Spalionica u Vinči u problemu: Beograd počeo da proizvodi previše otpada

Termoelektrana-toplana Vinča, poznatija kao spalionica otpada, ima problem sa količinom smeća koje se dovozi u to postrojenje sa teritorije Beograda. Kako se pokazalo, raspoloživi prostor za odlaganje otpada koji je trebalo da bude dovoljan za narednih 25 do 30 godina, biće popunjen već za 12 do 15 godina. Pored toga, zbog nerešene primarne selekcije otpada, u Vinču odlazi onaj lošeg kvaliteta i sve količine se spaljuju u skladu sa kapacitetom, umesto da se spaljuje samo onaj otpad koji ne može da se reciklira.

U Centar za upravljanje otpadom u Vinči, javno komunalno preduzeće Gradska čistoća je u 2022. godini dopremilo oko 625.000 tona komunalnog otpada, a u 2023. godini oko 635.000 tona, što predstavlja količine koje su oko 25 odsto više nego što je predviđeno Ugovorom o javno-privatnom partnerstvu (510.000 tona godišnje).

Termoelektrana-toplana Vinča projektovana je za spaljivanje 340.000 tona otpada, dok je prema Ugovoru planirano da se na deponiju godišnje odlaže 170.000 tona komunalnog otpada, objašnjavaju iz kompanije „Beo Čista Energija“ koja vodi ovo postrojenje.

„Količina otpada koji se deponuje je perspektivno trebalo da se smanjuje sa porastom stope izdvajanja otpada koji može ponovo da se iskoristi u lancu cirkularne ekonomije, ali su pozitivni efekti unapređenja infrastrukture za primarnu separaciju otpada i napora grada Beograda da sistemski unapredi poštovanja principa hijerarhije otpada i cirkularne ekonomije u senci značajno viših količina komunalnog otpada koje generišu stanovništvo Beograda i poslovne aktivnosti“, navode za Novu ekonomiju u toj kompaniji.

Tako je u toku prošle godine u fazi testiranja, Vinča spalila 146,5 hiljada tona komunalnog otpada, dok je na deponiju odloženo oko 490.000 tona.

Energija koja je proizvedena spaljivanjem, preusmerena je početkom marta u toplanu „Konjarnik“, kada je i počelo sa radom postrojenje za preuzimanje toplotne energije, tako da su se građani ovog dela Beograda ogrejali, kako je navedeno, „zelenom energijom“.

“Ovde je važno napomenuti da je preduslov za termičko tretiranje komunalnog otpada (spaljivanje) bio uspostavljanje ispravnog rada sistema za prečišćavanje dimnih gasova i da je tokom svih testiranja ovaj sistem bio u potpunosti funkcionalan odnosno da su emisije štetnih gasova u atmosferu bile uvek u opsegu dozvoljenih emisija”, naveli su iz Beo Čiste Energije u odgovoru Novoj ekonomiji.

Prilikom povezivanja toplane Konjarnik na ovo postrojenje, član Privremenog organa Grada Beograda Nikola Nikodijević rekao je da se pokazalo da je otpad vredan resurs i da „počinjemo i da koristimo savremene tehnologije i čuvamo životnu sredinu“.

Toplana „Konjarnik” je puštena u rad 1976. godine i njena ukupna instalirana snaga je 311 megavata, dok će preuzimanjem toplotne energije iz “spalionice” smeća u Vinči ova toplana ubuduće imati dodatnih 56,5 megavata toplotne energije.

Iz ovog toplotnog izvora greju se potrošači iz delova opština Vračar, Zvezdara i Voždovac, a vrednost investicije je 23,5 miliona evra.

Kako su naveli iz Vinče, „termoelektrana-toplana je projektovana tako da radi “non-stop”, a da pri punom kapacitetu proizvodi 30,24 megavata struje, dok se u zimskom periodu, kada se isporučuje do 56,50 megavata toplotne energije Beogradskim elektranama za potrebe daljinskog grejanja, proizvodnja električne energije smanjuje do 22 megavata“.

“Proizvedena energija orijentaciono zadovoljava potrebe snabdevanja električnom energijom za oko pet odsto domaćinstava i toplotnom energijom oko 10 odsto prosečnih domaćinstava Beograda”, naveli su iz Beo Čiste Energije.

Kako je nastalo postrojenje za spaljivanje otpada i treba li nam još jedno?

Grad Beograd je još u septembru 2017. godine potpisao ugovor o javno-privatnom partnerstvu na 25 godina sa japansko-francuskim konzorcijumom koji čine francuska Veolia, japanski ITOCHU i panevropski fond MARGUERITE iz Luksemburga. Tako je i nastalo preduzeće Beo Čista Energija koja upravlja postrojenjem, a koja je odgovorna za projektovanje, izgradnju, finansiranje i upravljanje novim centrom za upravljanje otpadom u Vinči u cilju pružanja usluga odlaganja i tretmana komunalnog i građevinskog otpada.

Profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Jovović rekao je za Novu ekonomiju da je prvobitni plan upravljanja otpadom u Beogradu 2010. godine bio zamišljen tako da trećina otpada odlazi na separaciju odnosno da se izdvoji kao reciklabilna, trećina da se pretvori u gorivo koje će se onda sagoreti i trećina da dolazi na deponiju.

„Imali smo ideju 2010. godine da postrojenje za sagorevanje bude sagorevanje goriva iz otpada, a onda su međunarodnu konsultantni, koliko znam, izmenili malo predloge, jer su shvatili da otpad neće biti separisan i da će ne separisan ići na sagorevanje. To postrojenje sagoreva najvećim delom sav otpad, uglavnom kakav se i dostavi od strane Javno komunalnog preduzeća“, kazao je on.

Kako je dodao, za sada se mala količina otpada razdvaja, ali je potrebno da se razdvaja više, pa je tako u važećem planu upravljanja otpadom predviđeno i postavljanje reciklažnih dvorišta i izgradnja transfer stanica koje će služiti za početna razdvajanja.

Ali visok stepen separacije i reciklaže ne možete da postignete bez primarne separacije. Kad otpad zamuljate jednom u kamionu, kontejneru i strpate ga negde, iz toga se više ne može mnogo izvući, kazao je Jovović.

Dodao je da operater u Vinči sada ima problem sa količinom otpada, jer je njegov kapacitet za spaljivanje 340.000 tona otpada godišnje, a da je otpada sada mnogo više – 620.000 tona.

„Kada je projekat započet, grad je imao 510.000 tona komunalnog otpada, a sada već generiše 620.000 tona. To znači da sada skoro još toliko ostaje otpada koji će otići na deponiju koja nije predviđena da primi takav otpad. To znači da ćete imati problem ubrzo da se deponija brzo popunjava ili da vam je potrebna druga linija za sagorevanje da bi se otpad nekako upotrebio“, kaže Jovović.

Iz postrojenja u Vinči, rekli su da će raspoloživi prostor za odlaganje otpada koji je trebalo da bude dovoljan za narednih 25-30 godina, biti dovoljan za svega 12-15 godina, uzimajući u obzir aktuelne količine komunalnog otpada koji se odlaže.

„Beo Čista Energija analizira čitavu situaciju i priprema predlog, koji će biti uskoro predstavljen gradskim vlastima, a koji bi primarno trebalo da se bazira na izgradnji centra za reciklažu otpada i potencijalno još jedne termoelektrane-toplane na komunalni otpad u sastavu kompleksa deponije u Vinči“, naveli su iz kompanije.

Predlog će se, kako su dodali, u osnovi bazirati na povećanju izdvajanja komponenti iz komunalnog otpada koje se mogu ponovo iskoristiti u lancu cirkularne ekonomije, povećanju kapaciteta za termički tretman otpada i proizvodnji energije iz otpada, što bi omogućilo približavanje Beograda situaciji kada se „nula“ tona otpada odlaže na deponiju, a što je i krajnji cilj mnogobrojnih preporuka Evropske unije koje se odnose na postupanje sa otpadom i izgradnji cirkularne ekonomije.

„Realizacijom ovog plana emisije štetnih gasova sa prostora deponovanog otpada bi bile svedene na minimum ili ‘nulu’, a Beograd bi dobio nove megavate energije iz obnovljivih izvora. Plan Beo Čiste Energije bazira se na principu maksimalnog eliminisanja negativnih uticaja deponije na kvalitet životne sredine i maksimalnog iskorišćenja komunalnog otpada za proizvodnju energije čija potrošnja takođe raste sa poboljšanjem ekonomskih uslova života u glavnom gradu Srbije“, dodaju u ovoj kompaniji.

Otpadne vode i dalje u Dunav

Profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Jovović podsetio je da je konzorcijum koji je preuzeo deponiju u Vinči, značajno remedirao staru deponiju, tako da će opasnosti od požara, zagađenja voda i zemljišta biti minimizirana.

Kako je kazao, deponija u Vinči, iz 70-ih godina, bila je jedna od najvećih nesanitarna deponija na svetu, jedina takva u Evropi. Sada je deponija zatvorena i prekrivena kako se otpad sa nje ne bi raznosio.

„Deponija u Vinči nije imala podlogu pa su procedne vode išle u Dunav, ići će i dalje jednim delom, jer deponija nema foliju ispod, a suviše je velika da bi se na njoj moglo bilo šta takvo uraditi“, kazao je Jovović.

Dodao je da je jako teško uvesti standarde ponašanja u lokalne zajednice, jer to zahteva veliki trud ali i dosta sukoba jer je „građane potrebno naterati na neki red, što se radi i kaznama i propagandom i podsticajima“.

„Fabrike u Srbiji i dan danas čuvaju svoj opasni otpad ili u najgorem slučaju ga izvezu. Srbija je dva puta dobijala novac od Evropske komisije za postrojenje za opasni otpad, ali je taj projekat dva puta propao jer niko nije želeo to da radi. Mi bismo voleli da proizvodimo otpad, ali da ga neko drugi reši. U Evropi je i to bilo moguće do pre određenog vremena, ali sada to nije moguće jer Evropa iziskuje da svako sam reši svoj otpad“, rekao je on.

Za sada u Beogradu ne postoje reciklažni centri, ali se planiraju dve transfer stanice od kojih će jedna biti na Novom Beogradu.

„U sistemu upravljanja otpadom transport je jako velika stavka, jer to dosta košta. Transfer stanice su sastavni deo svih ozbiljnih sistema upravljanja otpadom. Zamišljeno je da se na transfer stanicama postave trake za separaciju otpada i to će biti jedan stepen izdvajanja. Ono što će se graditi jesu i reciklažna dvorišta gde će građani moći da donesu nepotrošena ulja, baterije, akumulatore i druge stvari kako oni ne bi završili u komunalnom otpadu“, rekao je on.

Na pitanje da li Beo Čista Energija ima nekih problema sa spaljivanjem otpada s obzirom na to da se na deponiji nalazi otpad različitog porekla, odgovorili su da se ranije isporučen i odložen otpad, ne koristi kao gorivo za termoelektranu-toplanu Vinča.

Kazali su da se u Centar za upravljanje otpadom svakodnevno isporučuje neopasan komunalni otpad sa 15 beogradskih opština i usmerava u deo neophodan za rad postrojenja, dok se preostale količine odlažu na deponiji.

“Povremeno se dešava da uočimo otpad koji je zabranjen da se isporučuje i takav otpad se ni ne prima. Ukoliko nešto od zabranjenog otpada ipak stigne do deponije, postoje procedure kako se sa takvim otpadom postupa kojih se i mi i JKP Gradska čistoća pridržavamo”, naveli su iz kompanije.

Dodali su i da se sagorevanje otpada vrši na vrlo visokim temperaturama i da se ostvaruje takozvano “potpuno sagorevanje” svih gradivnih elemenata otpada, a da visoko efikasan sistem za prečišćavanje dimnih gasova obezbeđuje da se u gasovima koji napuštaju dimnjak elektrane, štetni gasovi nalaze u dozvoljenim koncentracijama.

Da li su spalionice zaista ekološki potez?

Na pitanje da li su spalionice zaista „ekološki prihvatljive“, profesor Jovović je rekao da je to pitanje u vezi kojeg se već godinama vodi debata i da nije lako stati ni na jednu ni na drugu stranu i dati precizan odgovor.

„Otpad je komunalni problem pre svega i mora nekako da se reši. Dobro je ako on može da se iskoristi za nešto korisno, a termika je vrlo solidno rešenje. Ono nije najbolje rešenje, jer je mnogo bolje kada sve reciklirate, prvo separacija pa reciklaža, ali je termika jedan od veoma prihvatljivih poteza. Danas se na teritoriji Evrope spali oko 70 miliona tona otpada godišnje što je tri puta više u odnosu na 1995. godinu“, rekao je Jovović.

Kako je istakao, postrojenja za spaljivanje otpada su ranije smatrana u potpunosti „zelenim“, ali se priča vremenom menjala jer se deo otpada koji je fosilnog porekla (plastika na primer) ne može tretirati kao „zelen“.

Dodao je da postrojenja za spaljivanje otpada značajno doprinose smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte u onom delu gde se sagorevaju biogene komponente odnosno sve ono što bi bilo zeleno ili ono što nije poteklo iz fosilnih goriva kao što je recimo, papir ili karton.

„Ne možete da, kada spalite proizvod od gume da kažete da je on zelen ili da je jednak kao kada spalite neki deo koji je poreklom biomasa“, kazao je profesor.

WWF Adria: Srbija je potrošila svoje prirodne zalihe za ovu godinu