Srbija
Intervju sa Dinom Rakin iz Koalicije za razvoj solidarne ekonomije, za podkast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašLINK NA AUDIO INTERVJUU poslednje vreme se i kod nas sve više govori o pojmu socijalnog preduzetništva. Šta su zapravo socijalna preduzeća, i kako se razlikuju od onih koja to nisu? Dina Rakin: Da bi ostvarila svoju društvenu misiju, koja obično podrazumeva rešavanje određenog društvenog problema, socijalna preduzeća izlaze na tržište. Ona tamo prodaju usluge ili proizvode, i sva sredstva koja kroz taj proces zarade investiraju u dalji razvoj programa koji se bave tim problemom. Jedan super primer je, recimo, "Kafe bar 16", dole u Cetinjskoj -- njega je osnovao Centar za integraciju mladih, i on pruža podršku mladima iz Svratišta. Oni se radeći tamo uče veštinama poslovanja, odnosno pružanja usluga u ugostiteljstvu. Na taj način se rade dve stvari. Prvo, ti mladi ljudi kroz svoj angažman stiču sve neophodne veštine za funkcionisanje u otvorenom sistemu. Kad si u Svratištu, ti si u poprilično zatvorenom sistemu -- a ako izađeš iz njega, čeka te ulica. Pored toga, prihod od te delatnosti, jednom kada se pokriju amortizacija i sve, ide Svratištu, kako bi ono dobilo neka dodatna sredstva za svoje programe ka toj deci. Oni ne zavise od donacija države, niti bilo čega drugog, nego od sebe samih. Ovaj sektor je u Srbiji trenutno dosta ekonomski slab. Dakle, ne pričamo o nekom suludom profitu koji se tu generiše, nego se obično priča o preduzećima koja su na kraju fiskalne godine na nuli, zato što ne postoje nikakve mere koje to podstiču. Svi zaposleni u tim preduzećima imaju određene plate -- to se sve pokriva, i to sve funkcioniše... Naravno, u određenom sektoru može da se javi i ekstra profit, i to je sasvim legitimno. Međutim, razlika u odnosu na klasično profitno preduzeće je u tome što socijalna preduzeća taj ekstra profit kontrolišu, i onemogućavaju da se taj višak raspoređuje među njihovim nazovideoničarima, nego se vraća u same programe. Pa sad -- da li su to usluge za neke marginalizovane, da li doniranje zajednici... To je ta neprofitna logika. S druge strane, socijalna preduzeća jesu preduzeća, i onda imamo celu tu logiku biznisa, i težnju ka tome da zaista budeš konkurentan na tom nekom tržištu... Samim tim, socijalno preduzeće jeste neka vrsta hibridne forme.Znači, socijalnim preduzećima mogu da se smatraju i preduzeća koja su osnovana od strane udruženja građana, a da li tu dolaze u obzir i i neke klasične profitne firme, koje su pravno registrovane kao preduzetničke radnje, i slično? DR: Apsolutno. Dakle, ono što je otežavajuća okolnost je odustvo regulatornog okvira koji bi propisao posebnu formu za socijalna preduzeća, već oni koji žele da se bave socijalnim preduzetništvom biraju pravne forme koji su njima najbliže. Recimo, veliki broj socijalnih preduzeća je osnovan u formi D.O.O. - društva sa ograničenom odgovornošću. Međutim, ono što suštinski podriva opravdanost osnivanja socijalnog preduzeća na taj način jeste to što u našem Zakonu o privrednim društvima stoji da se preduzeće -- odnosno privredno društvo, pošto naš zakon koristi taj termin -- osniva zarad maksimizacije profita. Pošto socijalno preduzeće, kao i svako drugo preduzeće, ima pravo i obavezu da donese interni, odnosno osnivački akt, ono onda njime definiše sve te stvari koje ga opredeljuju ka socijalnom preduzetništvu. U njemu onda, recimo, mogu da propišu da se sve što se od ekstra profita desi, dalje investira u programe razvoja zajednice. Druga pravna forma kroz koju sektor socijalnog preduzetništva kod nas funkcioniše jeste udruženje. Naime, u Srbiji zakon udruženjima dozvoljava da imaju privrednu delatnost blisku njihovim ciljevima. Na primer -- udruženje koje se bavi integracijom ili resocijalizacijom i socijalnim uključivanjem osoba sa mentalnim poteškoćama, smatra da je najbolji način da potpomogne taj program i njihovu integraciju to da se oni, na primer, bave keteringom. Oni onda to prijave kao svoju privrednu delatnost, i na taj način funkcioniše njihovo socijalno preduzeće. Koji su sve problemi na čije rešavanje utiču socijalna preduzeća? Na koje sve načine postoji povezanost sa potrebama lokalne zajednice, i koje ranjive grupe su najčešći korisnici tih usluga? Pomenuli smo osobe sa invaliditetom, sa smetnjama u razvoju... Kojim se još temama bave socijalna preduzeća? DR: Veći procenat socijalnih preduzeća se nalazi u sektoru usluga. Kada kažemo usluge, meni je najplastičniji primer Zakon o socijalnoj zaštiti, kojime je omogućena privatizacija usluga socijalne zaštite, i on propisuje koje to usluge mogu da pružaju privatni pružaoci. To je omogućilo da neki privatni entiteti mogu pružati uslugu, na primer, dnevnog boravka za osobe s mentalnim poteškoćama, ili domova za stare. Van Srbije i u državama u kojima je ovaj sektor razvijeniji to uključuje i drugi tip usluga: obrazovne usluge, zdravstvene usluge... Međutim, da bi te oblasti kod nas mogle da se otvore za privatni sektor na način na koji je to u evropskim državama uređeno, morali bi da se menjaju i neki drugi zakoni. Socijalna preduzeća u Srbiji pretežno rade u sektoru socijalnih usluga, i bave sa radnom integracijom -- dakle, zapošljavanjem određenih marginalizovanih grupa. Ne postoji iscrpna lista marginalizovanih grupa kojima se može pomoći kroz njihovu radnu reintegraciju, već to može biti bilo ko -- od žena, preko migranata, osoba sa mentalnim poteškoćama, do starijih, na primer. Dakle, u principu, ako bih ja sad okupio neke ljude u pedesetim godinama, prekarne radnike, koji su vešti u audiovizuelnoj produkciji, a nemaju posla -- ako ja napravim neku agenciju koja bi njih angažovala da daju intelektualne usluge, da li bi to isto moglo da bude socijalno preduzeće? DR: To bi apsolutno bilo to. Ti bi njima time pružio nekoliko stvari koje niko drugi nije prepoznao, a to je da, prvo, oni mogu za sebe da zarade neki dodatni novac, jer su za to sposobni, i na to imaju pravo. Druga stvar, koja je važna, je to da ti njima pružaš socijalnu interakciju. Dakle, činiš da se osećaju kao korisni članovi društva. Ako pričamo baš o radnoj integraciji, pošto znam da je to najlakše objašnjavati -- onaj ko angažuje ljude iz marginalizovanih grupa, koji su zbog toga na neki način bili isključeni iz tržišta rada, i koji imaju problem da pristupe otvorenom tržištu, on njih na neki način priprema za otvoreno tržište rada. Prosto, vraća im dostojanstvo i veru u sopstvene sposobnosti, u to da mogu da rade određene poslove. Recimo, za te usluge socijalne zaštite je užasno važno da ljudi shvate značaj privatizacije tih usluga, i njihov kvalitet. Dakle, kroz socijalno preduzetništvo se uspešno prelazi iz nečega što se zove medicinski model, odnosno pasivizacija osoba sa mentalnim poteškoćama. Ti ljudi su pre toga bili u institucijama, niko ih nije video, a oni su realno deo našeg društva -- i to vrlo često vredan. Socijalno preduzetništvo je pokazalo da postoji i taj neki drugi model -- oni treba da se vide u zajednici, i treba da se vide u društvu. Gledano i van Srbije, mnogo preduzeća se bavi, recimo, problemom bivših zavisnika... Ili bilo koja druga kategorija stanovništva koja je na neki način stigmatizovana -- ogroman deo tih ljudi posle par godina postane funkcionalan u tolikoj meri da im dodatna podrška više nije potrebna. Znači, rad u socijalnim preduzećima podrazumeva tu podršku, koja bi trebalo da bude i psihosocijalna, kao i određeni nadzor.Do sada smo uglavnom pričali o socijalnim preduzećima koja se bave radnom integracijom marginalizovanih. Čime još mogu da se bave socijalna preduzeća, što se tiče potreba lokalne zajednice? Primetio sam da se socijalno preduzetništvo pominje i u oblasti zaštite životne sredine... DR: Jeste, jeste.Kako to izgleda? Koja je razlika između toga i, na primer, zelene ekonomije? DR: Ona definitivno pripadaju tom polju zelene ekonomije. Dakle, u celoj toj priči o održivosti i socijalnim preduzećima se javlja nešto što se na engleskom zove "3 P"."People, planet, profit", je l' to? DR: Tako je. Znači, to su tri odnosa koja su sastavni element poslovanja svakog preduzeća. Brinemo o ljudima, brinemo o planeti -- a vodimo računa i o profitu, koji će nam omogućiti da bolje brinemo o ove prve dve stvari. Tako se jedan deo socijalnih preduzeća bavi upravo pitanjima zaštite životne sredine. Recimo, jedno od naših socijalnih preduzeća se bavi reciklažom bilborda, tako što bilborde, jednom kada prođe kampanja zarad koje su postavljeni uz dogovor sa oglašivačkom agencijom koriste za proizvodnju asesoara, pre svega torbi. To socijalno preduzeće se zove "EkoBag." Takođe, pitanje je šta raditi sa onim silnim plakatima koji se lepe svuda po gradu -- tu je, pored papira, problem i taj lepak... Neki ljudi su se setili da od toga naprave građevinski materijal. Ima nekih koji se bave i reciklažom odeće -- jedno socijalno preduzeće iz Užica se bavi ponovnom upotrebom odeće, i od tog materijala proizvodi kecelje i torbe. Takvim poslovanjem se neke vrednosti vraćaju u naše zajednice, i omogućava da se resursi koje imamo na raspolaganju razvijaju, a ne samo arče -- što je kod profitnih preduzeća zapravo vrlo diskutabilno. To je isto veza između socijalnog preduzetništva i društveno odgovornog poslovanja... E, to sam hteo da pitam! Na primer, ako uzmemo NIS, ili, ne znam, Beočinsku cementaru -- neku tako veliku firmu, koja izdvaja dosta novca za razvoj lokalnih zajednica. Koja je razlika između toga i socijalnog preduzetništva? DR: Sve profitne firme su osnovane sa namerom da maksimiziraju profit, i da taj profit potom raspodele među svojim deoničarima, vlasnicima, šta god... Meni je najbolji primer, recimo, baš naftna industrija -- njihovi projekti društvene odgovornosti se najčešće tiču zaštite životne sredine. To je način da se oni oduže zajednici, ali se i dalje ne dovodi u pitanje to da će oni nastaviti da crpe resurse i štete životnoj sredini. Dakle, društveno odgovorno poslovanje pre svega podrazumeva neku vrstu tvog duga prema zajednici, smanjivanje negativnih efekata tvog poslovanja -- i to je to. Njima je prvi cilj profit, a socijalnim preduzećima je prvi cilj da reše određeni društveni problem. Socijalna preduzeća izdvaja to što oni profit koriste kao način da investiraju u rešavanje određenog problema. Hajde da se malo pozabavimo time kako socijalna preduzeća sastavljaju kraj sa krajem. Kako socijalna preduzeća postižu finansijsku održivost? Pretpostavljam da ne mogu baš uvek da se oslone samo na tržište, nego da nekad postoji potreba i za nekim finansiranjem sa strane. Osim tržišta, koji su to još izvori finansiranja dostupni socijalnim preduzećima?DR: Socijalna preduzeća su u principu mnogo manje zasnovana na toj logici tržišta od običnih, profitnih. U Srbiji veliki broj njih nastaje baš iz sektora civilnog društva. Jedan deo udruženja koja se bave socijalnim uslugama se odlučio za ovaj vid poslovanja kao način da održe kontinuitet usluga prema svojoj ciljnoj grupi, a drugi putem socijalnog preduzetništva omogućava održivost svojih organizacija. U suštini, veliki broj socijalnih preduzeća počiva, pre svega, na donacijama -- što nije nužno loše. Naprotiv, ta hibridnost socijalnih preduzeća njima omogućava fleksibilnost u doba krize. Recimo, socijalno preduzeće koje se bavi socijalnim uslugama ima s jedne strane opciju da aplicira na javnu nabavku lokalne samouprave za pružanje usluga -- lupam, dnevnog centra. S druge strane, kao socijalno preduzeće istog tog tipa, čiji korisnici možda prave neke gotivne šolje, ono njih potom može da prodaje na tržištu. Dakle, socijalna preduzeća karakteriše ta hibridnost, i oni mogu, i trebalo bi. da imaju sposobnost da žongliraju izvorima finansiranja. Mreža zainteresovanih pojedinaca i entiteta oko socijalnih preduzeća je ogromna. Ko čini tu mrežu? DR: To smo i ti i ja, ako smo zainteresovani za ovu temu -- dakle, najobičniji građani. Pored njih, to su i institucije posredovanja, kao Koalicija iz koje ja dolazim, koja zagovara uvođenje određenih politika. To su i profitne firme -- i profitne firme mogu razumeti važnost određenog socijalnog preduzeća. Ono, recimo, njima može biti u lancu nabavke... Takođe, veliku važnost ima i podrška javnih institucija. Mnoga istraživanja su pokazala da je vezanost ljudi za socijalna preduzeća neuporedivo veća od povezanosti koju osećaju sa običnim preduzećima. Mislim da je to jedan od važnih kvaliteta u doba krize, kada je ono osnovno što se ljudi pitaju: "Na koga se mogu osloniti?"Važan deo cele te mreže podrške su građani. Koliko su oni uopšte informisani o postojanju socijalnih preduzeća, i kako reaguju? Koliko su spremni da koriste njihove usluge, odnosno kupe njihove proizvode? DR: Kad kažeš "socijalno", ljudima u Srbiji to zvuči jadno. Kad kažeš "društveno" onda to zvuči kao "društveno preduzeće" -- pa se setimo svih ovih Telekoma i sličnih, ili, ne daj Bože, onih iz perioda Tita... Tako da je jako teško ovu temu promovisati tako da ljudi shvate da se radi o privatnoj inicijativi. Dakle, jedan od problema je percepcija građana. Mislim da postoji još jedan problem, a to je kupovina domaćeg. Rekla bih da kod nas još uvek postoji onaj tranzicijski mentalitet, mi još uvek nismo skapirali da je super kupiti lokalni proizvod. A recimo, “Kafe bar 16”, je l' ima on neki svoj krug klijentele, neke ljude koji su prihvatili tu ideju, i koji redovno dolaze da ih podrže? DR: Apsolutno. To je isto pitanje izbora, neke strategije promocije.,, Dakle, “Kafe bar 16” je totalno gotivan kafić u Cetinjskoj -- oni imaju proizvod koji ljudima treba, i ti ili želiš tamo da piješ kafu ili ne želiš, kao i u bilo kom drugom kafiću. A na sve to, ima i nas koji volimo tamo da odemo zato što znamo zašto je važno. Oni su u sektoru ugostiteljstva, znači, bilo je očekivano da će oni u ovom periodu u potpunosti stradati, ali nisu -- zbog te hibridnosti, zbog tog hibridnog načina finansiranja, oni su OK. A koliko država tu ima sluha, i da li postoji nekakav zakonski okvir? Na koji još način država tu može da pomogne -- da li smanjenjem poreza, ili nekim drugim podsticajnim merama? DR: Država donosi sve te okvire u kojima mi živimo i poslujemo, i naravno da onda može i mnogo toga da uradi. Recimo, ogroman procenat budžeta države ide na javne nabavke. Kada bi jedan deo tih javnih nabavki imao u sebi zelene, socijalne, održive sadržaje -- onda bi smo mogli da kažemo da država malo više razume ovaj sektor, i time bi se jednom intervencijom moglo rešiti više problema. Mi već sedam, osam godina pregovaramo o Zakonu o socijalnom preduzetništvu. Tako da to nije ništa novo, i nema veze sa garniturom koja je na vlasti ili nije… Najveći problem je nerazumevanje samog koncepta socijalnih preduzeća, i toga koje proizvode ovaj sektor zapravo nudi. Država ovu temu vidi isključivo kao instrument zapošljavanja, i do prošle godine nam nikako nije uspevalo da im predložimo zakon koji bi nekako obuhvatio sve ove aktere. Pregovori su bili vrlo teški, ali prošle godine smo prvi put uspeli da damo predlog zakona koji dolazi iz sektora.Ključnu ulogu u razvoju socijalnog preduzetništva kod nas trenutno ima Koalicija za razvoj solidarne ekonomije. Čime se ona bavi, i na koji način pomaže socijalnim preduzetnicima? DR: Mi smo, kao Koalicija za razvoj solidarne ekonomije, počeli sa radom pre nekih desetak godina. Naš cilj je bilo, s jedne strane, etabliranje ove teme u javnosti, a sa druge promocija prakse socijalnog preduzetništva. Ono što je nama važno u narednom periodu, jeste da uvećamo bazu socijalnih preduzeća koju smo počeli da gradimo, kako bismo pokazali svu širinu samog sektora. Ako bi sada neko došao sa idejom da osnuje socijalno preduzeće -- koje bi se bavilo, na primer, samohranim roditeljima, ili nekom sličnom kategorijom -- ali nije baš vešt u svemu tome, i ne zna koju pravnu formu da izabere, i tako dalje... Da li on od vas može da dobije neku vrstu savetodavno-stručne podrške? DR: Da, Koalicija svakako nudi osnovne informacije koje su neophodne u tom “start-up” momentu. Planirano je da te stvari budu još dostupnije onlajn, i da nas onda ljudi kontaktiraju tek eventualno u nekoj sledećoj fazi. Te osnovne usluge, koje se tiču osnivanja ili izbora pravne forme, promocije, i konačno edukacije samih potpornih organizacija i institucija, to su neki naši fokusi. Tako da -- da! Mogu da nam se jave i socijalna preduzeća, i potencijalna socijalna preduzeća.
