Pokreni startap – Singapur te čeka
Uspešnih startapova koji su nastali u Srbiji, a da su se "primili" u Singapuru, silikonskoj dolini Azije, nema. Uzalud je nekog uspešnog startapa iz Srbije pokušavao da se priseti Shigeru Handa, direktor u A...
Priče i analize
Imaš ideju za startap? To je dobro, ali… mora inkubator
Mnogi ljudi imaju fantastične ideje za startup, ali neće ih svi realizovati. Ono po čemu se razlikuju uspešni preduzetnici od nesuđenih preduzetnika jeste, pored ideje, i način na koji se pokreće biznis. Već...
Nova pandemija – Nedostatak radne snage hara Evropom
Skoro polovina kompanija u Nemačkoj prinuđena je da smanji ponudu i ograniči poslovanje zbog nedostatka radne snage, pokazalo je nedavno sprovedeno istraživanje nemačkog ekonomskog instituta IFO. Slično je i...
Razmišljaš o startapu – Pokloni se i ovako počni
Pojam startap se sve više čuje u medijima, reklamama, pa i u neformalnim razgovorima sa prijateljima i kolegama.
„Što su primanja manja, to su veća odricanja“
Najbesmislenije potrošene pare bile bi da sam otišao u Ameriku samo da bih obilazio lokacije gde su snimani svi užasni filmovi koje volim
Jovan Simić o društvenim mrežama koje čine okruženje boljim
Jovan Simić široj javnosti postao je poznat 2014. godine kada je svoju kolekciju fudbalskih dresova ponudio da proda na humanitarnim aukcijama kako bi se sakupio novac za lečenje jedne devojčice. Akcija je pokrenula mnoge sportiste i javne ličnosti koji su se priključili, slali svoje dresove i doprineli da se prikupi novac za operaciju u Nemačkoj. Jovan je nakon toga osnovao humanitarnu fondaciju „Zajedno za život“, ali je i radio u različitim organizacijama na pozcijama bliskim marketingu i PR-u. Za Novu ekonomiju govori o tome kako je koristio društvene mreže i marketing i kako je to doprinelo da se on i organizacije koje je predstavljao često pojavljuju i u različitim medijima. Prvo pojavljivanje u javnosti imao si kada je počela akcija prodaje tvoje kolekcije dresova u dobrotvorne svrhe. Koliko su društvene mreže uticale da se sve to pokrene? Društvene mreže su tada dosta pomogle, jer sam preko njih započeo akciju, na taj način se priča širila, pa sam došao i do novinara, imao sam sreće što sam volontirao na B92 pre toga i tu sam shvatio značaj medija i na primer kako se piše saopštenje, pa sam sastavio jedno tim povodom i poslao medijima. Društvene mreže, naročito Tviter su bile jako bitne u celoj priči, Instagram je bio u zamahu i Fejsbuk se koristio dosta, ali su se na Tviteru najbrže širile informacije, pa je i moj fokus bio na toj mreži. Društvene mreže i elektronski mediji su najviše doprineli da ta akcja uspe. Čime si se bavio kada je sve to počelo i kako si naučio da koristiš društvene mreže kao neku vrstu alata za dolaženje do šire javnosti i medija?Tada sam radio u jednom kineskom restoranu, bio sam menadžer restorana, radio sam sve, od vođenja restorana, nabavke, čak i dostave kada zatreba. Naravno, vodio sam svoje mreže, a ozbiljnije sam počeo da se bavim time sa fondacijom „Zajedno za život“, koju sam kasnije pokrenuo. To je bila jedna sportska priča i stalno smo pravili humanitarne akcije, humanitarne utakmice i društvene mreže su nam bile drugačije od ostalih, ali i glavna platforma za komunikaciju. To nije bila samo fondacija, imali smo i mečeve, različite vrste akcija i tu sam počeo da upoznajem neke nove alate, da koristim mreže na drugačiji način, da gledam kako se to radi u fudbalskim klubovima, pogotovu engleskoj Premijer ligi. Tada mi se javila želja da se oprobam u pravom fudbalskom klubu, jer sve što sam do tada radio je bio neki miks marketinga, PR-a, humanitarnog rada... prošao sam ceo sistem u jednom projektu, od PR-a, preko društvenih mreža, marketinga , projekt menadžmenta, operativca, sve što može da se desi u jednom projektu ja sam radio i želeo sam da to probam u pravom fudbalskom klubu, a Fudbalski klub Voždovac mi se činio kao najbolja sredina za to, jer smo već sarađivali kroz neke humanitarne akcije. Kako je počelo to sa FK Voždovac? Njima sam se sam javio, predstavio se i poslao im čitav plan marketinga, kako mislim da treba da se radi. Njima se svideo moj plan, pa su me pozvali na sastanak i tamo sam rekao da bi akcenat bio na društvenim mrežama, jer je to najjeftiniji vid promocije, samo je trebao dobar i autentičan sadržaj, koji sam znao da mogu da napravim.Žao mi je što se ljudi fokusiraju samo na Tviter kada čuju Voždovac, ali to nije bio samo Tviter, koji jeste bio humorističan ali je to samo bio način da se ljudi privuku. Taj profil je bio najpotpuniji sa informacijama, svaki dan su praćeni treninzi kroz intresantne slike i klipove. Bilo je i intresantnih grafika za startne postave, koje sam uveo u srpski fudbal, a danas to mnogi rade. Instagram Voždovca je bio na nivou nekog premijerligaša, storiji su bili jako intresantni, ljudi koji su pratili su bili oduševljeni. Jedini problem koji je postojao, je mala baza pratilaca. Da se to sve dešavalo u Partizanu ili Crvenoj zvezdi , sigurno bi bilo prepoznato i u FIFI ili UEFI. Koliko si učio o alatima i uopšte o globalnim trendovima na društvenim mrežama? Svakodnevno sam učio, pratio i strane klubove, pokušavao da stupim u kontakt sa ljudima koji se bave time u inostranstvu. Sviđalo mi se kako to radi Wolverhempton, čak sam planirao i da odem tamo pre korone. Bio sam jako gladan informacija i toga da vidim šta se dešava napolju. Društvene mreže su nešto gde ti moraš da se usavršavaš ne samo svakog dama, već i svakakg sata, tako da je to dinamičan posao, ali mora da se voli . Jedan od razloga uspešnog rada u Voždovcu je i to što sam praktično živeo na stadionu, po ceo dan sam bio tamo. Kada je utakmica u 8 uveče, ja dođem u 8 ujutru na stadion pa pravim planove, montiram klipove, snimam najave. Mora čovek da bude zainteresovan za to i da živi tu priču. Nedavno si osnovao i FK Miljakovac, a to je takođe dosta medijski propraćeno? Miljakovac je moja davnašnja ideja, za koju nisam ranije imao vremena. Bio sam na Zlatiboru tada i rešio da pustim post na društvene mreže da vidim kako će ljudi da reaguju. To je odlično prošlo pa sam rešio da napravimo prvi trening, ali da ne bude običan već da vode profesionalci. Vodio ga je stručni štab iz Voždovca. Cela zamisao je bila da bude humanitarni fudbalski klub i da doprinosi lokalnoj zajednici. Imali smo prve humanitarne akcije i klub je došao u fokus javnosti. Ideja je da dižemo svest o fer pleju, o viteštvu u sportu, o kulturi u sportu i opet je sve u početku krenulo preko društvenih mreža, tu sam ponovo upotrebio Tviter i ostale mreže da se stavi cela priča u fokus, pa su mreže opet bile veliki deo svega što se dešava u Mljakovcu. To je i dalje najjeftiniji i najbrži način da se ljudi informišu i da se dobro zabave? Da li je to kombinacija nekuh stečenih znanja i alata i tvoje kreativnosti, originalnih ideja... ?Ja sam polivalentan ili fudbalskim rečnikom mogu da igram na više pozicija u timu i imam taj neki osećaj za dobr štos i to je ono što umem da iskoristim i da namirišem situaciju kada treba nešto da se plasira u medije i kada je najboji momenat. Trudem se da to koristim za neke stvari koje su pristojne i normalne i koje čine moje okruženje boljim. Na sajtu FK Miljakovac imate linkove ka tekstovima iz medija, kako dolazi do zastupljenosti u medjima i prelaska sa mreža na taj neki zvanični vid komunikacije sa javnošću?Nekada se mediji jave i sami, ali ja o svakoj aktivnosti sastavljam i šaljem saopštenja koji oni kasnije objave, ako im je intresantno. Klub se u tom smislu ponaša kao superligaški klub (klub iz prve lige Srbije) u tom odnosu sa medijima, šaljemo saopštenja za javnost i kada je u pitanju komunikacija sa javnošću ona je veća nego kod pojedinih superligaša, iako nismo u sistemu takmičenja, možda ćemo da se prijavimo od naredne godine, još razmišljamo o tome. Šta je glavno što bi preporučio nekome ko se bavi društvenim mrežama ili želi da pokrenu nešto slično? Ja sam pratio trendove i to gledao da to nadogradim nekim svojim idejama. Bilo mi je bitno šta drugi rade i trudio se da uradim bolje. Kada je fudbal u pitanju najviše sam pratio engleske klubove, volim njihov fudbal i marketing u fudbalu , tako da sam dosta toga što se tiče društvenih mreža učio od njih. Danas moraju da se prate trendovi da bi moglo da se funkconiše, naročito kada se baviš poslom od koga zarađuješ i želiš da budeš bolji od ostalih. Ko danas nije spreman da napreduje i da bude bolji nego što je bio juče od samog sebe, taj neće uspeti. FK Voždovac je imao i TikTok koji je jedna od najbrže rastućih mreža danas, kada si se sa tim susreo i kako si došao na ideju da uvedeš i tu mrežu? Nedavno sam čitao intevju čoveka, koji je glavni za društvene mreže u Mančester Junajtedu gde je naveo da je novina to što je Mančester uveo TikTok u oktobru 2020. FK Voždovac je otvorio TikTok 26. oktobra 2019, znači godinu dana pre Mančestera. Nije puno klubova imalo tu mrežu pre godinu dana, a ja sam to video kao jednu priču koja je rastuća i nešto veliko prvi put posle Instagrama. Što više opcija ti daje mreža, a TikTok zaista daje puno opcija, to je veća šansa da ljudi pokažu koliko su kreativni i u dobrom i u lošem smislu. Na TikTok-u zaista ima ludo kreativnih stvari, koje su fenomenalne i pojedinci koriste TikTok onako kao što bi i trebalo. Slično je to kao i sa Jutjubom gde postoje jutjuberi koji su na meti prozivki, često i opravdano, jer ima tu raznih budalaština, ali postoji jedan momak koji, na primer, vodi kanal Ozbiljne teme i koji radi sjajan posao. On recimo Jutjub koristi u edukativne svrhe. Što se TikTok-a tiče to nije budućnost, čak ni sadašnjost, već prošlost, nešto što se već desilo i ljudi treba to da što pre shvate i iskoriste sve što ta platforma nudi. Nedavno si se pojavio i u reklami za Jelen pivo, kako je došlo do toga? Oni su me pozvali još letos i rekli da rade kampanju u kojoj žele da pokažu da je moguće početi od nule, što se pokazalo i u Bjelinoj (Dragan Bjelogrlić) reklami gde je prikazan njegov put od prvih uloga, pa do filmova i serija koje radi danas. Tu je prikazan i taj moj put od kineskog restorana, preko uspešne akcije sa dresovima, pokretanja fondacije, pa do danas, tako da mi se svideo taj projekat i saradnja sa Bjelogrlićem i tako sam prihvatio. Zahvalan sam što su prepznali moju priču kao nešto što može da motiviše druge. Sada si me podsetio da imaš i jedan film, koji je napravljen o tebi i Nađi, devojčici za koju si organizovao tu prvu humanitarnu akciju prodaje dresova...Film „Mora da ovo nije sve“ koji je radio Uroš Maksimović je nešto najčarobnije što se desilo nakon te prodaje dresova i opisano je celo to iskustvo. Uroš me je pozvao sa namerom da to bude klip od deset minuta sa željem da se zabeleži i ne zaboravi ta akcija, a došli smo do dugometražog dokumentarnog filma od sat i 15 minuta. Snimanje smo počeli u Frajburgu, gde se Nađa lečila, a posle smo je nakon uspešne operacije dočekali i ovde u Srbiji i sve je to snimljeno. Taj film je imao svoju premijeru pre tačno pet godina i to mi je jedno od najlepših iskustva, od prvog dana snimanja u Frajburgu do premijere u Sava centru. Mislim da taj film nije ispričao celu priču i nije završio misiju jer se nije prikazivao na televiziji, a nadam se da će se i to dogoditi. Do sada je videlo 200.000 ljudi na jutjubu, ali mislim da je to malo, ne zbog mene, već zbog jake poruke koju film šalje. Deluješ kao neko ko ima mnogo ideja u glavi, šta sledeće planiraš? Trenutno ne razmišljam ni o čemu, sem da sa porodicom provedem praznike, a onda ću da vidim šta dalje. Trenutno sam u stanju hibernacije. Humanitarac ću ostati celog života, videćemo šta će biti sa fondacijom koju sam osnovao, a trenutno radimo sa FK Miljakovac humanitarne akcije. Menjaju se forme, ali suština ostaje ista. Humanitarnom radu dugujem sve što mi se lepo desilo u životu i to je nešto u čemu moram da ostanem, koliko god mi životne prilike to dozvoljavaju.
Zašto smo nemi posmatrači nasilja i šta nam je činiti?
Sve češće svedočimo brutalnim scenama nasilja na ulicama gradova u Srbiji. Ljudi bivaju na smrt prebijani na očigled “nemih posmatrača” i brojnih kamera. Ili, u punom tramvaju, devojčica biva seksualno maltretirana i niko joj ne prilazi u pomoć. A šta se dešava u javnosti nakon toga? Šta preduzimamo kao zajednica? Nakon takvih događaja, jedni (koji verovatno na ovaj ili onaj način imaju veze sa nasilnicima) problem zanemaruju i zataškavaju, a većina, tj tzv “obični građani” bivaju prestravljeni tim scenama, verovatno većini prolazi kroz glavu pomisao “ta žrtva bih mogao/mogla da budem i ja ili moje dete”. Takva neposredna reakcija na nasilje i takve misli i strahovi su sasvim prirodna reakcija na opasnost i u tome nema nikakve psihopatologije. Međutim, ono što se nakon toga dešava, a kao posledica opšteg nerešavanja problema, jeste neko skretanje ka patologiji, kako društvenoj, tako i individualnoj patologiji, tj. pribegavanju neadaptivnim i nekonstruktivnim «manevrima» u glavama posmatrača nasilja. Krenimo redom, najpre od toga šta se dešava na nivou pojedinca, a zatim koja je posledica te pasivnosti i «zaleđenosti» pojedinaca po društvo u celini. Na kraju, razmotrimo šta je moguće učiniti da bi se neželjeni tok predupredio i problem kod pojedinaca, ali i u društvu u celini rešio.Uzroci i posledice pasivnog posmatranja nasilja po pojedincaPrvo pitanje koje u šoku postavljamo sebi i drugima nakon što smo videli scene brutalnog nasilja je: Kako je moguće da ljudi čine takvo nasilje i kako je moguće da to «prolazi», tj. da nije sprečeno ili sankcionisano? Zašto niko ne priskače u pomoć žrtvi? Zar je ljudima sve jedno? Da li smo postali bezdušni i da li smo izgubili empatiju/saosećanje za bližnje? Naravno, nisam bila u koži konkretnih posmatrača, ali po komentarima ljudi u javnosti, može se zaključiti da ljudi imaju saosećanje i da ih scene nasilja nad drugima zaista ne ostavljaju ravnodušnim. Problem nereagovanja u Srbiji, reklo bi se, ne leži na psihološkoj ravni (tj. evt. psihopatologiji pojedinaca), već je posledica nedostatka zaštite od strane državnih službi (policije i sudstva pre svega). Dakle, kada mediji pozivaju psihologe da odgovore na pitanje zašto ljudi ne priskaču u pomoć žrtvi, to pitanje nije upućeno profesiji koja može po tom pitanju da da suvisao ili praktično koristan/upotrebljiv odgovor ili savet. Jedino što psiholog može da kaže u vezi ovakvih situacija je da posmatrači nasilja u Srbiji ne reaguju jer naprosto imaju realan strah. Strahovi generalno mogu biti realni/racionalni i iracionalni. O racionalnim strahovima govorimo kada se ljudi boje neke opasnosti za koju se prilično pouzdano može zaključiti da je očekivana. Na primer, realan strah bi bio onaj koji osećamo kada sedimo u kolima sa pijanom osobom koja vozi 200 km/h. U toj situaciji postoji velika verovatnoća od udesa. Iracionalni strahovi su preterani/prenaduvani strahovi. Takve su na pr. fobije. Na primer, fobija je kada se neko toliko plaši pauka, da izbegava da ide u šetnju u prirodi. Takav strah je preteran/prenaduvan/nerealan. Ovakvi strahovi spadaju u opus delovanja psihoterapeuta, ali realni strahovi ne. Jer realni strahovi su adaptivno korisni. Oni imaju zaštitnu funkciju jer nas upozoravaju na realne životne opasnosti i pomažu nam da se zaštitimo. Realni strahovi dakle ne spadaju u psihopatologiju, već naprotiv, u zdrav način reagovanja na opasnu situaciju. Drugo pitanje tiče se psiholoških posledica dugotrajnog života u opasnom, nasiljem bogatom okruženju, na psihu pojedinca. Pitanje je dakle, šta se dešava sa nama kada u dužem periodu živimo u zajednici u kojoj nema pravde i nema zaštite «običnog čoveka». U okruženju gde opasnost preti sa svih strana, a niko ne nudi neko suvislo rešenje.Pored nereagovanja državnih službi na nasilje, ovde treba dodati još jedan nedostatak u srpskom društvu, a koji otežava pojedincima da zdravo i konstruktivno odreaguju na nasilje u zajednici. Taj nedostatak tiče se odsustva jasne predstave šta je ljudima činiti u takvoj situaciji. Naime, u Srbiji, u javnom diskursu, skoro niko se ne bavi jasnim i praktičnim konceptualizovanjem problema i predlaganjem praktičnih, konkretnih i, najbitnije od svega, realno sprovodivim, koracima u rešavanju problema. Vratimo se pojedincu. Dakle kada je pojedinac suočen sa velikom ličnom pretnjom, uz nedostatak zaštite od strane onih koji bi trebali da ga zaštite, pa još dodatno i bez ikakve predstave od strane bilo koga o tome šta bi sa tim problemom moglo da se uradi, onda je sasvim logično da će pojedinac pribeći tzv. maladaptivnim koping mehanizmima (coping na engleskom znači prevazilaženje problema, dakle coping mehanizmi su mehanizmi ili načini prevazilaženja problema). Adaptivni način bi u ovom slučaju bilo aktivno rešavanje problema nasilja i aktivna zaštita života ljudi. Međutim pošto to izostaje, onda pojedinci u svojim glavama, pribegavaju tzv. maladaptivnim koping mehanizmima. U ove mehanizme spadaju na primer disocijacija (neka vrsta «bega od realnosti» tj. izbegavanje da se svesno primeti opasnost), senzitizacija (preterana okupiranost problemom bez da to ima korisne efekte, razvijanje «preosetljivosti» za problem, gde se onda i manje opasne stvari doživljavaju jednako ugrožavajućim, gubitak sposobosti realne procene opasnosti), tzv. «samozaštitno ponašanje» kao što bi bilo na primer povlačenje u kuće i izbegavanje kontakata sa nepoznatima, izbegavanje da se čitaju vesti ili gleda televizija, zatim racionalizacija ili pribegavanje smišljanju «izgovora» ili «opravdanja» za nasilničko ponašanje ili za nedostatak sigurnosti u životu, kao i bekstvo iz situacije (na pr. fizičko bekstvo u inostranstvo ili «beg» u alkohol, drogu ili sredstva za smirenje) Šta nam je činiti?Najpre, treba istaći da psihologija i psiholozi, kao i bilo koja druga struka, ima ograničen opseg delovanja. Kao što je napred naglašeno, pitanja fizičke bezbednosti građana su izvan domašaja rada psihologa. Rešenje fizičke bezbednosti je u domenu pre svega prava i organa bezbednosti (policije i sudstva). Deo rešenja možda leži i u medijima. Može se pretpostaviti da kada bi u javnom diskursu više prostora bilo dato konkretnom, konstruktivnom i praktičnom razmatranju problema, sa naglaskom na mogućim akcijama i rešenjima, onda bi to ulilo neku nadu pojedincima. Pojedinci bi onda pre bili u prilici da uoče neku šansu i neku mogućnost ličnog angažovanja na rešavanju društvenih problema. Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeutPsihološka pomoć i trening psiholoških veština online https://diaid.nl/
Top 10 destinacija u Srbiji (FOTO)
Zanimljive destinacije koje možete obići u Srbiji po izboru naše sagovornice
Korona izgubljena generacija
Mladi u Italiji teško dolaze do posla, često posle potrage koja traje i po nekoliko meseci, piše Politico. Jedan od glavnih razloga zbog kog se teško zapošljavaju, pored pandemije su i pogrešne odluke države u prethodnim decenijama.Nakon nekoliko meseci, Alesandro Margiota napokon je našao posao magacionera, ugovor je ponuđen na pola godine, ali i to je bolje nego ništa, kaže. "Ne radim od marta, a u junu su mi rekli da više ne mogu da mi produžuju ugovor," kaže je Margiota, koji živi u Bolonji, sa ocem penzionerom i ujakom invalidom.Za generaciju koja je odrastala u uslovima nakon finansijske krize 2008. godine, zadala je veoma težak udarac: ekonomijom koja je za njih zatvorena jer je tržište poslova poremećeno."Otac mi pomaže, plaća gorivo i finansira nabavke u supermarketu. Nije lako, ne mogu da ne pomislim šta bi bilo da imam svoju decu", rekao je Margiota. U Nemačkoj bi ovog leta 3 miliona ljudi trebalo da ostane bez posla, u Britaniji oko milion mlađih od 25 godina do kraja godine. U Španiji, Grčkoj, Italiji i Francuskoj, tržišta rada tradicionalno su uskraćivala dugoročne ugovore o radu mladim ljudima.Te zemlje takođe imaju važne prihode od turizma, što znači da ih je pandemija teško pogodila.U Italiji su polovinu poslova koji su uništeni pandemom obavljali mlađi od 35 godina.Broj zaposlenih ljudi mlađih od 24 godine u maju je opao za 11 odsto u odnosu na prošlu godinu, dok je broj zaposlenih starijih od 50 godina porastao za0,9 odsto. "Taj generacijski rascep je veći nego u bilo kojoj prethodnoj recesiji", upozorio je Tito Boeri, italijanski ekonomista i akademik.POGREŠNI IZBORIVladine mere o zabrani otpuštanja odnose se samo na stalno zaposlene, ali neki stručnjaci naglašavaju da velika nezaposlenost mladih nije pala sa neba.Ona je, podvlače rezultat pogrešnih izbora u prethodnim decenijama.Sredstva EU za digitalizaciju i održivost mogla bi da pomognu ali Italija mora da se potrudi da taj novac najbolje upotrebi."Kompanije, naravno, sada ne zapošljavaju, budućnost je manje sigurna nego ikad. Nedavno sam uspeo da nađem posao na montažnoj liniji. Zaposlili su me na nedeljni ugovor. Depresivno je, ali nemam drugog izbora", rekao je Margiota.
Korišćenje naprednog softvera u advokaturi
Veštačka inteligencija (AI) podrazumeva sposobnost mašine da samostalno opaža, uči, rezonuje i preduzme neku akciju. AI danas ima primenu u mnogim oblastima ljudske aktivnosti, od medicine, auto industrije, finansijskog sektora, transporta i logistike, obrazovanja, pa do sektora pravnih usluga. U domenu pravnih usluga, veštačka inteligencija se sve više koristi za automatsku analizu dokumenata. Softveri za mašinsko učenje, kao što su Luminance, Kira, RAVN i ThoughtRiver, omogućavaju analizu velikog broja dokumenata u realnom vremenu, otkrivanje rizika koji iz njih proističu, i detekciju kritičnih odstupanja odredbi dokumenta od poželjnog obrasca. Korišćenje veštačke inteligencije u oblasti pravnih usluga ne zamenjuje pravnika u procesu pružanja pravne usluge, već predstavlja alatku koja pravniku asistira i omogućava mu da zadatak obavi brže i kvalitetnije. Due diligence analiza u sklopu korporativnih akvizicija se, zbog uštede vremena i finansijskih sredstava, često ograničava na samo određenu dokumentaciju odabranu po principu uzorka. Usled takvog pristupa, mnogi rizici mogu ostati neidentifikovani a jemstva prodavca ne mogu uvek da ih adekvatno pokriju. Takođe, kupci često pribegavaju umanjenju ponuđene cene budući da moraju da uzmu u obzir rizike čiji obim ne mogu u potpunosti da procene, što njihove ponude čini manje atraktivnim. Uz pomoć softvera za automatsku analizu dokumenata, moguće je za mnogo kraće vreme, analizirati mnogo više dokumenata nego kada pravnici analizu vrše na tradicionalni način, bez pomoći softvera. Automatska analiza dokumenata svoju primenu nalazi i u internim analizama i istragama koje privredna društva sprovode da bi utvrdila stepen izloženosti određenom pravnom riziku kao što je rizik neusklađenosti sa propisima o zaštiti konkurencije ili propisima o zaštiti podataka o ličnosti, ili da bi poslovnu dokumentaciju uskladila sa novim propisima ili regulatornim zahtevima, kao što je, na primer, ukidanje LIBOR-a u bankarskom sektoru.U kancelariji BDK Advokati koristimo Luminance platformu koja je prihvaćena od strane nekih od najvećih svetskih advokatskih kancelarija. U saradnji sa softverskim inženjerima Luminance-a, uspeli smo da algoritam koji stoji iza Luminance-a naučimo da "čita" i "razume" srpski jezik. Sada imamo razrađene modele za korišćenje ovog softvera u sklopu due diligence-a, internim analizama i istragama koji nam omogućavaju da u kratkom roku analiziramo veliku količinu ugovorne dokumentacije. Izveštaji koje pripremamo uz pomoć softvera za automatsku analizu dokumenata su pouzdaniji i daju dublji uvid u obim određenog poslovnog rizika u odnosu na izveštaje koji se pripremaju klasičnim metodama na osnovu uzorka.Još smo godinama, možda i decenijama, daleko od algoritma koji će biti u stanju da samostalno pruža kompleksne pravne savete. Do tada, korišćenje tehnologije za automatsku analizu dokumenata, kao pomoćnog sredstva, advokatskim kancelarijama i njihovim klijentima daje kompetitivnu prednost jer im omogućava da brže i uz niže troškove identifikuju poslovne rizike i donesu potrebne poslovne odluke.Dragoljub Cibulić, Senior Partner u kancelariji BDK Advokati
Zašto rad od kuće može da nas učini paranoičnim
Rad od kuće može dovesti do osećaja izolacije, a kada smo suočeni sa nejasnoćama ili ćutanjem, skloni smo negativnim pretpostavkama, kaže profesorka Anita Vilijam Vuli za Financial Times. Paranoja na poslu može se dogoditi u bilo kojem trenutku, a socijalne i ekonomske okolnosti koje je stvorila pandemija su savršeni uslovi da ovu paranoju pojačaju.Nemogućnost da brzo proverite neku ideju sa kolegom može dovesti do premišljanja.„U takvim situacijama transparentnost i otvorenost menadžera je od velikog značaja“, kaže Vuli.Prema Mindu, dobrotvornoj organizaciji za mentalno zdravlje, mnogi radnici s vremena na vreme dožive blage paranoične misli. Te misli mogu biti strah da ne obavljate dovoljno dobro svoj posao, da ste isključeni iz socijalnog kruga ili da vam kolege pričaju iza leđa.Batia Vinsfeld, profesor menadžmenta na jednom njujorškom univerzitetu, kaže da je istraživanje pokazalo da „ako pogledate plate i mogućnost napredovanja onih koji rade od kuće, videćete da su oni bili u nepovoljnijem položaju u odnosu na ljude u kancelariji.“ „Ako radnici rade od kuće, najbolje je i da njihov menadžer radi od kuće“, dodao je on.Rad od kuće je u osnovi osiromašena društvenost, koja otežava sve stvari koje nam daju osećaj razumevanja, povezanosti i kontrole.Transparentnost, iskrenost i stalna komunikacija su ključni za kompaniju.Međutim, bez poverenja, sve te ideje će se jednostavno zanemariti. Drugim rečima, ako kompanija i menadžeri već nisu imali odnos zasnovan na poverenju sa svojim zaposlenima, ova kriza će te odnose samo pogoršati.
Život pod koronom: Najčitanije priče
Na početku vanrednog stanja u martu 2020. godine, Nova ekonomija je otpočela serijal "Život pod koronom". Kontaktirali smo ljude iz svih krajeva sveta i pitali kako pandemija utiče na njihov život, poslovanje, kao i funkcionisanje grada u kome žive. Ovo su najčitanije priče iz serijala, klik na naslov vas vodi na odvojenu stranicu, gde možete pročitati celu priču. Život pod koronom: Madrid Najčitaniji tekst iz serijala je bila priča iz Madrida, a razgovarali smo sa Vesnom, koja živi u gradiću nedaleko od glavnog grada Španije, rodnom mestu Migela de Servantesa. U trenutku razgovora za Novu ekonomiju je na snazi bila apsolutna zabrana izlaska, a naša sagovornica je pričala i o greškama koje se pravljene u strategiji borbe sa epidemijom, kao i tome kako su građani reagovali na mere sa ciljem da utiče na ljude u Srbiji i ukaže na ozbiljost situacije, koja je tada već izmakla kontroli u Španiji. Život pod koronom: StokholmŠvedska je poznata po tome što je imala najlabavije mere zabrane kretanja i što je njihova strategija borbe protiv širenja virusa bila da se u suštini ne bore. Stanje u Švedskoj opisao nam je Filip, koji je rođen u Stokholmu, a podelio je sa nama i zanimljiv video, gde je švedski novinar na slikovit način opisao kako šveđani vide tu situaciju sa pandemijom. Život pod koronom: OsloU tri najčitanija teksta, imamo dva iz skandinavskih zemalja. Komšijske zemlje Norveška i Švedska imale su potpuno različite poglede na pandemiju koronavirusa i na to kako joj pristupiti. Norvežani su reagovali odmah, doneli sve potrebne mere i građani su ih poštovali od prvog dana. O tome kako su građani prihvatili mere i kako je sve uticalo na životi ekonomiju, pričao nam je Vladan iz Osla. Život pod koronom: Tel Aviv Zanimljivu priču iz Izraela nam je ispričala Ana, koja je trenutno na postdoktorskim studijama u Tel Avivu. Ana je po ugledu na Izrael napravila i grupu za samopomoć na Fejsbuku za građane u Srbiji koji žele da pomognu svojim sugrađanima u karantinu. Grupa ima preko 15.000 članova, a našoj sagovornici je služiča i kao koristan način da uporedi potrebe i probleme građana u Srbiji i Izraelu. Život pod koronom: BrajtonBrajton je grad na obali u Engleskoj i mesto gde se prvi put pojavio koronavirus u toj državi. Sagovornica Nove ekonomije Sonja živi sa porodicom u kampusu Univerziteta Saseks i pričala nam je kako je pandemija uticala na život u ovom Život pod koronom: Milano U trenutku kada je koronavirus bio na najvišem nivou što se tiče broja obolelih u Italiji i kada su na snazi bile stroge mere zabrane kretanja i okupljanja, razgovarali smo sa Jasminom, koja živi i radi u Milanu. Ona nam je opisala kakva je situacija u gradu i državi generalno, ali i kako je došlo do nekontrolisanog širenja virusa i kakve su poteze pravili političari.
Nauka o podacima u industriji medija kroz iskustvo Süddeutsche Zeitung
Data Science Srbija je tokom pandemije Covid-19 nastavila sa aktivnostima u smeru povezivanja i razmene iskustava između profesionalaca koji se bave podacima i veštačkom inteligencijom, i sa fizičkih meetup događaja preselila se u vrituelno okruženje. Do sada je organizovano 6 različitih događaja a pokazalo se da online donose prednosti u vidu lakšeg povezivanja učesnika ne samo iz Srbije već i šire, ali i mogućnost da se događaji jednostavno snime i omogući im se pristup preko YouTube kanala u bilo koje vreme i sa bilo kog mesta.Gosti predavači na šestom po redu webinaru, bili su data scientisti iz čuvenog Süddeutsche Zeitung-a, najveće novinske kuće u Nemačkoj. Svoje iskustvo i primere dobre prakse podelili su Christopher Pramstaller, Analyst i Audience Development Editor i još dva člana njihovog Data Science tima Carmen Heger i Jie Bao.Tema webinara bila je “Kako biti informisan ali ne i terorisan podacima/How to be informed and not terrorized by data”. Imali smo priliku da čujemo koji su to izazovi sa kojima se oni suočavaju, da li se i koliko oni razlikuju od izazova drugih medijskih ali i nemedijskih kompanija, i na koji način se podaci prikupljaju i koriste. Naročito je bilo korisno čuti šta je zaista važno iz ugla jednog data scienece tima, kako obezbediti dovoljnu količinu podataka, kako ih staviti u funkciju pravovremenog i pametnog donošenja odluka, ali i kako ne biti zaslepljen dovoljnošću samog procesa. Vreme koje je sada, nadamo se iza nas, donelo je promene, za koje još uvek ne znamo da li će postati nova normala ili ćemo se uskoro vratiti na staro, ali svakako glad za informacijama bila je prisutna i mnogo više vremena se provodilo online u potrazi za odgovorima nego pre epidemije. Slično se dešavalo i u Nemačkoj, pa je tako i Süddeutsche Zeitung beležio rekorde u posetama tokom marta i aprila meseca, kao i druga ponašanja korisnika koja do tada nisu bila zabeležena. To su ujedno bili i izazovi sa kojima se i njihov data science tim suočavao.Osim toga, predavači su podelili i svoje viđenje uloge data science stručnjaka u jednoj novinskoj kući, šta su česte greške i zablude i na koji način kompanija treba da koristi podatke u čije prikupljanje i analizu ulaže. Prikupljanje podataka i merenje jeste važno i predstavlja prvi korak, ali nije i najvažnije, jer nema vrednost samo po sebi. Veoma je tanka linija između osećaja sigurnosti koje svi ti podaci i grafikoni mogu dati i realne vrednosti istih u trenucima donošenja odluka.Često se dešava, naročito u krugovima višeg menadženta, da se smatra da je samo merenje i prikupljanje podataka dovoljno za otkrivanje objektivne istine, da je praćenje tuđih primera dobre prakse dovoljno za postizanje istih rezultata i da ukoliko podaci postoje i možemo ih videti na grafikonima, pratiti u trendovima, imamo sve što je neophodno za donošenje odluka koje će nužno obezbediti unapređenje poslovanja. Ali u najvećem broju slučajeva to nije tako. Dešava se i da se traženje odgovora u podacima usmerava na način koji će samo potkrepiti neku odluku, koji će opravdati neki plan i traži se zanemarivanje svega što ne govori u prilog tome. To je zamka u koju je lako upasti i zato je treba prepoznati na vreme.Zašto su merenja i prikupljanja podataka danas toliko značajna?Odgovor je u promenama, konstantnim i brzim promenama koje se dešavaju u svim industrijama. Donosioci odluka svesni su da znanje i iskustvo koje poseduju nije lako održati relevantnim i zato je stalno preispitivanje sveprisutno. Potreban im je kompas koji će im dati smer u kom treba da idu, razmišljaju i delaju. Podaci tu igraju glavnu ulogu, kao objektivni sudija u realnom vremenu, ali ne samostalno. Moraju biti kombinovani sa iskustvom kao još jednim, empirijskim, parametrom, jer jedino tako daju mogućnost sagledavanja koje predhodi odlučivanju. Traže se dokazi, potvrde zasnovane na podacima i analizama, koje će biti iza neke odluke. Ekonomski pritisak je sve veći, i potraga za novim i boljim poslovnim modelom je stalna. Odgovor može biti u podacima, ali samo ako se meri ono što je važno, ako se analizira ono što je u direktnoj vezi sa nekom odlukom i ukoliko menadžment ima dovoljno razumevanja u radu sa podacima. U tom slučaju, nauka o podacima i jedan data tim u nekoj medijskoj kući može biti dragocen u rešavanju mnogih prepreka na putu koji danas za svaku kompaniju jeste turbulentan.Ali podaci nam daju informacije samo ako radimo sa njima, ako ih transformišemo. Ako samo služe za generisanje grafikona nisu ništa više osim mrtvo slovo na papiru, nema suštinske vrednosti. Upravo za transformaciju od podatka do informacije neophodna je nauka o podacima i stručnjaci iz ove oblasti, jer oni daju smisao i kontekst podacima, pretvaraju ih u upotrebljivu informaciju na osnovu koje se mogu donositi odluke. Istina je da mnoge kompanije ne mogu sebi priuštiti data timove jer to ponekad zahteva mnogo vremena i ulaganja. Ponekad može biti dovoljno osloniti se na iskustvo, možda čak i intuiciju, teoriju i neke klasičnije oblike istraživanja tržišta koji još uvek mogu dati važne uvide i ne trebaju se odbaciti.Kombinacija svega navedenog je često dobitna kombinacija, spoj metrika i drugih tehnika, uz svesnost menadžmenta da je i njihova uloga ključna kada je razumevanje svih ovih procesa u pitanju. Uloga Data Science tima na primeru Süddeutsche Zeitung-aPraktični primeri koji su se odnosili na predikciju mogućnosti da neki broj korisnika prestane da koristi neku uslugu kao i primer kako se analizira i predviđa broj pretplata i pretplatnika po kategorijama, pokazali su koliko je važno imati podatke u slučaju kada se radi na pomenutim segmentima poslovanja jedne novinske kuće, naročito za medije koji se ne oslanjaju više samo na print izdanja.Cilj ali i zadatak data stručnjaka je da uz pomoć analize i modela mašinskog učenja pruže podršku i optimizuju proces privlačenja i zadržavanja pretplatnika.Podaci koji se prikupljaju i analiziraju, imaju vrednost kako za redakcije, kada se radi o instant uvidima i reakcijama na tek objavljene sadržaje, tako i za druge učesnike/stakeholdere, poput marketing tima i uvida u uspešnost i dobit za vreme i nakon određenih kampanja.Primeri su pokazali svu složenost procesa, koji ne uključuje samo razvoj modela mašinskog učenja, već je to možda i manji segment u odnosu na ostale zadatke poput prikupljanja i verifikacije podataka, razvoja alata za analizu i procesiranje, tumačenje i način prezentovanja rezultata kao i stalni monitoring celog procesa.Izazovi sa kojima se data tim iznova i iznova suočava su: ● na koji način omogućiti uvid u navike i ponašanja korisnika koja se često menjaju, ● kako odgovoriti na stalne zahteve prilagođavanja poslovnog modela u vidu verifikacija potreba za novim funkcionalnostima i proizvodima i ● kako pri tom ostati u granicama propisa o zaštiti ličnih podataka koji se takođe s vremenom menjaju.Sa druge strane, kontinualno se javljaju i tehnička pitanja i izazovi koji prate ceo proces poput toga da li modeli rade na očekivan način, da li su pretpostavke na kojima se baziraju buduće odluke validne i da li je stepen zaštite podataka dovoljan.Ono što su i gosti zaključili je da se mora eksperimentisati što znači da kompanija mora biti otvorena za testiranje različitih modela i mora se prilagođavati. Nauka o podacima jeste i može biti podrška u procesu donošenja odluka, ali veliki udeo u tom procesu i preporukama za menadžment dolazi od eksperata koji kontinualno unapređuju svoja znanja i iskustva kako bi na pravi način prikupljali, obrađivali i tumačili podatke.“Data Science Srbija je organizacija koja okuplja kompanije i pojedince koji se bave ili žele da se bave podacima. Upotrebu podataka posmatramo holistički, od arhitekture, inženjeringa, analitike, mašinskog učenja, veštačke inteligencije, preko regulatornih okvira, etike, privatnosti i sigurnosti, do načina interpretacije informacija, donošenja poslovnih odluka i uticaj na ekonomiju i društvo u celini. Naša misija je da podstičemo razvoj data science-a u Srbiji i stvaramo uslove za razvoj eksperata koji praktično primenjuju svoje znanje za dobrobit ekonomije i društva. Zagovaramo Data Science kao nacionalno značajnu oblast specijalizacije Srbije.”Jovana Jočić menadžer komunikacija Data Science SrbijaWebinar “How to be informed and not terrorized by data”:
-615x345.jpg.webp)
Svetski dan bezbednosti hrane – da li gledamo kakvu hranu jedemo?
Skoro svaka deseta osoba na svetu oboli od pokvarene hrane, a oko 420.000 ljudi godišnje od nje izgubi život, podaci su Svetske zdravstvene organizacije.Kako bi se skrenula pažnja na ovaj problem i sve veće izazove jačanja sistema bezbednosti hrane, u svetu je po drugi put obeležen Svetski dan bezbednosti hrane.Obeležavanje je ustanovljeno 7. juna prošle godine, na inicijativu Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) i Svetske zdravstvene organizacije.„Trećina proizvedene hrane na globalnom nivou se baci, a procena je da je u 10% do 15% slučajeva uzrok tome način deklarisanja „najbolje upotrebiti do“. Ova roba nije nužno pokvarena kao što je slučaj sa onom na kojoj stoji oznaka „upotrebiti do“, već samo počinje da gubi na kvalitetu“, kaže Tisa Čaušević iz NALED-a.Za razliku od mesa i mlečnih proizvoda koji se ne smeju jesti nakon označenog datuma, hranu poput pirinča, testenina i keksa moguće je, uz određene uslove i dalje koristiti u ishrani i nakon određenog roka.Zbog toga NALED duže vreme predlaže da se zakonski uredi doniranje hrane kako bi ona otišla u humanitarne svrhe umesto na otpad. Ono što bi dodatno olakšalo proces donacija hrane jeste i oslobađanje kompanija od plaćanja PDV-a na ovu robu, koje zbog visokih troškova često odustaju od akcije, smatra Tisa Čaušević, koordinatorka Saveza za hranu i poljoprivredu u NALED-u.Važan uslov za stvaranje boljeg okruženja za plasman bezbedne hrane ostaje proces digitalizacije, u kome nove tehnologije treba da doprinesu prepoznavanju opasnosti u svakoj od faza proizvodnje hrane i proceni njihove štetnosti po zdravlje.NALED u saradnji sa USAID-ovim Projektom saradnje za ekonomski razvoj želi da doprinese jačanju svesti javnosti o kontroli i bezbednosti hrane kako bi se očuvali i interesi potrošača i proizvođača.Svetski dan bezbednosti hrane pod motom Bezbedna hrana, zadatak svakog od nas podseća da bezbednost hrane uključuju proizvođača, prerađivača, distributera i potrošača koji prepoznaje i vrednuje poudan proizvod i proizvođača ili prodavca.U procesu očuvanja zdravlja stanovništva, važnu ulogu imaju i sami potrošači i njihova sposobnost da razlikuju rokove upotrebe naznačene na pakovanju i kvalitet i bezbednost proizvoda.Do sad su novi alati obezbedili transparentniji i efikasniji nadzor, putem platforme eInspektor, a u planu je i razvoj eAgrara. Ovaj softver za poljoprivredne proizvođače doprineće efikasnijoj obradi zahteva za podsticaje u oblasti poljoprivrede, kao i kontroli usklađenosti sa veterinarskim, fitosanitarnim i standardima zaštite životne sredine
Tehnologija i pravo
U filmu Elizijum, čija se radnja dešava u dalekoj budućnosti, glavni lik Maks (Met Dejmon) učini krivično delo zbog kojeg biva izveden pred sud. Sudija, međutim, nije čovek, niti postoji porota. Sudski postupak vodi mašina koja na osnovu visoko razvijene veštačke inteligencije efikasno barata pravnim propisima, razmatra sve aspekte slučaja i analizira da li okrivljeni laže ili govori istinu. Umetnički doprinos filma je upitan, ali film predstavlja dobar prikaz kako ljudi percipiraju dalji razvoj modernih tehnologija i mogućnost njihove primene u pravu. Iako smo sada daleko od ovakvog scenarija, nesporno je da, kao i u drugim oblastima, informacione tehnologije imaju veliki uticaj i na sektor pravnih usluga. Pravnici koje, većinski, karakteriše konzervativan pristup vođenju biznisa, sve više usvajaju moderna tehnološka rešenja, svesni vrednosti koju donose. Paleta IT alatki za pravnike je široka i obuhvata softvere za internu upotrebu kao i platforme za direktno pružanje usluga klijentima. Sva ova rešenja označavamo terminom Legal Tech. Legal Tech industrija beleži eksponencijalan rast. U okviru Legal Tech-a, formiraju se podoblasti prema vrsti tehnologije i primeni koju ona ima u sektoru pravnih usluga. Jednu važnu podoblast čine alatke za bržu izradu pravnih dokumenata poznate kao softveri za automatizaciju dokumenata (document automation software). Softveri za automatizaciju dokumenata danas imaju sve širu primenu među pravnicima, HR službenicima i menadžerima, jer im omogućavaju da kreiraju pravne dokumente visokog kvaliteta brzo, uz manji trošak i uz minimalan rizik da naprave grešku.Uzmimo za primer direktora male ili srednje kompanije ili HR službenika veće kompanije koje sa novim radnikom želi da zaključi ugovor o radu. Oni bi mogli da potraže neki ranije napravljen ugovor ili templejt među svojim fajlovima, pročešljaju sve njegove odredbe, provere da li su u skladu sa važećim propisima koji su se u međuvremenu menjali i zatim taj dokument prilagode uslovima pod kojima novi zaposleni zasniva radni odnos. Ovaj proces oduzima dosta vremena, a direktor, odnosno HR službenik, verovatno nemaju pravničko znanje potrebno za ocenu da li je stari ugovor u skladu sa važećim propisima, niti drafting veštinu koja bi im omogućila da tekst starog ugovora adekvatno prilagode uslovima dogovorenim sa novozaposlenim. Standardna alternativa do sada je bila poziv advokatu da pripremi novi ugovor o radu. Preduzetnici i kompanije sada imaju i treću opciju – korišćenje usluge bazirane na tehnologiji za automatizaciju dokumenata. Usluga omogućava online pristup radno-pravnim templejtima koje je advokatska kancelarija draftovala i koje redovno ažurira tako da u svakom trenutku budu usklađeni sa merodavnim propisima. Tempelejti su pohranjeni na softversku platformu, kojoj klijent pristupa sa šifrom, aktivira templejt koji mu treba, i popunjava ga odgovarajući na automatski generisana pitanja, prateći pisana uputstva i objašnjenja koja je sastavila advokatska kancelarija. Softver automatski obrađuje odgovore korisnika i na osnovu njih generiše dokument koji je usklađen sa važećim pravnim propisima, bez slovnih i gramatičkih grešaka, formatiran i spreman za štampanje i potpisivanje. Tehnologija automatizacije dokumenata predstavlja jednu od starijih grana Legal Techa. Na globalnom tržištu postoji nekoliko velikih softver provajdera koji diktiraju trendove, i nekoliko desetina manjih kompanija i startapova koji sa svojim specifičnim proizvodima popunjavaju praznine, ali i unose inovacije u ovaj sektor. Ova tehnologija u Srbiji tek treba da nađe širu primenu. Za sada je jedino kancelarija BDK Advokati usvojila softver za automatizaciju dokumenata ne samo za internu upotrebu već i za novu online uslugu, blinkdraft, koja klijentima omogućava da na gore opisani način sami kreiraju dokumenta iz oblasti radnog prava.
Život pod koronom: Lucern, Švajcarska
U Švajcarskoj je do sada registrovano nešto preko 30.000 obolelih od koronavirusa, dok se preko 26.000 oporavilo. Ova zemlja se graniči sa Italijom i zbog toga je bila dodatno ugrožena. Kako su se Švajcarci borili protiv korone i kako je izgledao život za vreme vanrednog stanja za serijal „Život pod koronom“ priča Dragan koji živi u Lucernu. DRAGAN, LUCERNŠvajcarci su bili malo iznenađeni celim razvojem događaja, mediji su pisali o tome da postoji virus u Kini, zatim u Italiji, a Italija se graniči sa Švajcarskom i u kantonu Tičino, koji je udaljen oko sat vremena vožnje od Milana, tu je prvo došlo do izbijanja epidemije u februaru, dok je na primer Cirih zahvaćen tek u martu. Uvođene su razne mere distanciranja, ali nije bilo nikada policijskog časa, zabrane kretanja, niti su obavezne maske i rukavice, čak ni u prodavnicama, koje su svaki dan radile normalno. Restorani i hoteli su bili zatvoreni, a dosta ljudi je počelo da radi iz hotela, jer je kompanijama omogućeno da zakupe sobe za svoje zaposlene, koji su onda radili iz hotela umesto od kuće. Ono što mi se dopada je što je uvedeno pravilo da se svakoga dana u tri sata obaveštava narod na koji način se država bori protiv virusa i šta je do sada učinjeno, ali nisu nijednu zabranu izrekli, čak ni za ljude starije od 65 godina. Pre desatak dana sam video neke starije ljude na ulici, od osamdeset, devedeset godina, koji vreme provode napolju bez ikakvih problema. Kako se kriza odrazila na ekonomiju zemlje? Kriza u tom ekonomskom smislu postoji i ovde, jer su zatvoreni svi butici, restorani, hoteli i slično, ali to će se otvoriti sve 11. maja. Švajcarska je, kao i Austrija, velika turistička destinacija i milioni ljudi dolaze na godišnjem nivou. To se naravno zaustavilo i sada nema posetilaca, koji donose ogroman novac. Juče sam baš čitao da će kriza verovatno duže potrajati, možda i zato što su Švajcarci dosta temeljni i prognoze su da će se tek iduće godine vratiti stabilnost. Procena je da ima oko 1.9 miliona ljudi koji su ostali bez posla usled ove pandemije.Za sada je oko 17 milijardi franaka Švajcarska opredelila za stabilizaciju situacije, posebno za manje firme i preduzetnike. Već je preko 14 milijardi isplaćeno na vrlo brz i jednostavan način, bez velikih procedura. Bio je potreban samo poreski izveštaj na osnovu kog se videlo koliko je neko izgubio novca. Takođe su uveli nešto slično kao u Srbiji u smislu novčane pomoći za ugrožene građane, sa tom razlikom da ne mora da se zove nikakav telefon ili da se prijavljuje, samo se dobije novac u vidu čeka, koji se naplati u banci. Oseća li se neka promena sada kada da se stišava situacija oko pandemije? Možda se primećuje da sada ima malo više ljudi na ulici, ali nema velikih promena. Švajcarci su vrlo disciplinovani ljudi, naručito u Nemačkom delu. U Francuskom i Italijanskom je ipak malo drugačije, pa je malo slobodnejije tamo. Ipak policijija ide i proverava svuda, nije dozvoljeno da se šeta više od troje ljudi u grupi ili da se okupljaju. Ljudi i dalje drže rastojanje i dosta je čudna atmosfera, primetio sam da ljudi mnogo manje razgovaraju na ulici, ali uopšte nema panike, ni od strane ljudi ali ni kod zvaničnika. Da li ste pratili situaciju drugim zemljama? Pokušao sam da uporedim Švajcarsku sa Srbijom, u Švajcarskoj ima oko 30.000 obolelih, ali zato ima preko 25.000 izlečenih i oko 1600 preminulih. To je neuporedivo sa procentima u Srbiji, jer kada pogledate podatke o obolelima i onima koji se vode kao da su ozdravili tu se nešto ne uklapa. Naročito mi nije jasno, jer je u Srbiji uveden i taj policijski čas, što ovde nikada nije uvođeno. Moram da napomenem da mi je bila intresantna i ta priča kako naši ljudi dolaze iz inostranstva da bi se lečili u Srbiji. To je totalno apsurd, ovde svi do jednog, penzioner, radnik ili onaj bez posla imaju pravo na zdravstveno osiguranje i leče se ovde. Samo ko je došao na crno i nema nikakve papire, nema pravo na lečenje. Deluje da ste pratili situaciju u Srbiji...Jesam i čudne su mi bile sve te zabrane, ovde me na ulici niko ne bi zaustavio, čak me niko ne bi pitao ni zašto nemam masku. Oni to razmišljaju da uvedu samo kada krenu ljudi više da putuju u autobusima ili vozovima, ali nije postojala nikakva zabrana kretanja, ni za mlađe ni za starije. Razgovarao sam sa doktorom pre nekoliko dana i on mi je napomeno da nošenje maski mnogo više znači kada ih nose oni koji su oboleli, kako se ne bi širila zaraza. Gledao sam neke izjave u našim medijima i čuo da će Srbija imati najbolji ekonomski rast u Evropi. Te izjave deluju stvarno smešno i moj je utisak da je narod stvarno u panici i ne zna šta da radi, stvarno je neverovatno to što se tu dešava. V.Vuksanović
Goran Radosavljević – šta posle korone
Ukoliko se do leta ukine vanredno stanje i život počne da se vraća u normalu, očekuje nas dug period oporavka. To je trenutak da se definiše druga grupa mera koje su potrebne da bi privreda izašla iz krize nakon prestanka vanrednog stanja. Ključan element u definisanju ovih mera biće dužina trajanja pandemije i veličina pada privrede tokom tog perioda.Na osnovu raspoloživih podataka, procene su da će svetska ekonomija ući u recesiju i imati pad privredne aktivnosti od oko 3% u 2020. godini (izvor: MMF). Očekuje se da će gotovo sve zemlje G20 imati pad privredne aktivnosti u 2020. godini.Procenjuje se da će pad u SAD biti oko 5,9%, EU 7,1% (Nemačka 7%, Francuska 7,2%, Italija 9,1%, Španija 8%), Rusiji 5,5% i Turskoj 3% itd. Jedini rast se u ovom trenutku očekuje u Kini, oko 1,2%, što je daleko ispod očekivanih 5,9% kolika je bila projekcija pre samo tri meseca i Indiji 1,9%.Svakako, treba imati u vidu da su ove projekcije urađene na osnovu podataka raspoloživih sredinom aprila 2020. Verujemo da će prognoze biti još lošije u narednim nedeljama kako se pandemija bude dalje produbljivala. Drugi element za utvrđivanje mera biće efikasnost ekonomske politike tokom trajanja pandemije. Ako su mere u tom periodu bile dobro ciljane, ako su pomogle da preduzeće “prežive”, da ne bude masovnih otpuštanja i velikih oscilacija u poslovanju, biće potrebno manje vremena da se privreda vrati na održivu putanju rasta. Mere koje su potrebne nakon pandemije pre svega treba da budu usmerene na podsticaj privrednog rasta. One treba da obuhvataju sve sektore bez obzira na to u kojoj su meri pogođeni krizom, uz dodatne mere za sektore koji su u potpunosti devastirani krizom (putnički saobračaj, turizam, ugostiteljstvo i dr). Naravno, mere će biti moguće definisati tek kada se stekne uvid u sve posledice koje će kriza prouzrokovati. S obzirom na specifičnost krize koja je u toku, očekivanja privrede imaće veliki značaj. Jedan od zadataka države biće da na ta očekivanja adekvatno odgovori. U Srbiji mere kasne i taj prvi odgovor je bio nedovoljno dobar. Nadamo se da će u narednim koracima država biti efikasnija i odgovornija, a mere precizne i adekvatne. Samo na taj način moći ćemo bez većih posledica po privredu i društvo da prebrodimo ovaj period.
Kako se nasilnicima oduzima moć – oduzimanjem pažnje
Svedoci smo sve očiglednije normalizacije nasilnog ponašanja, svuda u svetu, a u Srbiji posebno. Ljudi bivaju napadani i ponižavani na javnim mestima, na očigled neme mase posmatrača. Često ti posmatrači čak i snimaju te scene nasilja i kače ih na internet. Šta da radimo mi koji smo svesni činjenice da je nasilje koje se toleriše kao grudva snega koja kotrljajući se, postaje sve veća? Gledamo pred svojim očima isto ono poznato potresno dešavanje koje je opisao Niemöller, svedok nacističkih zločina, da su prvo došli po socijaliste. On nije reagovao, jer nije bio socijalista. Onda su došli po sindikalce. On se nije usprotivio, jer nije bio sindikalac. Zatim su došli po Jevreje. On se nije pobunio, jer nije bio Jevrej. Na kraju su došli po njega, ali tada više nije bilo nikoga ko bi se suprotstavio nasilju i zaštitio ga. To da se pojedinac ili manja grupa u okviru zajednice proglašava inferiornom, pa da se nad njom iživljavaju lične ili kolektivne frustracije ili se „napumpava“ lični ili kolektivni „ego“, pojava je koja se ponekad vidi i kod majmuna. Na primer šimpanze, koje su kao i ljudi socijalna bića (po prirodi žive u grupama, zajednicama) takođe imaju hijerarhijske pozicije unutar zajednice. I kod šimpanzi postoji alfa mužjak koji stoji na vrhu hijararhije, kao i sa druge strane jedinke na dnu lestvice moći. Proučavanja su pokazala da uspešna alfa jedinka ne pokazuje sadistička ili čisto nasilnička ponašanja, već se pre ponaša zaštitnički i „mudro“. Ljudskim jezikom rečeno, uspešan alfa mužjak ima dobre socijalne veštine. On ume da nađe zajednički jezik i da dobije podršku od cele grupe. Šimpanza nasilnik, ako se i uspne na vodeću poziciju, uskoro biva rastrgnut od strane grupe nezadovoljnika. Kod ljudi se po pravilu dešava isto, ali na mnogo složenijoj ravni, jer ljudi formiraju mnogo veće zajednice i imaju mnogo sofisticiraniju i složeniju komunikaciju od majmuna (jezik i druge vidove simboličkog i apstraktnog komuniciranja) kao i sofisticirane društvene organizacije. U uspešnim i stabilnim drustvima, hijerarhije se uspostavljaju pre svega po kriterijumu kompetentnosti u doprinošenju opštoj dobrobiti zajednice. Zato se cene uspešni preduzetnici, sportisti, naučnici, pronalazači, humanitarci itd. Kada društvo ima destruktivan kriterijum izbora „alfa muzjaka“ tj. vođa i uzora, onda će trpeti i od destruktivnih procesa u društvu. A kada je taj uzor nasilnik, onda će nasilništvo postati norma. Naravno, reći ćete: dobro, ali ko će da isturi svoju glavu, da mu bude posečena?Ovde bismo mogli da primenimo dve preporuke. Prva proizilazi iz majmunskih iskustava: kao što se nekoliko ljutih šimpanzi udruži da zajednički svrgnu tiranskog alfa mužjaka, tako se i mi ljudi okupljamo oko humanijih ideja i suprotstavljamo se putem protesta ili nekih drugih vidova akcije protiv diktatora i drugih tirana. Zašto onda nama ljudima, koji smo (tako barem verujemo) malo pametniji od majmuna, ne uspeva da se udružimo protiv očigledne nepravde i ugnjetavanja? Upravo iz istog razloga u kojem leži i naša moć, t.j. zato što se kod nas ljudi udruživanje odvija na masovnijem nivou, tj među pojedincima koji se ne poznaju lično, a za međusobnu saradnju koriste simboličku komunikaciju (jezik, narativ, priče, ideje). U ovoj masovnosti je snaga, ali i rizik. Jer onaj ko ima dobru «žvaku» ili «priču» i ko se nametne kao popularan, privući će mase. Jer zna se dobro da «majmun radi što majmun vidi».Tu dolazimo do druge preporuke, ili pre seta preporuka, poreklom iz oblasti vaspitanja dece, tj razvojne i pedagoške psihologije. Kako se izlazi na kraj sa “nevaljalom” decom, odnosno sa decom koja traze tzv. negativnu pažnju? Roditelji i vaspitači sa ovom decom često upadaju u jedan kontraproduktivan začarai krug: dete radi nešto loše, roditelj reaguje/prekoreva ga ili kažnjava. Posledično, dete se ponaša još gore. Šta je tu problem? Problem je u tome što roditelj reaguje samo na negativno ponašanje deteta, a obično zanemaruje pozitivno (jer je umoran od stalnog “cimanja” i reaguje samo kada mu “prekipi”). Sa strane deteta, a i šire, sa stanovišta svake osobe, najgora kazna je nedostatak pažnje tj. ignorisanje. Mi ljudi najgore podnosimo izolaciju, nedostatak komunikacije i “neprimetnost”. Zato će ljudi radije izabrati negativnu pažnju, nego nevidljivost ili odsustvo pažnje. Šta je onda “lek”? Treba ukinuti nagradu/pažnju za neželjeno ponašanje, a uvesti pažnju za pozitivno/željeno ponašanje. Kada je roditelj u pitanju, savetuje se da roditelj reaguje pohvalom na svako, makar i najmanje pozitivno ponašanje deteta, a da uopšte ne reaguje na negativno ponašanje deteta. To je naravno jako teško sprovesti u praksi. Posebno je teško suzdršati se da ne “puknemo” kada dete pravi neko “sranje” (izvinjavamo se, nemamo bolji izraz). Ali ko je disciplinovan i uporan, uspeva.Primena na društvo: ono što je roditelj detetu, to su mediji u savremenom društvu. Mediji u najvećoj meri oblikuju naše stavove, jer popularišu (omasovljuju) određene narative, ideje i uverenja. Ako političari dobijaju medijsku paznju za nepočinstva i gluposti i o tome se puno piše, analizira i slično, to je očigledan primer davanja javne pažnje i potkrepljivanja negativnog ponašanja.Time se takva ponašanja u društvu samo još više stimulišu, iako bi za opstanak i prosperitet društva bilo poželjno da ih destimulišemo. Jer ne zaboravimo da je i kritika davanje pažnje - negativne pažnje, ali svaka pažnja je poželjnija od nedostatka pažnje, tj. nepojavljivanja u medijima. Lek: treba potpuno ukinuti pažnju, medijski prostor za nepoželjna ponašanja. Uporedo sa tim treba uvoditi nagrade (pažnju) za poželjno ponašanje. Treba davati puno medijskog prostora dobrim idejama: primerima humanosti, inventivnosti, proaktivnosti za dobrobit zajednice itd. Posebnu pažnju i prostor u medijima trebalo bi davati konstruktivnim i praktičnim idejama kako da se reše realni životni problemi zajednice. Lana Engel
Zašto ljudi trpe ponižavanje
Možda ste se nekada zapitali zašto se ljudi ne pobune kada ih neko pljačka, iskorišćava i zlostavlja? Šta se to dešava kada je to postane opšte društveni fenomen? Da li se tu radi o opštoj, kolektivnoj “gluposti”? Da li žrtve to stvarno ne vide i ne razumeju, ili je nešto drugo u pitanju? Ovde možemo povući paralelu sa osobama koje su zlostavljane u porodici, jer se u osnovi radi o istom psihološkom mehanizmu. Na primer žene koje muž zlostavlja po pravilu dugi niz godina to same dopuštaju. Često ćemo od njih čuti da nemaju izlaza i da im partner preti i zaista je tačno da tokom niza godina u takvoj patološkoj vezi one zaista i dospeju u objektivno bezizlaznu situaciju. Ali svaka takva situacija, bilo lična ili kolektivna, nije nastala preko noći. Problem je narastao postepeno kao grudva snega kada se kotrlja niz padinu. Ta “grudva” obično ima početak u vaspitnom modelu u roditeljskoj porodici. Ako je devojčica navikla da vidi majku kako bespogovorno prima šamare, onda se u toj dečjoj glavici formira slika/model odnosa muškarca i žene. Detetu su roditelji prvi i često glavni model za oponašanje. Ta žena naprosto nije naučila ništa drugo, nikakav drugačiji vid komunikacije i odnosa. Zato ako ona kasnije i naiđe na nekog muškarca koji se sa poštovanjem odnosi prema njoj, velika je verovatnoća da je on neće privući, jer ona ne zna “šta bi” sa takvim nepoznatim, novim ponašanjem. Kako da odgovori na njega? Sa druge strane, ona vrlo dobro zna kako da odgovori na nasilje, jer je to toliko puta već videla i naučila. Naravno da je, spolja gledano, taj njen odgovor na nasilje neadekvatan (u smislu da ne rešava problem, već ga još i produbljuje), ali ona ne ume drugačije. Da vidimo sada kako iznutra, u svojoj glavi, ona izlazi na kraj sa tim spolja gledano očiglednim nasiljem. Na žalost, po pravilu uveravanjem sebe da on nije loš čovek, da je njihova veza dobra i da nema drugih boljih opcija. Tu se, dakle, radi o upodobljavanju činjenica i misli postojećim uverenjima. Ovo će možda šokirati sve one koji smatraju da su činjenice svetinja i da bi ljudi morali to da poštuju i da se u svom ponašanju ravnaju prema činjenicama i logici. I ja sama bih volela da je tako, ali na žalost priroda naše ljudske psihe, našeg mentalnog funkcionisanja nije takva. Naš um nije skrojen da traga za činjenicama i objektivnim (u praksi proverenim) istinama. Našem umu je prioritetan zadatak da nam pomogne da opstanemo, da preživimo. Zato, po pravilu imamo tendenciju da se opredeljujemo za poznata, već oprobana rešenja. Jedan od najranijih strahova koji ljudi po svojoj prirodi imaju, je strah od nepoznatog. Ovaj strah je vrlo “logičan” i ima adaptivnu funkciju. Razmislite o sledećem: Kada bi se praistorijski čovek susreo sa nekom nepoznatom životinjom, zar mu ne bi bilo “pametnije” da je se plaši i pobegne ili se sakrije, nego da joj trči u susret pun radoznalosti i oduševljenja? Ko ima veće izglede na preživljavanje: oprezni konzervativac ili oduševljeni radoznalko? Naravno, ima ljudi koji su radoznali i željni izazova, ali da bismo dostigli taj “luksuz”, potrebno je da prethodno imamo bazičnu sigurnost u životu. Osobe koje su zlostavljane, na žalost ovu sigurnost nemaju. Pretpostavljam da će mnogi intelektualniji umovi ovde da se pobune i da kažu da oni baš čeznu za novinom, da se ne boje nepoznatog, da ih zanima ono što je drugačije i novo i da su im činjenice svetinja, te da nemaju problema da svoje postojeće stavove preispituju i menjaju. Naravno i na sreću ima i takvih ljudi. Samo ne zaboravimo da nismo svi isti i da neko drugo ljudsko biće možda doživljava ovaj naš zajednićki svet na sasvim drugačiji način od nas samih.Ali da se vratimo problemu konzervativnih (tj poznatih, uhodanih, starih) izbora, čak i kada nas oni očigledno i ponavljano dovode u neprilike i uništavaju nam život (kao na primer kod zlostavljanih žena). Ima li tu leka? Kako se izlazi iz tog začaranog kruga destruktivnih, samoponižavajućih uverenja i nasilničkih odnosa koji ta uverenja dalje produbljuju i održavaju (čak i transgeneracijski, sa majke na kćerku, kao što sam navela napred)?U vezi sa tim imam jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je da ima leka, a loša je da se lek sastoji u dugotrajnom i upornom radu na sebi. Znači, rešenje nije tipa od danas do sutra. Ja obično kažem svojim pacijentima da ako su godinama ili decenijama funkcionisali po poremećenim matricama ponašanja, onda ne mogu da očekuju da će za dan ili dva da ih promene. To su tada duboko ukorenjene navike i duboko usađena uverenja koja zahtevaju dugo i dosledno odučavanje i dosledno uvežbavanje nečeg novog i drugačijeg. Prvi korak je uvek uvid u problem. Izdizanje u neku vrstu ptičije perspektive gde iz te tzv. meta-pozicije treba da sagledamo dinamiku dešavanja. Na primer: kada ja radim to i to, onda to podstiče drugog da uradi to i to. Takođe, prepoznavanje obrazaca koji nam se ponavljaju u životu. Na primer uočavanje da ne samo da mi je poslednji partner bio nasilan, nego i onaj pre njega i onaj pre, a i moj otac takođe prema majci. Ili prevedeno na kolektiv: ne samo da smo u Miloševićevo vreme obožavali i bespogovorno pratili odluke vladara, nego to radimo i sada. A ako pogledamo još dalje u prošlost, obožavali smo i Tita, pa i Aleksandra pre njega. Dakle to je jedan obrazac odnosa vlasti/manjine i naroda/većine, koji mi očigledno prenosimo generacijski i koji je postao neka vrsta automatske, nesvesne (neosvešćene) norme društvenih odnosa. Šta se zatim radi u psihoterapiji? Kada se uoči i shvati patološki obrazac u odnosima, onda se prelazi na traženje adaptivnijih alternativa. Kada te alternative pronađemo, onda treba da se nateramo da ih uvežbavamo. Zašto da se nateramo? Pa zato što je čovek po svojoj prirodi konzervativan, tj. sklon je automatici i navikama. Menjanje starih navika podrazumeva disciplinovano i ponekad na “o’ruk” uvođenje novog, stranog i na početku, po našem utisku, neprirodnog ponašanja. Tek kada se novo ponašanje dobro uvežba, tek tada dolazi osećaj prirodnosti i “normalnosti” tog ponašanja. Setite se kada ste učili da vozite kola. Da li ste se odmah, od prvog dana, osećali opušteno za volanom i da li vam je vožnja bila naprosto jedna rutinska aktivnost? Ili vam je bila potrebna vežba dok steknete rutinu?U psihoterapiji nema lakšeg i bržeg leka. Kada “boli” duša mogu da se gutaju i psihofarmaci, ali oni imaju neželjene sporedne efekte, a i obično ne deluju na uzrok problema, nego samo ublažavaju simptome (deluju “kozmetički”). Jedini pravi lek je promena stavova i ponašanja, tj učenje novih i adaptivnih psiholoških veština kao i nakon toga aktivno menjanje okruženja (na primer napuštanje nasilnog partnera i zaobilaženje kasnijih sličnih likova u “širokom luku”). Za sve one koji se u ovom prethodnom opisu nisu prepoznali i koji su “imuni” na nasilnike, imam sledeću molbu: vi ste srećna manjina, koja nasilje gleda ipak koliko-toliko sa distance, u komšiluku. Budimo saosećajni prema žrtvama. Pomozimo im da i sami uvide šta rade (i sebi i svom okruženju). Pomozimo im da počnu da se izvlače iz tog vrzinog kola. Zapitajmo se: kakva osoba želim da budem prema drugima? Kakav primer želim da dam svojim stavom i svojim ponašanjem? Šta ja mogu da doprinesem drugima i društvu u celini? Zar to nije celishodnije i plemenitije od kukanja nad sopstvenom “zlom sudbom” i nad nasilnim i “glupim” komšilukom?Što se kolektivnog nivoa tiče, ovde mi pada na pamet jedna odlična knjiga dvojice ekonomista, Acemoglu i Robinson, Zašto narodi propadaju (Why nations fail). Čitajući knjigu stekla sam utisak da se i na ekonomskom i političkom nivou, kao i na nivou pojedinca, može uočiti taj isti fenomen upadanja u vrzino kolo, u tu negativnu spiralu sa jedne strane izrabljivanja, a sa druge gubljenja poverenja u mogućnost da dobro pobedi. Ta kolektivna trauma i tzv naučena bespomoćnost, vodi tome da čak i kada bi objektivno moglo nešto da se promeni na bolje, mi to i ne pokušavamo, jer smo potpuno izgubili veru u dobro i veru u sopstvenu snagu i moć. Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeutPsihološka pomoć i trening psiholoških veština online https://diaid.nl/
