Srbija
Veliki je pomak da se usluge privremenog smeštaja pružaju punoletnim korisnicima u skladu sa njihovom voljom i željom, uz njihov informisani pristanak na smeštaj. Kod maloletnih korisnika ove usluge pružaju se u skladu sa najboljim interesom deteta. Uvođenje instituta osobe od poverenja, koju bira sam korisnik, kao i neuslovljavanje prava korisnika stepenom njegove poslovne sposobnosti predstavlja veoma savremeno i napredno rešenje koje pozdravljamo, komentariše predlog zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti koji je u skupštinskoj proceduri, Maša Pavlović iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S.Prema njenim rečima, zakon sadrži i deo kojim se reguliše zaštita od rodno zasnovanog nasilja i zaštita reproduktivnog zdravlja devojčica i žena. Ipak, uprkos veoma dobrim rešenjima, ovim zakonom se i dalje legalizuje smeštaj osoba sa invaliditetom u ustanove i vreme će pokazati kako će se ovaj zakon primenjivati u praksi. Još jedan od nedostataka zakona je propust da se u zakon uvede apsolutna zabrana prijema dece mlađe od 3 godine u ustanove, čime bi se prevenirala deinstitucionalizacija. Takođe ova verzija zakona sadrži neuporedivo bolja rešenja u odnosu na prethodnu koja je bila na javnoj raspravi u maju, a na koju su MDRI-S i druge organizacije uputile veliki broj primedbi resornom ministarstvu i upozorile sva međunarodna tela da se u Srbiji priprema zakon koji je u suprotnosti sa svim postulatima zaštite ljudskih prava.Zakon promoviše deinstitucionalizaciju, ali je broj ljudi koji su izašli iz privremenog smeštaja na nivou statističke greške. Da li će zakon ostati mrtvo slovo na papiru i zašto? Zašto u Srbiji taj privremeni smeštaj u stvari postaje doživotan? Koliko finansijski kapacitet države igra ulogu i da li je baš sve u parama?Bojazan da se zakon neće primenjivati uvek postoji. Godine iskustva nam govore da svaki član zakona koji sadrži izuzetak, taj izuzetak, praksa pretvara u pravilo. Mnogo toga zavisi i od same Strategije deinstitucionalizacije i implementacije mera koje bi u njoj trebalo da budu sadržane, a to su: zabrana prijema dece mlađe od tri godine, razvoj održivih usluga u zajednici za decu sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom i njihove porodice, materijalna i svaka druga podrška porodicama. Često se kao razlog za nepostojanje usluga u zajednici i servisa podrške navodi nedostatak finansijskih sredstava. Međutim, smeštaj u ustanovu nije jeftin sam po sebi, ali je možda problem u tome što se on finansira iz republičkog budžeta, dok se usluge u zajednici finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava. Iako država obezbeđuje tzv. namenske transfere koji se upućuju lokalnim samoupravama i koji se mogu koristiti za uspostavljanje servisa podrške, prema našim sanzanjima, veliki deo ovog novca se krajem godine, kao neutrošen, vraća u budžet. To pokazuje da ljudi u lokalnim samoupravama radije pribegavaju tome da dete ili odraslu osobu upute u ustanovu, nego da ulažu resurse, vreme i novac u planiranje, osmišljavanje i praćenje pružanja usluga u zajednici.Ipak, potreba da se unese ova terminološka promena – od ustanova za trajni smeštaj do ustanova za privremeni smeštaj uliva nadu da će u budućnosti doći i do realnih promena koje će se odraziti na život ljudi na koje se ovaj zakon odnosi.Običnim građanima koji nemaju u porodici ili bližem okruženju recimo osobu sa smetnjama u razvoju, nije poznato da vrlo lako "završite" na drugoj strani. Ostavi vas momak, ili ostanete bez posla dok imate kredit, i doživite slom živaca. Roditelji ili partner vam uzmu poslovnu sposobnost i možda završite u nekoj od institucija o kojima se govori u zakonu. Kako to da domaća javnost i dalje nema kapacitet da izvrši pritisak na donosioce odluka kako bi se popravio njihov položaj? Svest građana o položaju osoba sa mentalnim invaliditetom i problemima sa kojima se suočavaju se tokom godina ipak povećala. Međutim glavna prepreka za postizanje nekog vidnog napretka su i dalje široko rasprostranjene predrasude i nerazumevanje koje postoji prema ovoj populaciji ali i nespremnost i nezainteresovanost države da načini neki krupniji korak. Kada govorimo o nekim spoljnim faktorima koji utiču na sam proces deinstitucionalizacije može se reći da je glavna prepreka nepostojanje usluga podrške u zajednici koje bi omogucile da osobe dobiju potrebnu podrsku u svojoj kuci.Poslednjih nekoliko godina, više ljudi je nastradalo u domovima za privremeni smeštaj, familije takođe prijavljuje sumnjive smrti. Međutim, ni familija ni novinari nemaju pristup informacijama. Privremeni smeštaj ima oko sebe debeo zid ćutanja. Predviđa li novi zakon mehanizme za razbijanje tišine? Na žalost, institucije su već duže vreme u potpunosti zatvorene za sve one koji žele da dobiju bilo kakve informacije o položaju osoba koje u njima žive. Pandemija virusa COVID-19 je samo dodatno pogoršala ionako već dovoljno težak položaj osoba sa invaliditetom.Država je suprotno svim preporukama međunarodne zajednice, ali i Svetske zdravstvene organizacije, umesto da iskoristi trenutak i da smanji broj korisnika, da pruži podršku biološkoj ili srodničkoj porodici, da obezbedi hraniteljske porodice i izmesti neke korisnike, uradila potpuno suprotno vraćajući korisnike iz stanovanja uz podršku u ustanove, iako je opšte poznato da se sa tako velikim brojem ljudi na jednom mestu povećava mogućnost od zaražavanja. Ustanove su u tom trenutku ostale zatvorene i za nadzor Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, koji inače ima nesmetan pristup svim ustanovama u kojima se nalaze lica lišena slobode. Uprkos našem neslaganju sa radom NPM-a, iz koga smo i istupili, smatramo da je zabrana pristupa ustanovama ovom nezavisnom menahizmu zabrinjavajuća. Novi zakon predviđa eksterni monitoring koji bi sprovodile organizacije civilnog društva koje imaju ekspertizu u datoj oblasti. Monitoring ustanova za potrebe izveštaja Zaboravljena deca Srbije sproveden je tek pošto je sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zaključen Sporazum o saradnji. Iako je regulisanje ovakve vrste eksternog monitoringa bitan korak, pristup ustanovama bi trebalo da bude slobodan, kako je bilo na početku našeg rada, jer bar zvanično to nisu ustanove zatvorskog tipa. Neophodno je da država što pre započne sa procesom deinstitucionalizacije i izmeštanjem ovih ljudi, naročito dece u otvorenu sredinu. Napominjem da to ne sme biti proces transformacije ustanova, već njihovo potpuno zatvaranje i pružanje prvenstveno podrške biološkim ili srodničkim porodicama, razvijanje specijalizovanog hraniteljstva, ali i razvoj raznovrsnih usluga u zajednici koje će biti spremne da odgovore na potrebe ovih ljudi da se asimiliraju u zajednicu. Uz adekvatnu podršku svako može živeti u zajednici. Izveštaj „Zaboravljena deca Srbije“ o položaju dece sa smetnjama u razvoju u rezidencijalnim ustanovama socijalne zaštite šokirao je javnost i otkrio zabrinjavajuće uslove u ovim ustanovama i sistemska kršenja ljudskih prava dece sa smetnjama u razvoju, uključujući slučajeve zlostavljanja i zanemarivanja. Državni zvaničnici su ćutali, a zatim pred kamerama pronašli domove u kojima se deca samo smeju. Ponašanje državnih zvaničnika u prvim danima po objavljivanju izveštaja ne bih komentarisala, s obzirom da svako ko je jedanput stupio u ustanovu zna da su ljudi koji tamo žive željni pažnje, druženja, a deca ponajviše kontakta kako fizičkog tako i emotivnog, tako da njihovi osmesi ukazuju u stvari na zanemarivanje i nebrigu.MDRI-S već punih 13 godina ukazuje na sistemska kršenja ljudskih prava, nehumano i surovo postupanje prema osobama koje borave u ustanovama socijalne zaštite, koje u nekim slučajevima dostiže nivo torture. Izveštaj je samo potvrdio ono na šta već godinama skrećemo pažnju i domaće i međunarodne javnosti, a to je da ustanove ovakvog tipa ne treba da postoje i nisu mesto za dostojanstven i smislen život nijednog ljudskog bića, pogotovo ne dece sa teškoćama u razvoju, s obzirom da svaki dan boravka deteta u ustanovi ostavlja neizbrisiv trag na njegov dalji razvoj.Pokazano je da prelazna rešenja, kao što je transformacija ustanova ili otvaranje malih domskih zajednica, u stvari samo dalje maskiranje problema, jer manji broj korisnika ne znači i bolji život – ustanova ostaje ustanova bez obzira da li u njoj živi 500 ili 10 korisnika. Uzrok toga je repliciranje institucionalnog načina života, odnosno institucionalne kulture. Svaki od naših izveštaja izazvao je veliko uznemirenje javnosti, posebno prvi, gde je po prvi put ukazano na stanje u ovim ustanovama u Srbiji.Međutim, ono što je specifično za poslednji izveštaj je to što interesovanje za položaj ove grupe ljudi koja je de facto lišena slobode ne jenjava, što nam daje nadu da su godine rada urodile plodom i da se razvila svest u javnosti da nikome nije mesto u ustanovi, već u zajednici.
-270x152.jpg)
-615x345.jpg.webp)
-270x152.jpg)
-270x152.jpg)
-270x152.png)
