bile vrlo čvrste pri stanovištu da ne treba da učestvuju u jemstvu za zaduživanje za novac koji bi bio namenjen zemljama koje su najviše pogođene -- a to su, naravno, mediteranske zemlje, Španija i Italija. To je u tim zemljama naišlo na vrlo snažno emocionalno reagovanje, i čak ih dovelo do razmišljanja da li im je potrebna takva Evropska unija -- koja nije jedinstvena, i koja u trenucima nevolje više misli na dobrobit pojedinih država, a ne na dobrobit cele zajednice.Šta bi trebalo uraditi kako bi se te pukotine zacelile?DM: One će se zaceliti. Jedini način da se one zacele je da se posluša savet da zlo koje ugrožava sve može da se zaleči samo isto tako jedinstvenim, globalnim -- ili u ovom slučaju, evropskim odgovorom. Te pukotine će utoliko brže zarastati ukoliko bude vidljivija spremnost na solidarnost, koja neće biti izražena samo na rečima, već i u vrlo opipljivoj, finansijskoj i ekonomskoj pomoći. Naravno, nije lako ni zemljama od kojih se to očekuje, jer će i one biti suočene sa porastom nezaposlenosti, i štetom koju su svi pretrpeli -- ali je sasvim izvesno da postoje razlike u ugroženosti. Opet se vraćam na Gejtsa -- on je, vrlo vešto, stavio naglasak ne toliko na velikodušnost, na milosrđe, koliko na štetu koja bi mogla da bude pričinjena ako zajedničkim naporima to sve ne bi bilo sređeno. Tu misli, naravno, ne samo na iskorenjivanje bolesti, već i na ekonomsku štetu... On je tu, ponavljam, vrlo vešto usmerio pažnju na to da bi ta šteta bila mnogo, mnogo veća -- on govori o nekim trilionima -- nego što je ukupna suma novca koja bi se dala kao pomoć. Mislim da će na tu poruku svi finansijski činioci neizbežno morati da obrate pažnju, jer je to jedna poruka koja je prosto istinita.Vezano za Italiju, aktuelizovano je pitanje odnosa Evrope prema njoj. Tu se sad desilo nešto što je prilično bez presedana, a to je da smo videli izvinjenje Ursule fon der Lajen zbog neodgovarajućeg odnosa Evropske unije prema Italiji u početku krize. Kako tumačite taj razvoj događaja?DM: Ursula fon der Lajen se, po mom mišljenju, ponela vrlo iskreno i pošteno. Naime, ona je priznala ono što smo svi uočili, a to je da je, u početku -- ne mogu da kažem da je vladao neki odnos ravnodušnosti, niko nije bio ravnodušan -- ipak postojala nedovoljna spremnost da se pomogne toj zemlji. Kasnije je do izražaja došao jedan solidarniji odnos, i shvatanje da, ako je Evropa zajedno, ona mora biti zajedno i u nevolji.Kad se govori o tome kako se ova pandemija prelomila na Evropi kao kontinentu, obično se prave poređenja između navodno disciplinovanog Severa, i navodno opuštenog, raspojasanog Juga. Međutim, možda možemo da govorimo i o nekim razlikama između Istoka i Zapada -- ako gledamo samo brojke, ispada da se u borbi protiv pandemije istok Evrope pokazao dosta uspešnije. Da li je to zaista tako, i da li tu možemo da uporedimo neke različite modele?DM: Da, to je stvarno neobično. Ali, ne mislim da je to posledica nekog organizovanijeg prilaza. Možda je to sticaj okolnosti -- jer, evo, vidimo da se brojke neobičnom brzinom menjaju. U Rusiji sad, recimo, raste broj obolelih… Ono što je sasvim izvesno jeste da je u Americi, na primer, to bila posledica prevelikog uzdanja u samu snagu ekonomije. Za mene je bilo neverovatno da je Tramp očekivao da će se, samim tim što će se podeliti neki novac, epidemija ublažiti... Znači, to su prosto različiti zdravstveni, a rekao bih i društveni sistemi. Vi imate primer Kube, koja je vrlo siromašna zemlja, ali koja ima vrlo razvijen zdravstveni sistem. Sad sam baš pročitao da se čak 800 njihovih lekara nalazi po zemljama Južne Amerike, i u Lombardiji, i da su vrlo delotvorni. Dakle, ulagano je u taj zdravstveni sistem. U zemljama gde je veći naglasak na privatnim bolnicama i, kako je neko rekao, na profitabilnom zdravstvu, je pandemija dočekana sa naglašenom nespremnošću.Kako su se u ovoj krizi pokazali svetski populistički lideri, kao što su Bolsonaro, Tramp, Boris Džonson? Oni su u početku imali prilično ležeran odnos prema virusu -- kako se pokazao njihov odgovor u ovoj situaciji?DM: Pre svega, to odsustvo vizije je kod njih već poslovično, i van ove pandemije... Oni su u mnogim slučajevima nastojali da, na neki način, izbegnu odgovornost za kašnjenje, odnosno za neblagovremeno povlačenje odlučnih poteza, koji bi tu pandemiju suzbili ili ublažili. To je, nažalost, svojstvo koje je zapaženo kod više od tih vođa -- to da nekako pokušavaju da odgovornost prebace na drugoga. Posebno je to bilo vidljivo kod Trampa, koji je upirao prstom u Kinu, pa posle toga u Svetsku zdravstvenu organizaciju... Doduše, ne samo kod njega. I u Evropi će se tu prepoznati mnogi takozvani autoritarni -- i ne samo takozvani, zaista autoritarni -- vođi, pa i kod nas, da ne pominjem to što je svima poznato... Oni koji su se podsmevali opasnosti, i koji su u početku izigravali kralja Ibija, da bi posle navukli masku kralja Lira, i zapomagali i očajavali -- kao da im je više stalo do toga šta će se o njima misliti, nego koje će se delotvorne aktivnosti preduzimati.Ima jedan kontinent o kome se u ovoj krizi obično ne govori, zato što odande još ne dolaze neke alarmantne brojke  -- ali za koji se kaže da bi, zbog toga što ima ekonomsku situaciju i zdravstvenu infrastrukturu kakvu ima, mogao da predstavlja potencijalnu katastrofu. Govorim, naravno, o Africi... Vi ste tamo živeli godinama, kako Vi gledate na razvoj događaja u tim predelima?DM: Kao što ste rekli, to je stvarno povod za veliku zabrinutost, imajući u vidu siromaštvo tih zemalja, njihovu neopremljenost bolnicama i, uopšte, prilično nejak zdravstveni sistem. Tu je bilo nekih pandemija, izuzetno opasnih po svojoj prirodi -- mislim pre svega na ebolu... Ipak, kod ebole je, recimo, bila pogođena samo nekolicina zapadnoafričkih zemalja, a ovaj virus ima potpuno drugačiji karakter, i brže se širi. Zaista ne smem ni da pomislim do čega bi sve to moglo da dovede... Pominjete Afriku, a to je možda još više slučaj sa Azijom, Indijom... Prosto mi je neverovatno da su oni još uvek u, rekao bih, podnošljivom stanju. Ko nije bio u Indiji, on ne može da zamisli tu gustinu ljudi u gradovima i na ulicama. Ja se sećam, išao sam autobusom, i toliko je bilo ljudi na samom putu da su se razdvajali kao zavese u pozorištu... A sistem u Indiji nije kao u Kini. Mislim, Kina ima mnogo ozbiljniji zdravstveni sistem, i društveni sistem u kome je lakše nametnuti veću društvenu disciplinu.Koliko će ova epidemija uticati na odnos snaga na Bliskom istoku, i na ravnotežu između tamošnjih regionalnih sila -- kao što su Iran, Saudijska Arabija, Turska, Izrael, i druge?DM: Svi primećujemo -- iako je to, doduše, nametnuto -- da su utihnula čak i najveća neprijateljstva. Ovo nije fraza -- ako je sam opstanak čovečanstva u pitanju, onda zaista postaju apsolutno apsurdni ti lokalni ratovi i trvenja. Ne znam koliko će to dopreti do svesti tih lokalnih vođa, ali, bar po onome što sada vidimo, očito je da su i najveće omraze trenutno zamrle. Da li će se one obnoviti? Verovatno hoće, ali nadam se da će u svesti postojati neki kutak, koji će tim vođama govoriti da postoje mnogo veće opasnosti od toga čiji će biti neki delić zemlje, ili neka granična postaja...Moje poslednje pitanje se odnosi na dva zanimljiva primera, koje možemo nazvati primerima dobre prakse. Mislim na Island i Novi Zeland, kao dve ostrvske zemlje -- kojima su, što je zanimljivo, na čelu žene. Šta možemo da naučimo iz njihovog modela?DM: Rekao bih da su to vrlo pozitivni primeri. Nisam pristalica teorija koje celom jednom polu, ili bilo kojoj posebnoj vrsti, daje prednost -- ali je činjenica da, kad žene imaju vlast, u njihovom ponašanju ima više racionalnosti nego kod muškaraca...Pretpostavljam da to verovatno nema veze samo sa polom onoga ko vrši vlast, nego i sa nekim drugim odlikama sistema -- kao što su transparentnost, otvorenost, i slično...DM: U to nema nikakve sumnje. Vidite, i ova kriza je pokazala da je istina isceliteljska, i da uvek nekako morate da dođete do nje. Tako da su, evo, i u Kini naknadno povećali taj broj umrlih... Prosto, istina se ne može sakriti. Ne bih želeo da pominjem neke makabrističke prizore, ali -- u prisustvu mrtvačkih sanduka, vi zaista ne možete sakriti istinu.

Svet

Turska glavno odredište za otpad iz EU

Izvoz otpada van Evropske unije, iz 27 država članica u zemlje koje van Unije povećan je za dve trećine od 2004. godine, dosegao je 31 miliona tona tokom 2019. godine, a njegova vrednost procenjuje se na 1...

Srbija

Dok direktori sede u kućama, mi smo žrtvovani

Intervju sa dr Radetom Panićem, anesteziologom i predsednikom Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Rade Panić o krizi u našem zdravstvu (AUDIO)Koliko su, zapravo, naše institucije bile spremne na početku ove krize?Rade Panić: To je, u stvari, ključno i krucijalno pitanje, na koje mi ukazujemo u ovih pet godina otkad sam ja predsednik Sindikata. Poslali smo nebrojeno mnogo dopisa u kojima ukazujemo na ono što je, čini nam se, najveći problem našeg zdravstvenog sistema -- a to je nedostatak zdravstvenih radnika. Otprilike, to znači da bi svi zdravstveni radnici koji se trenutno nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje trebalo da budu zaposleni. A vlast je, čak, pozivala i zdravstvene radnike koji su otišli iz zemlje, zato što nisu mogli da se zaposle. Oni su odavde otišli najpre zato što su bili jako nezadovoljni uslovima rada, pa tek potom zbog veće plate. Dugo smo se suzdržavali, otkad je počela ova epidemija, odnosno pandemija, da ne bi bilo da koristimo ovu nesreću da pričamo o svojim problemima. Međutim, upravo je ona ogolila sve probleme o kojima smo godinama govorili, i na koje smo ukazivali. Zato sada ministar priča da je za dve nedelje zaposleno 2.200 lekara, što apsolutno ne može biti istina. Dakle, Ministarstvo zdravlja i vlast se igraju statistikama. Predstavljaju nam da su zaposleni zdravstveni radnici -- koji se zapošljavaju na 3 ili 6 meseci, zbog povećanog obima posla, pa ih posle toga vraćaju “na biro” i zapošljavaju druge -- a zapošljavaju se ljudi kao što je Branko Radun, istoričar, u Opštoj bolnici u Subotici, ili u Kraljevu čitav građevinski sektor...Kakvu ulogu u tome imaju upravljačke strukture u zdravstvenim ustanovama?RP: Na prvom mestu se radi o izboru i postavljanju direktora, zato što su oni neposredni rukovodioci, i njih Ministarstvo ovlašćuje da upravljaju javnom imovinom, kakve su zdravstvene ustanove u državnoj svojini -- kao i sredstvima koje te ustanove dobijaju. A radi se o sredstvima iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, građanima poznatog kao obavezno zdravstveno osiguranje. Više od 80% tih direktora je u v.d. funkciji, iliti funkciji vršioca dužnosti. Međutim, zakon je decidan da se na toj funkciji može ostati najviše šest meseci, i to samo u jednom izboru, a posle toga se ili imenuje drugi vršilac dužnosti, ili se raspisuje novi konkurs. Zapravo je upravni odbor taj koji bi u svakoj ustanovi trebalo da izabere direktora, a onda samo da svoj izbor prezentuje ministru, koji to odobrava. Kad smo u Ministarstvu postavili pitanje zašto je toliki broj direktora u zdravstvenim ustanovama u v.d. statusu, profesor Vekić (državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prim. nov.) nam je vrlo jasno odgovorio da direktore vršioce dužnosti ministar može lako da smeni, dok je, ako upravni odbor izabere direktora, i to ministar aminuje, ta procedura značajno teža. U takvim uslovima, gde direktori svako jutro ili svaki dan brinu da li će ostati na toj funkciji, imamo poslušnike, politički podobne, interesno postavljene direktore, koji nemaju svoj lični integritet -- a to se najviše videlo sada, u ovoj krizi.Kako funkcioniše sistem nabavljanja opreme i testova, i koji tu problemi dolaze do izražaja?RP: Niko u svetu trenutno ne izjavljuje da ima dovoljno opreme, niti da je lako doći do nje -- a mi u medijima stalno slušamo izjave gde naši zvaničnici kažu baš to. Ja pre ovoga, kao anesteziolog, dobijem jednu hiruršku masku, sa kojom odradim svih osam sati koliko sam na poslu. Pravilo kaže da ta maska vredi, odnosno da je funkcionalna, dva sata. Kada pričamo o opremi, čak i u ovih poslednjih 7 dana, u kojima možemo da kažemo da je oprema stigla, svi oni su u svojim izjavama odgovarali da opreme ima -- ali i naglasili da se ona nalazi u magacinima. Znate, to što je oprema u magacinima zdravstvenim radnicima, i građanima koje ti zdravstveni radnici leče, ne znači ništa. Zašto imamo osnovanu sumnju? Zato što ćemo na ulici videti puno građana koji nose maske koje su kvalitetne, i koje su samo za bolnicu. A kada bismo počeli da pričamo o pojedinim medijima i njihovim novinarima, onda bismo videli da ti ljudi nose takozvane partikularne, PP3 i PP4 maske, i maske sa filterima... Malo podataka imamo o javnim tenderima, i do tih podataka je teško doći, ali smo sigurni da bi se, kada bi se neko ozbiljno pozabavio nabavkama u zdravstvu, jasno videlo da mnogo novca putem korupcije odlazi u privatne džepove -- umesto da se on ulaže u to da obezbedimo kvalitetnu, Ustavom zagarantovanu, najmoderniju zdravstvenu zaštitu za sve građane.U celoj ovoj situaciji, nekako kao da su respiratori stekli kultni status. Kako se naša zemlja organizovala s nabavkom ovih aparata?RP: Vlada je donela uredbu kojom krši sve naše propise i dozvoljava upotrebu neadekvatnih aparata, koji kod nas ne mogu biti registrovani i koji nisu predviđeni da se koriste na našem tržištu. Da li smo smeli da koristimo te respiratore koje smo dobili, da li smo imali adekvatne priključke i opremu -- a posebno i najbitnije, da li smo imali adekvatne servisere? To su mašine koje su predviđene da rade duže vremena, ali nisu predviđene da rade neprekidno. Takođe, to su life saving mašine -- dakle, aparati koji spašavaju život, i koji su direktno povezani na pluća pacijenta. Zato je vrlo bitno kakvi su protoci i pritisci, i šta se sve na njima koristi. Međutim, ono što je u svemu najbitnije -- mogli smo mnogo jeftinije da prođemo. To smo mogli tako što bismo imali zaštitnu opremu, tako što bismo edukovali naše građane, i tako što bismo na vreme i vrlo organizovano napravili trijažne centre. Ako je epidemija bila daleko kada je bila u Kini, onog trenutka kada je došla u Italiju nam je već bila u komšiluku. Dakle, imali smo vremena da se pripremimo. Ministarstvo, i oni koji je trebalo da se dobro organizuju to nisu uradili, a respiratori su dobri za marketing. Respiratori su dobri za manipulaciju, zato što su jako skupi -- iako nije istina ono što smo slušali u medijima, da su proizvođači podigli cene, i da nije moguće naći te aparate. U Evropi, čak, imamo firmu koja ih proizvodi, a koja ih i dalje ima na lageru.Čuju se mišljenja da su, u ovoj situaciji, lekari i drugi zdravstveni radnici na neki način žrtvovani.RP: Sindikat vodi akciju kako bismo osigurali da nijedna žrtva ne ostane bezimena, a svačije podatke stavljamo i na svetski memorijalni sajt. Smatramo i jako osećamo to da su zdravstveni radnici u ovom trenutku žrtvovani, i da se koriste da bi se pokrili mnogobrojni nedostaci u zdravstvenom sistemu. Ti nedostaci su bili prisutni i pre ove epidemije, a sada su samo vrlo vidljivi. U poslednje vreme čujemo svašta, od toga da su se zdravstveni radnici navodno zaražavali van ustanova -- u inostranstvu, na skijalištima -- sve do najnovije tvrdnje, koja je da zdravstveni radnici ne znaju da koriste opremu. Ja na taj bezobrazluk... Čak i da kažemo da ne znaju, to nije njihova krivica. Ovo je oprema koju mnogi od nas koriste prvi put, a zakonska je obaveza svakog poslodavca da obuči radnika kako da koristi novu opremu. Prvi je Predsednik Srbije počeo da priča o tome da, navodno, jedan mali broj zdravstvenih radnika beži od svojih radnih obaveza, i da ne želi da radi. Ako neko ne radi i beži od svojih obaveza, radi se upravo o tim poslušnicima, direktorima, koji su postavljeni na razne načine, iz interesa... Direktori sede zaključani u svoje kancelarije, sede kod kuće i telefonom izdaju naredbe šta da se radi. Nije problem u onome što je Krizni štab predložio kao mere koje treba sprovesti, već je problem u sprovođenju tih mera. Kada uzmete da direktorka “Laze Lazarevića”, u pisanom obliku, zabranjuje upotrebu rukavica... Zamislite, u zdravstvenoj ustanovi! Takvu istu situaciju imate u mnogim drugim ustanovama -- u Narodnom frontu, u Ćupriji, u Vranju... Ja sam nabrojao samo nekoliko ustanova, a u većini širom Srbije je tako. Dakle, vrše se ogromni pritisci na zdravstvene radnike da manje koriste zdravstvenu opremu. I onda izađe profesor Tiodorović, i kaže da zdravstveni radnici ne znaju da koriste opremu -- apsolutno neprihvatljivo, neprimereno i nekolegijalno.

Svet

Resursi na Arktiku zanimljivi mnogim zemljama

Arktik u 21. veku postaje jedno od glavnih poprišta geopolitičke borbe, zbog velikih rezervi nafte, prirodnog gasa, metala i minerala, a pruža i nove plovne puteve oko sveta. Istraživanja novih nalazišta odvijaju se stalno.Prema istraživanjima u SAD, na Arktiku se nalazi potencijalnih 20 odsto svetskih rezervi nafte. To je više od 110 odsto preostalih ruskih, 340 američkih i 1 600 odsto norveških zaliha nafte. Procenjuje se da se pod ledom nalaze i ogromne rezerve prirodnog gasa, više od 100 odsto ruskih i 500 američkih rezervi. Oko 90 odsto rezervi nafte i gasa kontinentalnog dela Rusije nalazi se u njenom delu Arktičkog kruga. Arktik je bogat i zlatom, srebrom, dijamantima, bakrom, gvožđem, niklom, titanijumom, uranijumom i retkim metalima, od kojih su neki neophodni za savremene tehnologije. Na Arktik pretenduju SAD, Rusija, Norveška, Danska, Kanada i članice Evropske unije, a u prvom redu SAD i Rusija. Između tih država sporno je sve, od količine i rasporeda resursa, do prava na korišćenje plovnih puteva i granica. To je dovelo je do povećanja vojnog prisustva na Arktiku. Norveška formira arktički bataljon, a Rusija je već stvorila arktičku vojsku. Za poduhvate na Arktiku potrebni su i ledolomci, kojih Rusija ima čak 54. SAD ih imaju četiri, manje od Finske, Kanade i Švedske. Izgradnja ledolomca košta oko milijardu dolara, i traje pet do deset godina. Ipak, eksploatacija resursa na Arktiku je teška i skupa. Države moraju da ulože nezamislivu količinu novca u istraživanje i razvoj. Dopremanje i postavka postrojenja i opreme, uspostavljanje prerađivačkih centara i izgradnja naftovoda i gasovoda ogroman su izazov. Potrebna je i tehnologija otporna na ekstremne prirodne uslove. Zbog svega toga početni troškovi otvaranja rudnika, površinskih kopova i okeanskih platformi dostižu milijarde dolara. Transport je ograničen teškim terenom i kratkom sezonom plovidbe. Izgradnja putne mreže, naselja i drugog mogla bi da košta preko hiljadu milijardi dolara. Međunarodnom kapitalu mnogo ne smetaju međudržavni sporovi oko Arktika. Praktično svi energetski giganti decenijama su direktno ili indirektno uključeni u istraživanja ili eksploataciju. Ipak, naftne kompanije još uvek nemaju kapacitet da se izbore sa poteškoćama, a velika udaljenost, ekstremni uslovi i manjak infrastrukture čine potencijalne havarije veoma opasnim i skupim. Tako je Britiš petroleum potrošio više od 60 milijardi dolara na sanaciju jedva desetine ekološke štete posle katastrofe iz 2010, kada su se milioni barela nafte izlili u Meksički zaliv.

Svet

Kriza zbog pandemije ugrožava svetsko živinarstvo

Međunarodni savet za živinu (IPC) zatražio je od Organizacije za hranu i poljoprivredu UN, Svetske trgovinske organizacije i međuvladine Svetske organizacije za zdravlje životinja pomoć za živinarsku industiju i garancije za održive operacije, piše britanski magazin Poultry World.IPC, koji okuplja 29 živinarskih organizacija sveta, uključujući i SAD, EU, Rusiju i Indiju, izrazio je zabrinut je da je živinarstvo u opasnosti zbog prekida isporuke rasplodnih jedinki u nekim zemljama. Zbog globalnog prekida avio saobraćaja neke kompanije mogle bi ostati bez životinja za uzgoj i leganje jaja, saopštio je IPC i pozvao međunarodne regulatore i vlade da reše problem.Trenutna situacija mogla bi izazvati probleme kada je u pitanju dobrobit životinja, jer su jaja u inkubatorske stanice položena pre početka aktuelne krize, saopštio je Savet. Organizacija traži da se omoguće letovi sa materijalom za razmnožavanje, neophodnim za održivost živinarske industrije.Problem povodom kojeg je IPC uputio zahtev za pomoć je posebno relevantan za Rusiju, koja u izvesnoj meri zavisi od uvoza kada je u pitanju razmnožavanje, jer jaja za izleganje matičnog jata više vrsta kokoši u potpunosti zavisi od uvoza, izjavio je predsednik ruske konsultanske agencije Agrifood Strategy Albert Davljejev. Kada je u pitanju uzgoj ćuraka, Rusija trenutno iz Evrope i Kanade uvozi skoro 97 odsto jaja, 100 odsto piladi i 100 odsto matičnog jata. Prekid snabdevanja mogao bi značajno smanjiti sposobnost ruskog živinarstva da održi pouzdano snabdevanje modaćeg tržišta mesom i jajima, kaže Davljejev.

Svet

Tragovi pesticida u hrani u EU pretežno u ovkiru dozvoljenih granica

Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) objavila je godišnji izveštaj o tragovima pesticida pronađenim u hrani u Evropskoj uniji. Izveštaj je zasnovan na zvaničnim podacima nacionalne kontrole u zemljama članicama EU, kao i na Islandu i u Norveškoj, i uključuje ciljano i nasumično uzimanje uzoraka. Izveštaj uključuje i procenu rizika u okviru koordinisanog programa EU (EUCP) i nacionalnih kontrolnih programa. Tokom 2018. godine, na koju se godišnji izveštaj odnosi, uzeto je ukupno 91.015 uzoraka, u kojima su tragovi pesticida u 95,5 odsto bili u okviru zakonom dozvoljenih granica. Podskup od 11 679 uzoraka pribavljenih nasumičnim odabirom analiziran je u okviru EUCP. Od toga je nivo pesticida u 98,6 odsto uzoraka bio u dozvoljenim granicama, a u 58 odsto uzoraka nije bilo tragova pesticida koji se mogu kvantifikovati. U 1,4 odsto uzoraka primećeno je prekoračenje dozvoljenog nivoa. Izveštaj daje pregled prisustva tragova pesticida u hrani u EU i moguće rizike za zdravlje potrošača. „Ovaj izveštaj već mnogo godina pomaže rad Evropske komisije i zemalja članica da obezbedi pravilnu upotrebu pesticida u skladu sa pravnom regulativom i ciljevima EU. Efikasno prikupljanje uzoraka i rigorozna analiza podataka će i dalje biti od centralne važnosti u osiguranju bezbednosti hrane koja se prodaju u EU“, saopštio je izvršni direktor EFSA-e Bernhard Url.Nasumično prikupljeni podaci su posebno značajni jer pokrivaju isti izbor proizvoda tokom trogodišnje rotacije, što znači da se u određenoj robi mogu ustanoviti trendovi rasta ili pada. Tako se između 205. i 2018. godine proporcija uzoraka sa viškom tragova pesticia povećala kod banana (sa 0,5 na 1,7 odsto), paprika (sa 1,2 na 2,4 odsto), patlidžana (sa 0,6 na 1,6 odsto) i stonog grožđa (sa 1,8 na 2,6 odsto). Pad u istom periodu primećen je u brokoliju (sa 3,7 na 2 odsto), devičanskom malsinovom ulju (sa 0,9 na 0,6 odsto) i kokošijim jajima (sa 0,2 na 0,1 odsto). EFSA je kao deo analize rezultata izvršila i procenu rizika ishrane. Prema proceni, malo je verovatno da prehrambeni proizvodi iz 2018. godine daju razloga za zabrinutost o zdravlju potrošača. Ipak, predložen je niz preporuka za unapređenje efikasnosti evropskih sistema kontrole, kako bi se održao visok stepen zaštite potrošača.   

Svet

Turistička potrošnja u Evropi pala za 68,4 odsto u martu

Prema novijoj analizi švajcarske investicione banke UBS, turistička potrošnja u martu širom Evrope pala je za 68,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine, piše Business Insider.„Kineska potrošnja u Evropi pala je za 84,6 odsto u martu, kao i potrošnja svih drugih nacionalnosti. Razumljivo, u Italiji je zabeležen najveći pad, koji iznosi 96 odsto, i razumno je očekivati slične trendove u drugim zemljama tokom aprila“, navodi se u izveštaju banke. U njemu piše i da je tokom marta potrošnja na luksuzna dobra, poput proizvoda kompanija Šanel, Guči i Luj Viton, kao i usluge u Evropi pala za 78 odsto, u odnosu na isti mesec prošle godine.Analitičari UBS-a dodaju da će vlade zemalja razmatrati popuštanje vanrednih mera, ali da vreme kada će se to desiti nije izvesno, što će se odraziti na prodaju luksuznih dobara i turizam. „Vreme i tempo oporavka ostaje neizvestan; u našim prognozama podrazumevamo da će radnje sa luksuznom robom ostati zatvorene tokom aprila i maja i da će se ponovo otvoriti u junu. Kao rezultat toga, potrošnja na luksuz će verovatno biti teško pogođena tokom najmanje dva meseca u drugom kvartalu, a očekuje se da će uticaj iz perpektive turista trajati duže“, ocenjuju analitičari. Statistički podaci potvrđuju nedavno upozorenje Organizacije za svetski turizam Ujedinjenih nacija (UNWTO), koja smatra da je turizam „jedna od najviše pogođenih grana pandemijom koronavirusa“, što utiče i na ponudu i potražnju.UNWTO procenjuje da će se tokom 2020. broj globalnih međunarodnih turističkih poseta smanjiti za 20 do 30 odsto. Prema ranijim procenama s početka januara, očekivao se rast od 3 do 4 odsto.

Priče i analize

Život pod koronom: Melburn, Australija

Australija je jedna od zemalja koja se dobro nosi sa pandemijom koronavirusa, a po rečima našeg sagovornika, za to su zaslužni i odgovorni građani. Za serijal "Život pod koronom" govori Stefan iz Melburna, koji tamo živi i radi u firmi koja se bavi proizvodnjom i distribuciom hrane. Stefan, MelburnOvde je strategija oko borbe protiv koronavirusa imala nekoliko nivoa, sada je uveden nivo tri, koji podrazumeva određene restrikcije kretanja, koje je dozvoljeno ukoliko postoji validan razlog. Postoji četiri validna razloga. U pitanju je odlazak do posla, od i do škole, ali one sada funkcionišu onlajn, zatim ako je u pitanju neka fizička aktivnost poput treninga napolju, bicikla ili trčanja, onda odlazak u nabavku i ukoliko se ide kod doktora. Policija trenutno ne zaustavlja ukoliko vidi dvoje da šetaju, ali ako neko „traži problem“ tako što sedne na klupu ili se okuplja i zadržava da bi popio pivo, na primer, onda pišu kazne. Naplatili su nekoliko stotina kazni sada oko Uskrsa, kada su nalazili ljude da se okupljaju u školskim dvorištima ili se kreću u većim grupama. Da li to znači da ne postoji zabrana izlaska iz kuće? Formalna zabrana kao u Srbiji ili u nekim drugim državama, u smislu da ne možeš da izađeš iz kuće, ne postoji. Postoje samo određeni delovi grada koji su zatvoreni, a to su uglavnom plaže, čak je i tu dozvoljena šetnja, ali nije dozvoljeno zadržavanje, ležanje na pesku ili kupanje. Postoje li problemi sa nabavkom namirnica? Marketi rade normalno i ne postoji vremensko ograničenje, rade ceo dan. Na početku su skraćivali radno vreme, ali je to više bilo zbog nestašice robe, sada se stabilizovalo stanje sa robom i prodavnice su se vratile na normalno radno vreme. Većina prodavnica sa robom koja ne spada u osnovne namirnice, poput odeće ili obuće, su zatvorile, ne postoji zabrana rada, ali nema kupaca, pa im se ne isplati. Onlajn kupovina je prilično porasla i veliki broj firmi je prešao na tu vrstu prodaje, što je značajno i za zaposlene, koji su zadržali radna mesta. Kafićima i restoranima je zabranjeno da primaju goste, funkcioniše samo usluga za poneti ili dostava. Često i zbog svog posla sarađujem sa kafićima i restoranima i vidim da se većina adaptirala i nastavila da radi. Krenuli su i sa gotovim i zamrznutim obrocima, što nije ranije bio slučaj, tako da se može reći da su i svoju ponudu prilagodili situaciji. Da li su se prilagodili i mali privrednici u drugim oblastima? Jesu, na primer prodavnice poput cvećara su takođe svoju ponudu proširile, pa sada sarađuju sa nekoliko drugih preduzetnika, poput uzgaivača voća i povrća i onda svu tu robu nude u paketima. Tako postoje paketi gde imaš samo voće ili voće i povrće, pa onda to pomešano sa nekim gotovim prizvodima, kao što je ajvar ili kiseli krastavci. Zvuči kao da su počeli da se udružuju mali preduzetnici kako bi lakše plasirali prizvode? Upravo to se i desilo i napravili su odličnu priču. Prave pakete od 30, 50 ili 100 dolara, na primer, i veliki broj ljudi i kupuje kako bi podržali te lokalne prodavce. Zanimljivo je i to što je inicijativa došla od samih preduzetnika, ovde inače postoji ta praksa da se podržavaju lokalni proizvođači i dosta ljudi će kupiti nešto od lokalnog preduzetnika. To je uzelo maha poslednjih godina, a sada još više dolazi do izražaja kada se desila ova pandemija, pa se javila ta solidarnost kako ne bi propadali biznisi i ljudi ostali bez posla. Da li država nudi neku podršku preduzetnicima i zaposlenima? Država je uvela pakete pomoći za male i srednji biznise, to je počelo od prvog marta i malim biznisima koji ne mogu da isplate plate radnicima, država pokriva razliku u plati. Tako na primer ako neko ima platu od 1500 dolara, a poslodavac može da isplati samo 1000, država isplaćuje razliku na račun firme i firma direktno uplaćuje zaposlenom i to mora da dokaže. Maksimalan iznos koji država pokriva je do 1500 dolara dvonedeljno, jer se ovde plate isplaćuju svake dve nedelje. Oni koji imaju platu preko ove sume zavise od poslodavca, ali je država odredila tu neku sumu koja je minimalna i mora da je primi svaki zaposleni. U Australiji je visok procenat ljudi koji su već izlečeni, do sada je zaraženo nešto preko 6000 ljudi, a oporavilo se preko 3500, kakva je situacija trenutno? To su tačni podaci i do sada je umrlo oko 70 ljudi. U medijima govore da su uspeli da uspore rast i širenje epiemije, a jedan od razloga je i to što su totalno blokirali transport ljudi iz epicentara, odnosno žarišta korone, u manja mesta. Sada ako gledamo mapu korone u Australiji, ona se naravno nalazi u velikim gradovima, ali je praktično nema u manjim mestima, tako da se zadržalo to širenje. Inače je ovde narod naučen da poštuje mere od strane države, ali dosta pomaže i to što je jesen trenutno i napolju je jako loše vreme, pa ljudi i ne žele da izlaze napolje, pada kiša, duva ledeni vetar i ima oko 12,13 stepeni. Mislim da je sklop svih tih faktora doprineo zaustavljanju epidemije, ali i odgovornost ljudi koji su pratili instrukcije i sami se javljali ukoliko imaju tegobe. Mislim da je i država dobro reagovala, sada ćemo videti da li će pojačati te mere ili će doći do popuštanja. Da li si razmišljao da se vratiš kada je sve ovo počelo? Redovno se čujem sa majkom iz Srbije i sada ako me pitaš gde bih bio za vreme COVID-a, nevezano za finansije, posao ili kvalitet života, nego čisto gledajući u odnosu na krizu, mislim da bih izabrao da budem ovde, jer nisu toliko drastične mere i imam osećaj da je ovde ipak normalniji život nego što je kod nas sa policijskim časom. Definitivno nije idealan život nigde trenutno, ali ako pričamo o pandemiji mislim da je dobro što sam ostao u Melburnu.V.Vuksanović

2020

Elixir grupa: Neće biti nestašice đubriva za setvu

Uprkos vanrednom stanju zbog korona vitrusa, neće biti nestašice veštačkog đubriva tako da poljoprivrednici mogu da nastave prolećnu setvu, jer Eliksir grupa, uz primenu svih mera zaštite I rad od kuće, nastavlja svoje aktivnosti, saopšteno je iz ovog preduzeća. Ovaj poslovni sistem takođe saopštava da neće smanjivati broj zaposlenih, imajući u vidu da je očuvanje poslovnih aktivnosti I broj radnih mesta sada jedan od glavnih prioriteta.“Prioritet nam je da u prolećnim agro rokovima podmirimo potrebe domaćeg tržišta, a viškove izvozimo. Nastavljamo da radimo punim kapacitetom, tako da nestašice đubriva neće biti ni na jesen” kaže Zorica Popović, generalni direktor Elixir Group. “U proteklih mesec dana smo proizveli i isporučili na tržište preko 65 hiljada tona mineralnog đubriva, zahvaljujući izuzetnom zalaganju svih naših zaposlenih koji su doprineli da se i tokom krize održi kontinuitet proizvodnje. Na ovaj način su sačuvana sva radna mesta, tako da nije bilo potrebe niti za smanjivanjem broja zaposlenih, niti budžeta za zarade”. Uz redovnu aprilsku zaradu biće isplaćen i bonus, kažu u Elixiru, koji redovno servisira sve svoje obaveze prema državi i radnicima. Elixir Group podržava sve mere Vlade Srbije, ali neće koristiti moratorijum u otplati svojih obaveza, niti mere državne pomoći, kako bi što više sredstava bilo na raspolaganju sektorima i kompanijama čije su delatnosti najpogođenije, ističe Zorica Popović.  Sve članice poslovnog sistema Elixir Group, nastavljaju podršku humanitarnim aktivnostima i tokom ove krize. Grupa je donirala više od 34 miliona dinara - za nabavku respiratora i održavanje stabilnosti našeg zdravstvenog sistema, kao i za druge akcije u cilju unapređenja socijalne zaštite i brige o ranjivim društvenim grupama, navodi se u saopštenju. 

2020

BENU apoteke dostupne na Donesi.com i tokom policijskog časa

Počevši od danas, građani Beograda, Novog Sada i Niša, a od iduće nedelje i Kragujevca i Pančeva, imaće priliku da putem platforme Donesi.com poruče proizvode iz BENU apoteke zahvaljujući uspostavljanju saradnje između ove dve kompanije. Posebnu prednost ovog načina kupovine predstavlja mogućnost isporuke sve do 23h, tj. čak i u vreme praznika i trajanja policijskog časa, saopštila je kompanja Donesi.com.U susret višednevnoj zabrani kretanja, mnogi građani kupovinu su obavili pre praznika, pa smo u prethodnim danima viđali redove ispred prodavnica i apoteka. Međutim, ukoliko ste nešto zaboravili i ako vam ovog vikenda zatreba kozmetika ili medicinsko srestvo, obradovaće vas vest da su proizvodi iz BENU apoteke sada dostupni i na Donesi.com. Dosad ste putem ovog internet servisa mogli da naručite omiljenu hranu, a sada vas na narandžasto - beloj aplikaciji i sajtu čeka preko 400 artikala iz asortimana najvećeg lanca apoteka u Srbiji. “Naša kompanija posluje od 2006. godine, a potrebe i zadovoljstvo korisnika oduvek su nam na prvom mestu. Turbulentan razvoj događaja u nedeljama iza nas otežao je snabdevanje građana i uz zahteve koje smo dobijali od korisnika, uvideli smo da svojim angažovanjem možemo dodatno da doprinesemo rešavanju aktuelnih izazova. Budući da smo na polju dostave hrane uspostavili dobro uhodan sistem, odlučili smo da proširimo ponudu i uvrstimo artikle koji su svima nama često neophodni. Zahvaljujući našim partnerskim dostavljačima, koji su među herojima ovog vremena, narudžbina će na vratima korisnika biti u najkraćem roku.” – izjavio je Srđan Stanković, Izvršni direktor Donesi.com.Naručivanje putem ove platforme je jednostavno i vrši se putem web sajta ili Donesi aplikacije. Ukoliko već nemate nalog, možete se registrovati uz svoju mejl adresu, kao i putem Google ili Facebook profila. Nakon unosa adrese za dostavu, dobićete spisak objekata koji vrše isporuku na tu lokaciju. Pronađite BENU aporteku i dodajte u korpu proizvode, izaberite željeni način plaćanja i sačekajte dostavljača. Ukoliko narudžbinu plaćate online, dostupna je i usluga beskontaktne dostave, uz koju pošiljka do vaših vrata stiže po posebnoj bezbednosnoj proceduri, navodi se u saopštenju. 

Svet

Turčin obučen kao spajdermen pomaže sugrađanima

U turskom gradu Antaliji jedan građanin pomaže svojim sugrađanima tako što im dostavlja namirnice obučen u kostim spajdrmena. Burak Soilu iz Antalije dostavlja namirnice svojim sugrađanima, koji se nalaze u karantinu, obučen u kostim spajdrmena i na taj način ih ohrabruje da ostanu kod kuće prenosi portal Middle East Monitor i dodaje da on često pomaže i framerima u berbi voća i povrća.Kada su ga upatali da objasni zašto ovo radi, odgovorio je "Moja supermoć je da činim dobro za košiluk" In Turkey, a man named Burak Soylu has been going around dressed like Spiderman.He drives around in a Beetle, buys milk and groceries for the elderly, and delivers it to their doorsteps.When he was asked why, he said "My superpower is doing good for the neighborhood." pic.twitter.com/KAYm3hyPyb— Goodable (@Goodable) April 17, 2020

Srbija

Ako šamaraju na ulici, šta li se tek dešava iza zatvorenih vrata?

Intervju sa Milošem Jankovićem, advokatom i bivšim zamenikom Zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode, za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Miloš Janković o policijskoj torturi (AUDIO)Što se tiče ovog slučaja šamaranja u policijskim kolima... Mnogi ljudi kao da su skloni mišljenju da svako kršenje mera donetih u borbi protiv pandemije treba što strožije tretirati i kažnjavati. Šta nije u redu sa tim pristupom?Miloš Janković: Bio sam član Komiteta Ujedinjenih nacija za prevenciju torture, i vršio posete raznim zemljama -- od Filipina, do Kambodže, Azerbejdžana, Rumunije, i tako dalje, da ne nabrajam… I to neko iskustvo meni govori da je kod nas, na balkanskim prostorima, posebno izražena jedna strast ka kažnjavanju. Kad govorimo, na primer, o ovom snimku, mnogi će se -- to čak rade i vaše kolege novinari -- osvrtati na ono što je prethodilo šamaranju. Reč je o tome da, kada govorimo o zabrani mučenja i zlostavljanja, ne možemo kao argument koristiti to šta je taj neko uradio, osim u onom delu koji se odnosi na to da će tom licu nadležni organ izreći određenu kaznu, koju treba sprovesti u skladu sa pravilima. Ništa više što bi bilo na štetu tog lica, i što bi njemu nanelo bol i patnju, bilo fizičku ili psihičku, mu se ne sme nametati. Znači, ako je određeno lice lomilo retrovizore -- što je bila priča u ovom konkretnom slučaju -- to lice, naravno, treba da bude sankcionisano. To je pitanje zaštite imovine građana Republike Srbije, i policija je dužna da, u skladu sa pravilima struke, primeni sve mere koje je neophodno primeniti. Ukoliko je reč o fizičkoj sili, ona mora biti minimalna, srazmerna, i neophodno potrebna za ostvarenje određenog cilja. Dakle, onog momenta kada je određeno lice sputano, tog momenta se prema tom licu ne sme činiti ništa što bi imalo obeležje fizičkog ili psihičkog zlostavljanja. Međutim, nešto što je ovde jako važno, i na šta sam, vršeći svoju funkciju zamenika ombudsmana, često ukazivao -- biće jako loše ako se cela ova priča o šamaranju svede na pitanje jednog policajca, i na pitanje političkog obračuna sa rukovodstvom policije. Naravno da je rukovodstvo jako, jako odgovorno u svemu ovome, ali je takođe odgovoran i ceo lanac koji toleriše takvo postupanje. Pa, između ostalog, i kolega koji je bio pored tog policajca koji šamara uhapšeno lice.Kad smo već kod tih reakcija -- iz policije i od Ministarstva, pa do ostalih nadležnih -- šta bi oni trebalo da urade u ovoj situaciji? Sa druge strane, šta je realno očekivati da će se desiti s tim policajcem?MS: Najmanji problem Srbije bi bio kada bi ovo bio izolovani incident, i problem tog jednog službenika policije, i bilo bi divno kada bismo kažnjavanjem tog službenika rešili problem. Ne kažem da kazna ubuduće neće imati preventivno dejstvo u odnosu na tog policajca, koji nije trebalo da radi to što je uradio, jer svakako nije bio ugrožen od strane lica koje sedi na zadnjem sedištu -- i to, pretpostavljam, sa lisicama. Međutim, ovde mora da se postavi jedno pitanje, a to pitanje nije ni kako je ministar reagovao -- da li je to bilo zlostavljanje ili “nedolično ponašanje”, kako ga je on opisao -- već zašto ceo sistem dozvoljava takve stvari. Jer, ako se to događa na ulici, šta li se tek dešava iza zatvorenih vrata?Šta bi u ovakvim slučajevima trebalo da uradi institucija Zaštitnika građana? Da li postoji još neka institucija koja bi trebalo da reaguje po službenoj dužnosti?MS: Kontrola mora biti višestruka. Ona ne može biti samo institucionalna, u smislu da je sprovodi sam organ čiji se rad i kontroliše. Znači, ako u MUP-u postoji Sektor unutrašnje kontrole -- a on i treba da postoji, svakako je neophodan -- pored njega moraju da postoje i određeni eksterni mehanizmi. Svaki interni kontrolni mehanizam je ipak pod direktnom nadležnošću rukovodstva organa -- a nedostaci u radu, koje kontrolni mehanizam treba da pronađe i ispita, uglavnom podrazumevaju i nedostatke u rukovođenju. Zato je neophodno da postoje nezavisni državni mehanizmi koji bi vršili tu kontrolu. Jedan od njih je Zaštitnik građana, koji shodno Ustavu i zakonu ima sva ovlašćenja da istraži upravo ovakve slučajeve. Ono što bi bilo za očekivati, i što bih ja lično, na primer, uradio da sam trenutno zamenik Zaštitnika -- odmah bih pokrenuo postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti postupanja policijskih službenika. Okolnost da je Sektor unutrašnje kontrole već pokrenuo postupak ne znači da ombudsman treba da obustavi svoj rad i da čeka rezultate. Naprotiv, istraga i jednog i drugog organa treba paralelno da se vrši.Prema vašem utisku, da li je sada, u vanrednom stanju, veća učestalost slučajeva policijskog nasilja? Da li se, možda, vanredno stanje koristi kao neka vrsta paravana za maltretiranje -- ili možda, baš naprotiv, policija postupa obazrivije nego ranije?MS: O tome nemam puno podataka, premda se, po podacima kojima raspolažem, čini da nevladine organizacije nisu dobile neki značajniji broj pritužbi na postupanje policije. Ja lično mislim da su, zbog nedostatka propisa, njihovog manjka jasnoće i dostupnosti, i njihove protivurečnosti, policijski službenici trenutno dovedeni u jako, jako nezgodnu situaciju. Ono što su mi govorili prijatelji koji su se vraćali iz inostranstva, pa su bili u dvadesetosmodnevnoj izolaciji, je da su policijski službenici koji su sa njima komunicirali bili jako kulturni, jako ljubazni i korektni. Zamerke tih ljudi su bile na to što nisu dobili rešenja, što nisu znali po kom osnovu su u samoizolaciji, a nije bilo zamerki na rad policije. Sve ove pojedinačne slučajeve, koji su uočeni kao nešto što, kako ministar kaže “ne priliči radu policije”, a za koje bismo mi koji se bavimo torturom i zlostavljanjem mogli da kažemo da predstavljaju krivično delo -- njih sve treba prijavljivati policiji. Naravno, očekivao bih i da se u ispitivanje tih slučajeva uključi i Zaštitnik građana. On ne može biti samo nemi posmatrač, i neko ko daje hvalospeve radu i organizaciji države. Naravno, jako je dobro biti deo sistema, ali mislim da je neophodno imati određenu kritičku svest, i da je to i prevashodno uloga Zaštitnika građana. Takođe bih očekivao i da se nevladinim organizacijama omoguće posete licima koja su bila zlostavljana, i da im se omogući obilazak svih ustanova gde se nalaze lica lišena slobode, kako bi dobili realnu sliku šta se tamo događa.Da li su neke kategorije stanovništva u većem riziku da im se dese situacije prekoračenja policijskih ovlašćenja -- kategorije kao što su, na primer, mladi, Romi ili migranti?MS: Moraću da vam kažem svoj subjektivni utisak, jer nekih egzaktnih statistika nema. Znači, reč je o ličnom stavu, a ne nekom demagoškom stavu koji sam usaglašavao sa drugim ljudima. Smatram da je u srpskom društvu, kada su u pitanju policija i zatvorske vlasti, napravljen jako veliki pomak napred sa aspekta svesti o zabrani torture. Pazite, ja sam sa svojim timom, u čijem su sastavu bili predstavnici NVO, vršio nenajavljene posete u Zabeli, u sedmom paviljonu, i nismo imali podatke da su zatvorenici bili zlostavljani -- kao što se jako često dešavalo par godina pre toga. Ipak, policija je dosta kritična. Mislim da bi policija trebalo da omogući veću transparentnost u svom radu, i mi smo kao institucija Zaštitnika građana svojevremeno i upućivali preporuke u tom smislu. Na primer, dali smo preporuku da se prilikom vršenja policijskih ovlašćenja, kada se primenjuje sila -- da policajci postupaju sa kamerama, i da se te primene sile snimaju. To bi, sa jedne strane, omogućilo da se utvrdi na koji način policajci primenjuju fizičku snagu, i druga sredstva za primenu sile, a sa druge i to da, ukoliko su oni svoja ovlašćenja pravilno primenjivali, i oni izbegnu neprijatnosti koje bi mogle da postoje ukoliko njihovo postupanje ne bi bilo dokumentovano. Odmah da vam kažem, tortura nikad neće biti nešto na šta ne treba obraćati pažnju, i što nije neophodno kontrolisati. Nje će uvek biti, samo u manjoj meri. A sa druge strane, što se tiče pitanja koje ste postavili, za naročito povredive grupe -- pre deset, petnaest godina je postojao jako, jako negativan stav u odnosu na LGBT populaciju. Međutim, mislim da se čak i na tom planu, koji sam ja smatrao za nešto što će biti jako teško promeniti u našem društvu, ipak dosta promenilo. Ne znači da oni ne mogu biti u nepovoljnijem položaju, za očekivati je -- ali mislim da to nije jedna eklatantna razlika. Ono što je ostao problem, to jeste pitanje osoba sa mentalnim smetnjama i osoba sa invaliditetom, pre svega u zatvorskim ustanovama. Ignoriše se jedna stvar, a to je da zatvori nisu mesto za smeštaj osoba sa mentalnim smetnjama.Pomenuli ste u ovom razgovoru izraz “tortura”, koji zvuči onako prilično žestoko... Kako se zapravo u pravnoj terminologiji definiše tortura, i šta sve ta definicija obuhvata?MS: Prvi član Konvencije protiv torture Ujedinjenih nacija daje jasnu i egzaktnu definiciju toga šta tortura jeste. Ja vam je neću citirati, pošto je jako obimna, ali mogu da je parafraziram. Znači, tortura predstavlja namerno nanošenje fizičke ili psihičke boli od strane službenog lica, ili bilo koga drugog uz pristanak ili saglašavanje službenog lica, a radi zastrašivanja, iznuđivanja iskaza -- odnosno, sa određenim ciljem, da se od žrtve nešto dobije -- ili, na kraju, zbog bilo kog oblika diskriminacije. Konkretno, u ovom slučaju, očigledno je da je tu bila namera da se privedeno lice zastraši, da mu se pripreti da promeni svoje ponašanje, ili je to bila određena sankcija za ono što je on prethodno uradio... Dakle, tim slučajem ne treba da se bavi samo Sektor unutrašnje kontrole, niti samo ombudsman, niti samo nevladine organizacije -- nego bi tim slučajem trebalo da se bavi i pravosudni sistem, odnosno tužilaštvo.U poslednje vreme je više međunarodnih organizacija i stranih medija skrenulo pažnju na kršenja ljudskih prava u Srbiji tokom vanrednog stanja. Sad imamo i ovaj najnoviji primer, dopis dvadeset i jednog poslanika Evropskog parlamenta komesaru za proširenje, kojim se skreće pažnja na situaciju u Srbiji. Da li mi postajemo neka vrsta evropske crne ovce po tim pitanjima?MS: Znate šta, to da li smo crna ovca ili ne je kvalifikacija... Ali, ono što sam u svom prethodnom radu kao zamenik Zaštitnika građana -- odnosno kao neko ko je bio deo tima kojim je rukovodio Saša Janković -- ono šta smo tada radili,  je to da smo ukazivali na postojanje značajnog kršenja ljudskih prava u Republici Srbiji, pa čak i ignorisanja prava. Ovde čak dolazimo u situaciju da se zapitamo da li se pravo uopšte primenjuje, da li važi pravo ili važi neka individualna odluka. Sad je, na primer, suspendovan rad Narodne skupštine Republike Srbije -- po kom to osnovu? Došlo je do jedne pogubne centralizacije vlasti, i ishodište svega ovoga sigurno neće biti u liberalizaciji, to je nemoguće. Institucije u Srbiji kao da ne postoje… Ja zaista ne vidim perspektivu da ćemo mi živeti u jednoj državi u kojoj postoji podela vlasti, u kojoj postoje nezavisne institucije, i u kojima ljudska prava nisu nešto što za šta smatramo da nam je nametnuto.Dakle, možemo da zaključimo da ste vi pesimista da će se za naše generacije tu stvari postaviti onako kako bi trebalo?MS: Nijedno doba, naravno, nije bilo sjajno... To da li je neko pesimista ili optimista je možda pre pitanje da li je neko realan ili nerealan. Mi možemo da uvezemo lekare, možemo da uvezemo inžinjere -- ono što je po meni najveći problem Republike Srbije, je to da se sudije i tužioci ne mogu da se uvezu. Oni ne mogu da se naprave u roku od petnaest dana. Jedan od stubova ovog društva, u toj trojnoj podeli vlasti, sudstvo, je u katastrofalnom stanju. Mnogi govore -- da se zadržim na tome da mnogi govore, da nema mene u tome -- da tužilaštvo bukvalno nemamo... Ipak, mi moramo da radimo, kako bismo stvorili uslove da naše potomstvo jednog dana živi u malo boljoj situaciji nego što je ova današnja. A za to malo bolje je potrebno puno našeg rada -- savesnog, čestitog i korektnog -- da bismo napravili i taj mali korak.

Srbija

Penzioneri više ne mogu da izdrže

Intervju sa Nadeždom Satarić, socijalnom radnicom i predsednicom upravnog odbora udruženja Amity, za podcast “Dan posle"Razgovarao: Aleksandar GubašDan posle - Nadežda Satarić o starijima u izolaciji (AUDIO)Jučerašnji dan je obeležila vest iz Gerontološkog centra u Nišu, u kome je došlo do masovnog izbijanja zaraze virusom Covid-19. Kako su regulisane procedure za domove u ovim situacijama, i šta je to tamo pošlo po zlu?Nadežda Satarić: Nad svim domovima za smeštaj odraslih i starijih, bilo da su državni, bilo da su iz privatnog sektora, ako imaju licence -- a u ovom slučaju se radilo o licenciranom gerontološkom centru -- nad njima ingerenciju ima Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Što se tiče toga ko kontroliše njihovo postupanje, taj posao obavlja inspekcija pri Ministarstvu rada. Pored njih, kontrolu može da vrši i Zaštitnik građana kao nezavisan organ, a tu su i sanitarne i zdravstvene inspekcije.Znam da su, čim je proglašeno vanredno stanje, odmah zabranjene posete u domove, kao i izlazak korisnika van ustanove. Takođe znam i da je bilo zabranjeno da se u ustanovu unosi bilo šta sa strane. Dakle, formalno se bila obezbedila potpuna zaštićenost, da ni slučajno ne bi ušla korona. Ovo što se dogodilo, to isključivo može da se pripiše ljudskom faktoru, to je ono što je zatajilo. Konačno, oni su to danas i rekli -- da je direktor ustanove dozvolio posete, pa čak su pomenuli i da je u posetu svojim roditeljima dolazio neko ko je bio u Italiji, u Milanu! To je potpuno skandalozno. Tako nešto je potpuno nedopustivo, i ja nemam drugi komentar -- jer je taj koji je bio u poseti naneo toliko zlo, i to ne samo svojim roditeljima, a sa njim i taj direktor koji je to dozvolio...U javnosti se postavilo pitanje načina postavljanja direktora u ovakvim institucijama.NS: Jasno mi je da tu politička podobnost odlučuje da li će neko biti na nekoj rukovodećoj poziciji ili ne, ali meni smeta to što se dozvoljava da samo ta politička podobnost bude dovoljna. U redu, ako je on član tamo stranke, neka bude... Ali, neka on bar bude stručnjak. Taj čovek mora da ima svest da je odgovoran za živote tolikog broja ljudi, i to kojih -- visokorizičnih! Ipak, ovaj slučaj je izuzetak. Mi imamo četrdeset državnih gerontoloških centara i ustanova za smeštaj odraslih i starijih, i među njima imamo i sasvim suprotne primere. Jedan primer dobre prakse je, recimo Gerontološki centar Subotica. Oni svojim korisnicima nisu zabranili komunikaciju sa srodnicima i dragim osobama, nego su im čak svesrdno pomogli, i sve vreme im pomažu da održe tu komunikaciju. Otvorili su Skajp linije, i njihovi zaposleni su tu da pomažu onim starijima koji ne znaju da koriste tu tehnologiju. Tako da su svi njihovi korisnici u kontaktu preko Skajpa, i vide se i čuju sa svojim milima i dragima izvan doma.Kakva je situacija sa primenom mera na one sugrađane koji nisu institucijama? To jest, u kakvoj su sad situaciji stariji koji su zatvoreni po kućama?NS: Najpre želim da kažem da sam duboko ubeđena da najveći broj starijih, preko 99 posto njih, dosledno poštuje tu odluku. Ono što su naša iskustva, pošto smo pre nedelju dana otvorili telefonsko savetovalište za podršku starijim osobama -- psihološku, socijalnu, ljudsku, kakvu god… Mi razgovaramo sa ljudima koji žive zatvoreni u svojim stanovima -- posebno oni koji žive u staračkim domaćinstvima, ili koji žive sami. Ti ljudi nam se sada javljaju -- pogotovo oni koji žive u malim stanovima u gradskim sredinama, u višespratnicama, u nekim potkrovljima bez terase -- i govore da ne mogu više da izdrže da ne izlaze. Svakodnevno nas zovu, i prijavljuju nam kakve simptome imaju, i to nisu samo psihički simptomi. Govore nam da osećaju nervozu, da imaju nesanicu, znojenje, da im se javlja svrab, drhtavica... Oni nam govore da jednostavno ne mogu, ne mogu da izdrže, i da ne znaju šta da rade. Da moraju da izađu napolje. Pa me onda mole da, ako mogu, šaljem poruke nadležnima, da ih puste makar po sat vremena dnevno da izađu, da prošetaju oko svoje zgrade. Čak i predlažu kada bi to moglo da bude -- u vreme policijskog časa, kada su svi ostali, mlađi građani u kući.Sa kojim se još problemima susreću stariji građani, pored te nemogućnosti izlaska iz kuće?NS: Neformalni negovatelji -- to su deca, snahe, zetovi, unuci -- koji brinu o bolesnim i zavisnim starijima, a sa kojima ne žive u istom stanu ili čak ni na istoj opštini, ipak imaju neke svoje radne obaveze. I onda kada treba posle posla da dođu, da izvrše večernju negu i da spreme svoju dragu osobu za počinak -- tada je već policijski čas, i oni više ne mogu da se kreću. Dozvole za kretanje, koje je država počela da daje onima koji vrše negu, stižu sporo, i to su ogromni izazovi. Bojim se da ćemo starije, time što im ne damo da izađu, a negovateljima ne damo da se kreću i da dođu do njih, sve da bismo ih zaštitili od korone -- da ćemo dozvoliti da oni, nažalost, završe pre vremena zbog nekih drugih stvari. Eto, javljaju nam se stariji, koji imaju primanja ispod 15.000 dinara, i nemaju nikoga od srodnika ko bi mogao da dođe i da im nabavi neophodne namirnice, a oni ne mogu da izlaze -- izuzev to jednom nedeljno. Dakle, oni nama kažu da su zvali volontere, iz kriznih štabova pri opštinama, koji su došli, uzeli su novac, obavili su im kupovinu po spisku koji su dobili, vratili kusur i dali račun... I onda ti nesretni ljudi meni kažu: “Znate, kupio mi je paštetu koja košta 70 dinara, a ne onu od 39, najjeftiniju -- i ja više ne smem da ga zovem, jer onda neću imati novca da rasporedim za sve što treba.” Takođe, javljaju nam se ljudi koji zimi žive u svojim stanovima, pa kada dođe proleće imaju vikendice ili kuće u svojim selima, i tamo provode prolećno vreme. Recimo, tamo imaju neke bašte koje obrađuju… Mnogi od njih nisu tamo otišli pre 15. marta, jer je bilo hladno vreme -- posebno oni koji nemaju kola. Sad, međutim, nema ni javnog prevoza... I oni se sad pitaju da li ima šanse da odu iz Beograda u svoje mesto, i da tamo žive i obrađuju svoju zemlju, jer im mnogo znači mogućnost da doprinesu svom domaćinstvu. Javljaju se i starije osobe koje se bave pčelarstvom, i treba im da odu da vide svoje pčele, da ih dohrane, prihrane ili šta već... Dakle, ima jako puno tih pojedinačnih slučajeva. Otuda, na kraju, opet moj apel nadležnima -- dajte, život ne može da čeka...Kako stariji koji žive sami izlaze na kraj sa problemom usamljenosti?NS: Ljudi mi kažu: “Nisam čuo živu ljudsku reč u prethodnih mesec dana. Zovemo mi i kol centre, ali se javlja snimljeni glas.” Mnogima znači samo da im se kaže neka lepa reč, da ih ohrabrimo, da im otvorimo neku perspektivu i mogućnost -- da postoji jedna, druga varijanta, stvari koje mogu da urade da olakšaju sebi. Zbog toga smo i pokrenuli naše telefonsko savetovalište za starije i njihove neformalne negovatelje.Sve što radimo, radimo zahvaljujući podršci koju imamo od Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena, na čemu sam im ja veoma zahvalna. Kada god pričam sa neformalnim negovateljima, i razgovaramo o tome ko je taj ko najviše brine o zavisnoj starijoj osobi -- to uglavnom budu žene. Ja im onda savetujem da je ovo sada zgodna prilika, jer su i muškarci više u kući -- bilo zbog policijskog časa, bilo zato što rade od kuće -- da preraspodele taj posao. Neka se malo i muškarci uključe. Bitna je ta preraspodela neplaćenog negovateljskog posla -- i sa žena na muškarce, ali naravno i sa porodice na državu. Sad je, u ovim uslovima, makar dobra prilika za to da muški članovi porodice preuzmu deo tereta, jer je to veoma iscrpljujući, i fizički i psihički naporan posao.Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nagovestila je da će stariji stanovnici EU možda morati da ostanu u izolaciji sve dok se ne pronađe vakcina protiv koronavirusa. Ako to zaista bude tako, u Evropi i kod nas, kako će izgledati naša svakodnevica posle ukidanja vanrednog stanja -- ako i dalje budemo morali da se uzdržavamo od kontakata sa najstarijim članovima porodice?NS: Mene je to rastužilo, kada sam to čula. Naravno, svi ćemo morati da poštujemo takvu meru ako bude doneta... Ali, zamislite samo koliko je porodica u kojima stariji članovi brinu o svojim unucima i praunucima dok su roditelji na poslu. Sada je još vanredna situacija, i ti roditelji su kod kuće, pa mogu da budu sa svojom decom -- ali jednom kad se roditelji vrate na posao, srednjoj generaciji će i te kako nedostajati to što neće moći da dođe starija osoba, da pomogne i da se poigra sa decom. Mislim da će se to negativno odraziti i na decu, jer odrastanje uz baku i deku mnogo znači, drugačije je kada toga nema... Mnogima će faliti i to što, recimo, stariji članovi porodice neće biti tu da spremaju ručkove kao što to inače čine.Dakle, nisam sigurna da bi to bilo Bog zna kako pozitivno. Isto tako bismo mogli da kažemo: “Eto, deca sede kod kuće i uče, pored svojih televizora, imaju svoje kompjutere -- šta će nama desetine hiljada učitelja i nastavnika? Uzmimo stotinak, da država uštedi.” Možda nam to zapravo i kažu, pa ćemo videti šta će biti posledice. Isti je princip i ovde, jednostavno se zanemari taj ljudski momenat, i gleda se da se bude pragmatičan i praktičan. Ako do toga dođe, navikavaćemo se na to, ali ja to ne mogu da prihvatim, i ne mogu ni da zamislim -- da mi se onemogući da vidim svoje unuke...Ova emisija se zove “Dan posle” jer na neki način želimo da sagledamo viziju onoga šta nas čeka jednom kad bude ukinuto vanredno stanje. Šta mislite, da li će cela ova situacija, u kojoj su se stariji našli u fokusu pažnje javnosti, uticati na svest društva o ovoj demografskoj grupaciji?NS: Mi imamo iskustva sa ovakvim situacijama. Ja se vrlo dobro sećam i velikih boginja, to je bila epidemija ‘72 godine, u tadašnjoj Jugoslaviji, pa se sećam devedesetih -- ili, da pomenem nešto skorije, uzmimo bombardovanje ‘99. Ogromna solidarnost je bila tada, delili smo svi sa komšijama sve. Delili smo i cigarete, jer tada nije imalo gde da se kupi… Sa istim tim komšijama, kada je sve to prošlo -- često im se nismo ni javljali posle toga. Dakle, nisam sigurna. Sada je pažnja i pozornost svih na prvom mestu na starijima, ali ne znam koliko se time čini dobro tim ljudima. Ne u ovom momentu, nego kasnije... Nisam sigurna da li će se ovo, možda, i negativno odraziti, pa da će mnogi mlađi kazati: “Pa, čekajte, oni sve čine da zaštite starije, a šta sa nama koji još treba i te kako da radimo i da dajemo?” Bojim se da će to možda biti i kontraproduktivno. Tako da, nisam sigurna kako će nam biti dan posle, ali ono u šta jesam sigurna, je ono što ću ja raditi kad sve ovo prođe -- i te kako ću promovisati da se ti ljudi ponovo vrate na staro. Da imaju ritam, da šetaju svaki dan, i da daju svoj doprinos i svojoj generaciji i mlađima -- ali i da budu zahvalni za međugeneracijsku solidarnost, koju su im sada pokazali mlađi, komšije i volonteri, i svi koji su im se našli i izlazili im u susret.A šta mislite, koliko će ova iskustva imati efekta na budućnost sistema socijalne zaštite i društvene brige o starijima?NS: Mislim da su ovo sve velike naučene lekcije, koje i dalje učimo svaki dan. Naravno, ovi protokoli koje smo sada napravili će važiti i za svaku novu pandemiju i epidemiju... Svakako da je to dobro, i verujem da ćemo ubuduće biti spremniji, i da u nekim budućim okolnostima i prilikama nećemo imati ispade poput ovoga u Gerontološkom centru Niš.Stariji i njihovi neformalni negovatelji se mogu obratiti Amity telefonskom savetovalištu svakog radnog dana od 16 do 19 sati na broj telefona 062-854-5420.